ДИСИДЕНТСКА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Прогони и суђења политичким неистомишљеницима у Србији

ПРЕМА интензитету и облицима деловања, дисидентска борба је прошла више етапа.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Током 50-их и 60-их критика власти могла се наћи софистицирано и прилично увијено у појединим либералнијим студентским, научним и књижевним часописима: "Студент", "Сусрети", "Видици", "Филозофија", "Праксис", "Књижевне новине", а све отвореније уочи студентских немира 1968. па до завођења чврсте руке 1972. 

Појачана цензура и суђења за непријатељску пропаганду током 70-их условила је и појачан отпор дисидентских интелектуалаца који је до тада био скромнији него у земљама соцреализма.  

ОСНОВНИ облици  деловања диседената били су петиције, предавања и расправе по становима (Слободни универзитет) и протестне вечери... Врх ових активности наступио је после Титове смрти. Тражена је либерализација пасошке политике (само 1979. овај документ није издат или је одузет у 26.000 случајева!);  поштовање Устава и пуштање на слободу кажњених књижевника и других политичких осуђеника. 

Организоване су и петиције у којима је захтевано укидање морално-политичке подобности као услова за запошљавање и за успостављање слободе штампе.  

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Најпознатија је петиција из јуна 1980. за ослобађање политичких затвореника и брисање чланова  Кривично закона 118 и  133, познатих као „вербални деликт“, који су санкционисали „непријатељску пропаганду“.

Петиције су упућиване државним органима, медијима и међународним организацијама...

* * * * * * * * * * * *

СТУДЕНТСКИ „БЕОГРАДСКИ ЈУН“ ПОСЛЕДЊА БРАНА НАЦИОНАЛИЗМУ И СЕПАРАТИЗМУ

ШЕЗДЕСЕТ ОСМА СУДАР РАЗЛИЧИТИХ КОНЦЕПЦИЈА РАЗВОЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ

ШEЗДЕСЕТ осма је имала огроман утицај на збивања у социјалној, културној, политичкој и идеолошкој сфери, снажно је подстакла судар различитих концепција друштвеног развоја, оне која се, на једној страни, исказивала кроз јасне захтеве за демократизацијом друштва, и оне на другој страни, кроз настојања да се окамени систем против којег је студентска омладина уопште и дигла побуну.

Важност планетарне студентске револуције 1968, на четрдесетогодишњицу тих догађаја, дакле 2008, снажно је описао амерички професор Имануел Волерштајн, аутор светски утицајне теорије о модерним светским системима. У једном разговору изјавио је следеће:

„Најважнији политички догађај у мом животу јесте оно што зовем светска револуција 1968.

За мене, био је то догађај фундаменталне трансформације. Био сам на Универзитету Колумбија када је тамо избио устанак, али то је само биографска фуснота за оно што се политички и културно догодило. Покушавајући много пута да анализирам шта се тачно десило у том тренутку и шта су биле последице, уверио сам се да је 1968. била много важнија од година које људи обично истичу као кључне догађаје, важнија од 1917. (Руска револуција), од 1939. до 1945. (Други светски рат) или од 1989. (колапс комунизма у Источној и централној Европи и Совјетском Савезу). Ови догађаји били су једноставно мање трансформативни од светске револуције 1968.”

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Досад је најимпресивније сведочанство о „београдском јуну” књига Шездесет осма – личне историје, објављена 2008. у издању Службеног гласника и Радио Београда 2, поводом четири деценије од протеста. На више од 800 страница публикације коју је приредио Ђорђе Малавразић, новинар, уредник и теоретичар медија, сабрано је осамдесетак личних осврта безмало свих виђенијих учесника шездесетосмашке побуне у Југославији. Ти текстови су заправо транскрипти из документарног радијског серијала Говори да бих те видео, насталог четири деценије после „београдског јуна”, које су саговорници потом ауторизовали за штампање у зборнику.

У РЕЗИМЕУ КЊИГЕ дата је оваква оцена: „По свом карактеру, значају, масовном учешћу младих и оштрини сукоба с полицијом београдски јун у потпуности спада међу велике студентске покрете који су 1968. потресали цео свет (САД, Јапан, Француска, Немачка, Италија, Шпанија, Пољска, Чехословачка, Египат итд.). Тај покрет је, пре свега, поставио захтев за социјалном правдом, а затим и за слободом збора и демонстрација, демократизацијом штампе и стварањем услова да се формира сфера јавног мњења. Био је изразите југословенске оријентације. Одвијао се у космополитском Београду и потекао је из новобеоградског Студентског града, који је у то време био Југославија у малом.

Представљао је последњу брану национализму и републичким сепаратизмима, који ће већ од почетка седамдесетих раздирати Југославију. И по том свом обележју он није одговарао доминантним настојањима у југословенском партијско-државном врху.”

После тих збивања и режим, али и његови опоненти „мењају тактику“. Власт се окренула ригиднијој, „али перфиднијој фази обрачунавања с неистомишљеницима“. „Уместо полицијског батинања на улицама, на делу су биле забране, хапшења, протеривања с радних места или друштвена маргинализација појединих учесника побуне. У том смислу, отпуштање наставника с Филозофског факултета 1975. можда јесте формални, али свакако не и фактички завршетак разрачунавања са актерима београдског јуна. Са друге стране, као својеврсна реакција и наслеђе протеста шездесетосмаша добијало је у наредне две деценије другачије појавне облике – уместо демонстрација, на делу су била окупљања истомишљеника и режимских опонената по становима и кружоцима, ‘кућни универзитети’ и петиционашки покрети.“

* * * * * * * * * * * * *

ПРИПРЕМЕ ТУЖИЛАШТВА ЗА ТАЛАС ЖЕСТОКЕ РЕПРЕСИЈЕ

ПОКРЕТ ИЗ ШЕЗДЕСТ осме, начелно левичарски, био је изнутра сложен, што је потврђено и доцнијим животним путањама највиђенијих учесника. У резимеу поменутог зборника Малавразић подсећа да су неки од њих све до пада социјалистичког режима прогањани, хапшени или друштвено маргинализовани; неки други су постали угледни интелектуалци или писци, али „по правилу не и људи од каријере и високог политичког пласмана”.

Поједини су наставили борбу за грађанске слободе и људска права, да би потом, од 1990, били међу оснивачима првих опозиционих партија у Србији.

После наводне „унутрашње стабилизације“, талас жестоке репресије уследио је 1970, а прве мете режима били су водећи побуњеници из 1968. Владимир Мијановић, већ овенчан надимком Влада Револуција, и његови саборци са Филозофског факултета у Београду.

Кад су на шапирографу умножили часопис Круг, Божидар Борјан, студент овог факултета, осуђен је у априлу 1970. на максималну казну – 60 дана затвора – због наводног кршења тадашњег Закона о штампи и других видова информација (прекршај из члана 131, став 1. тачка 1. и 2).

После темељне тужилачке припреме, због штампања листа Фронтестерион на истом факултету, Окружни суд у Београду је на 20 месеци строгог затвора у октобру 1970. осудио Владимира Мијановића, као председника Факултетског одбора Савеза студената Филозофског факултета.

Мијановићу је свашта стављено на терет: „злонамерно и неистинито приказивање друштвено-политичких прилика у земљи“; организовање протеста против америчке инвазије на Камбоџу; протест против репресивних мера према појединим омладинским и студентским листовима и гушења слободе јавне речи и критике изражен у једном летку; Мијановић је проглашен кривим и због летка у којем је пружена подршка рударима у Какњу који су били у штрајку и зато што је „подстицао“ студенте на штрајк глађу тим поводом.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

У РЕПРЕСИЈУ се уплело и војно судство. Лазар Стојановић, млади редитељ и апсолвент на групи за психологију Филозофског факултета, ухапшен је на одслужењу војног рока у касарни у Пожаревцу 6. новембра 1972, по пријави капетана Вука Обрадовића и још неколико официра, због „непријатељске пропаганде“, наводно пласиране кроз филм који ће тек постати познат. Већ 5. децембра Стојановић је пред Војним судом осуђен на једногодишњу казну затвора, а после шест месеци нашао се и пред Већем Окружног суда у Београду. Сада због филма Пластични исус, снимљеног 1971, у којем је, према оптужници, „злонамерно и неистинито приказао друштвено-политичке прилике у нашој земљи и њеном досадашњем развоју“, „обезвредио нашу социјалистичку револуцију, њене борце и наш самоуправни социјалистички систем, уз поистовећивање прилика у нашој земљи са фашистичко-хитлеровским режимом“. И оно најважније, Стојановић тим филмом „вређа лик председника Ј. Б. Тита, најистакнутијег представника револуције и изградње социјалистичких друштвених односа, при чему се филм служи вулгарним и порнографским средствима ради срозавања основних вредности нашег друштва, а готово у целини пропраћен је фашистичким песмама и музиком.“

Лазару Стојановићу је изречена казна затвора од годину и по дана, а са оном казном коју је већ издржавао, јединствена казна од две године строгог затвора. После жалбе коју је поднео Врховном суду, ова инстанца не само да је одбила Стојановићеву жалбу него му је у јесен 1973. повећала казну на три године затвора.

* * * * * * * * * * * * *

ДИСИДЕНТИ У СРБИЈИ ПОД БУДНИМ ОКОМ СЛУЖБЕ ДРЖАВНЕ БЕЗБЕДНОСТИ

ОПОЗИЦИЈА РЕЖИМУ ДОЛАЗИЛА ЈЕ ИЗ РЕДОВА КОМУНИСТА

У НАУЧНОМ раду др Срђана Цветковића, вишег научног сарадника Института за савремену историју из Београда, "Деловање унутрашњег непријатеља у Србији 1968-1975", објављен средином 2019. у часопису Историја 20. века,  види се како је Служба државне безбедности Србије, наследница Удбе,  надгледала шаролику опозицију и дисиденте. Појачаном надзору били су изложени националисти, ибеовци, либерали и анархолиберали, троцкисти, клерофашисти и други...

Цветковић наводи да су аналитичари СДБ „унутрашње непријатеље СФРЈ“ поделили на две основне групације. У једној су припадници старе грађанске опозиције (бивши четници, усташе, љотићевци и антикомунистичке снаге, остаци грађанства, клерикални елементи, грађански либерали), а у другој групи нова социјалистичка опозиција (ђиласовци, бирократско-етатистичке снаге под којима се подразумевају ранковићевци, ибеовци и неоибеовци, либерални комунисти, националкомунисти, технократи, анархолиберали).

Снажнија опозиција режиму долазила је из друге групе, од „самих комуниста“… Из докумената се види да  СДБ најпомније анализирала анархолиберале, махом „лица која делују с позиција тзв. нове левице и троцкистичке групе и појединце.“ Они се „заклањају иза марксистичке идеологије“, позивају се на социјалне, културне и хумане мотиве, а изражавају конфузна и „сасвим необликована политичка хтења“. У њиховом „покрету“ препознају се идејни и политички обрасци којима се уклапају у „буржоаски или бирократско-етатистички концепт“.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Према процени СДБ Србије, „нова левица“ настоји да промени уставни поредак и супротставља се ставовима и одлукама СКЈ (...) . Они „користе поједине листове и часописе: „Студент“, „Видике“, „Праксис“ и друге, разне трибине и установе, научне скупове на Коларчевом народном универзитет, у Дому омладине Београда, Радничком универзитету Ђуро Салај, у Студентском културном центру.

ИДЕЈЕ НОВЕ левице присутне су на филму и у позоришту, „а примећена су дела којима се и непосредно популаришу јунске студентске демонстрације“. Ове идеје се популаришу у низу научних установа, у разним удружењима, позоришним кућама, на факултетима. Корчуланска филозофска школа је „као теоретски наставак јунских демонстрација“ знатно утицала на формирање „идеологије покрета“ (...)

СДБ не пропушта да помене професора Светозара Стојановића и његову тврдњу да је „криза последица и тога што је престао поступак дестаљинизације“ и да је партија 1948. користила стаљинистичке методе против ибеоваца, итд.

Помиње се конгрес Троцкистичке интернационале 1970, којем су присуствовали и „делегати“ из Југославије, као и једна од прокламација конгреса, у којој се помињу „другови Влада Мијановић, Божидар Борјан и друге вође револуционарних студената Југославије“ који су бачени у затворе зато што су „бранили социјалистичка права југословенских радника“. СДБ указује на „екстремну групу професора“ Београдског универзитета (праксисовци Михаило Ђурић, Коста Чавошки и други) која је повезана с књижевним круговима око Добрице Ћосића.

„Сви они, према извештајима службе, били су у вези најчешће преко Михаила Марковића, Љубомира Тадића, Добрице Ћосића или Михаила Ђурића.“ У документу се наводе имена екстремних студената: Душан Бошковић, Милорад Вучелић, Милан Николић, Јовица Аћин, Влада Мијановић, Ласло Секељ, Драган Миндеровић, Божидар Борјан, Соња Лихт, Лазар Стојановић, Љубиша Ристић (син генерала Мирослава Ристића), Александар Илић, Данило Удовички (син Лазара Удовичког, секретара Савета за спољну политику Председништва СФРЈ) и други.

* * * * * * * * * * * * *

СТВАРАЊЕ УПОРИШТА У КУЛТУРНИМ И НАУЧНИМ УСТАНОВАМА

У ЕЛАБОРАТУ СДБ се, као „најистуреније вође непријатељске делатности на Београдском универзитету набрајају: Михаило Марковић, Љубомир Тадић, Драгољуб Мићуновић, Светозар Стојановић, Загорка Пешић Голубовић, Михаило Ђурић, Александар Стојановић, затим Илија Мољковић, те асистенти Триво Инђић, Коста Чавошки, Ђорђије Вуковић и друге ‘вође’ екстремизма испољеног у студентским демонстрацијама“. Група је преко Михаила Марковића наводно повезана са једним бројем књижевника (Добрица Ћосић, Света Лукић, Предраг Палавестра), а преко Михаила Ђурића са Бориславом Михајловићем Михизом, Живорадом Стојковићем, Зораном Глушчевићем и другима. С Михаилом Ђурићем је у врло блиским односима био професор Дејан Медаковић, у чијем су се стану састајали Михиз, Ђурић, Тадић и други истомишљеници из интелектуалних кругова.

Непријатељски настројени појединци у позоришту су Стево Жигон, Бранко Плеша, Љубомир Љуба Тадић, Мира Траиловић, управница Атељеа 212; на филму су то Дејан Ђуровић, Душан Макавејев, Живојин Павловић, Кокан Ракоњац, Желимир Жилник и други; у институтима Љубомир Стојић у Институту друштвених наука, Триво Инђић у Институту за социологију, а „непријатељи на телевизији“ су, према наводима из полицијске архивске грађе, „Васко Ивановић, Живан Лазић, Раша Попов, Југ Гризељ“ и други.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Сви се они, проценила је тајна служба, оријентишу на ненасилне и легалне методе борбе путем штампе, написа, расправа и слично, стварају „упоришта“ у културним, научним и друштвеним установама. Све у свему, СДБ Србије установио је да се на Београдском универзитету 87 лица бави „екстремном делатношћу“. Посебан трн у оку им је Влада Мијановић, који је имао контакте са „обавештајно сумњивим новинарима“, а уз Мијановића и Данило Удовички, који говори пет језика, те је познат „по многим контактима и везама са странцима“. Београдска „анархолиберална група“ повезана је у Новом Саду с Павлом Ивићем, професором Филозофског факултета, Мирославом Егерићем, уредником листа „Поља“, Ђорђијем Вуковићем, асистентом Филозофског факултета Желимиром Жилником и другима. Они утичу на уређивачку политику новосадских листова „Индекс“ и „Поља“, на Матицу српску (...

У АНАЛИЗИ ДЕЛОВАЊА националиста, аналитичари СДБ Србије оквалификовали су их као лица која активно делују са „хегемонистичких и централистичких“ или „сепаратистичких и иредентистичких“ позиција, са ослонцем на „шовинистичке и сепаратистичке“ пароле о „пропасти и угрожености властите нације“. При томе се позивају на доказе у виду разних статистичких података. Они нападају самоуправљање и јединство Југославије, противе се уставним реформама, подизању Мештровићевог маузолеја Његошу на Ловћену... У једном документу СДБ пише: „Средином марта 1971. године екстремисти Михиз, Бећковић, Миодраг Булатовић су се договорили да на Коларчевом народном универзитету организују књижевно вече на којем би се писци црногорске националности изјаснили да су Срби и Црногорци једна нација (ово више пута потенцирао и Ђилас).“

За тајну службу Србије било је важно што је Михиз 1971. контактирао патријарха СПЦ Германа, што је Добрица Ћосић био у контакту с представницима манастира Хиландар, којима је „понудио сарадњу у смислу пласмана неких издања Српске књижевне задруге, преко СПЦ, у земљи и иностранству“. Ова група је процењивала да су „Хрвати виновници тешког стања у земљи“. Живорад Стојковић, Михаило и Војислав Ђурић и Дејан Медаковић ангажовали су се око прикупљања података о положају Срба у Хрватској, а успоставили су контакт и са Културно-просветним друштвом „Просвјета“ у Загребу, којем су упутили писмо у „знак подршке“.

Све у свему, пошто је много сличних детаља у грађи СДБ Србије, као главни протагонисти национализма у Србији најчешће се наводе: Борислав Михајловић Михиз, Михаило Ђурић, Дејан Медаковић, Матија Бећковић, Добрица Ћосић, Живорад Стојковић, Мића Поповић, Војислав Ђурић, Света Лукић, Павле Ивић; у Новом Саду Симон Симоновић, Младен Лесковац, Бошко Петровић... Примећена је временом њихова ‘идејна и акциона фузија’ с преживелим остацима поражених грађанских снага.

* * * * * * * * * * * * *

РАТ ВЛАСТИ ПРОТИВ КРИТИЧКОГ МИШЉЕЊА АКАДЕМАЦА ТРАЈАО ЈЕ  ГОДИНАМА

РАЦИЈЕ НА ФАКУЛТЕТИМА И СТУДЕНТСКИМ СОБАМА

ПОЧЕТАК 1970-их протицао је у примени репресивних мера према носиоцима отпора, појединцима и групама које, упркос тим мерама, исказују не само критичку освешћеност него и људску моралност, снагу да се, без обзира на изложеност сили власти, супротставе и тој сили и режиму који она оличава, све до врха пирамиде управљачког слоја, што је укључивало и критику самог Јосипа Броза Тита и његовог култа.

Репресивне мере су означавале настојање власти да ућутка те гласове отпора и критике, да атомизује отпор, блокира јавни простор за изношење алтернативних становишта у јавности, да канале преко којих се критика испољава сведе на најмању могућу меру, ако већ не може сасвим да их елиминише.

Тај својеврсни рат власти против критичког мишљења и његових носилаца трајао је годинама, носећи у себи и својеврсне парадоксе, поготово када је реч о студентској левици. Њени водећи представници у јавности су приказивани као „непријатељи“ саме партијске и по саморазумевању управо левичарске власти, мада се тај њен ореол, до којег је номенклатура толико држала, непрекидно се позивајући на социјализам и самоуправљање, све очигледније растакао.

У таквим околностима искре отпора брзо су распламсаване, све снажније су биле присутне и у јавности, све више се говорило о дисидентима. Динамику тог процеса на уверљив начин је приказала у потресном, исповедно-социолошком есеју „Дисиденти и затвор“ Јелка Кљајић Имшировић, чији је отпор и неодступан дисидентски активизам почео да се кристалише у студентским немирима 1968. За полазишну тачку таквог личног опредељења навела је тренутак када је полицијски кордон напао студенте код новобеоградског подвожњака, што је био више него очити доказ да се поредак одржава употребом силе, сузавцем и пендрецима који немилосрдно ударају по телима побуњених академаца.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

„Полицијско насиље у присуству власти, тј. њених представника, било је одлучујући разлог за настављање студентског протеста“, указује Имшировићева, наводећи низ студентских акција која су уследиле после демонстрација.

НЕДОУМИЦЕ СУ БРЗО отклоњене, уколико их је уопште и било, поготово међу зналцима прилика. Како наводи Небојша Попов у једном свом тексту, „власт је методично кренула најпре у обрачун са онима које је сматрала главним и непосредним противником, да би током више година настојала да сузбије сва три тренда еманципаторског праксиса, настојећи да учврсти постојећи једнопартијски поредак“. Попов мисли на носиоце праксис филозофије и њене две упоришне тачке - Корчуланску летњу школу и часопис „Праксис“, на снажан талас освајања слободе у културној сфери и на студентски покрет.

У том кажњавању криваца које се отегло на седам година, власт је прво ударила на инфраструктуру студентског покрета, примењујући разне мере. Одржавање зборова и оснивање акционих одбора су онемогућени, из Савеза комуниста су избачени они најактивнији, што је касније, поготово после совјетске агресије на Чехословачку у августу 1968, условило масован прилив нових чланова, а паралелно су одстрањиване редакције листова „Студент“ и „Сусрет“. Низањем спектакуларних судских процеса, праћених великим кампањама у штампи против „непријатеља“, власт је исказивала врхунац репресивних мера, подгревајући атмосферу страха у најширој јавности.

Први на удару нашао се Владимир Мијановић, Влада Револуција, који за собом није оставио никаква сведочења о прогонима којима је био изложен и бурном анархистичком деловању у прилог револуцији којој нема краја. Његова прва супруга Љиљана Мијановић то је учинила и оставила мемоарски траг у књизи „Шездесет осма - Личне историје“.

Крајем августа 1968. приведена је на први разговор у Службу безбедности, а у априлу 1969. први пут изведена пред истражног судију због тога што је на фестивалу кратког и документарног филма, наводно, узвикивала паролу „Живео Енвер Хоџа“, у друштву Владимира Мијановића, Родољуба Ракића и Божидара Борјана (који је, узгред, тада био ван Београда).

Пошто су у Закон о прекршајима против јавног реда и мира у међувремену унете измене које заоштравају казне лицима која говором, написом или на други начин износе или проносе „лажне вести или тврдње којима се изазива нерасположење или узнемирење грађана“, велики број студената Филозофског факултета био је кажњен током 1969. и наредне године.

* * * * * * * * * * * * *

ШТРАЈК НА 2 ФАКУЛТЕТА И 4 УМЕТНИЧКЕ АКАДЕМИЈЕ

ПРИЛИКА СЕ УКАЗАЛА када су рудари из Какња ступили у штрајк, пошто више месеци нису примали плате, а њихове породице током месеца нису могле да поједу ниједан месни оброк. У знак солидарности с рударима, шеснаест студената са Филозофског факултета огласило је 22. јуна 1970. штрајк глађу и десет дана истрајало у протесту. Придружио им се и глумац Зоран Радмиловић, солидаришући се с рударима и са протестом студената.

Док је штрајк трајао људи из Службе безбедности су упали на Филозофски факултет и започели претрес просторија, упадајући и на испите, у потрази за неким „лицем“ које нису нашли. Тражили су Владу Мијановића, председника Факултетског одбора Савеза студената Филозофског факултета. Протест против повреде аутономије универзитета, упућен највишим органима државне и партијске власти, потписало је више од хиљаду студената, наставника и других интелектуалаца.

Убрзо се на списковима окривљених нашло много имена студената привођених истражном судији због учешћа и подршке штрајку глађу, али поступци нису настављени. С једним изузетком - Влада Мијановић. Пошто је за њим била расписана потерница, неко време се успешно скривао на Филозофском факултету, а онда и у родном селу Моско, код Требиња, у Херцеговини. Крајем августа је ухапшен и спроведен у Београд, стрпан је у Централни затвор и окривљен према члану 118. Кривичног закона: „Ко написом, говором или на други начин позива или подстиче на насилну и противуставну промену државног друштвеног уређења, на свргавање представничких тела или њихових политичко-извршних органа... ко злонамерно и неистинито приказује друштвено-политичке прилике у земљи, казниће се затвором до 12 година.“

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

У ОКРУЖНОМ СУДУ у Масариковој улици у Београду суђење Мијановићу је почело 21. септембра, али је због мале сале онемогућено присуство студената, који су испунили ходнике суда. У судској фарси са четири тачке оптужнице истог дана је осуђен на двадесет месеци строгог затвора.

У знак протеста објавио је да ступа у штрајк глађу, а захтеви студената неколико факултета да Мијановић буде пуштен на слободу нису уродили плодом. Студентски штрајк на Филозофском, Филолошком и четири уметничке академије  угаснуо је 30. октобра.

Када је изашао из затвора августа 1971, са тада већ супругом Љиљаном Мијановић је отишао на неколико месеци у Сјеничак, близу Карловца, у брвнару коју су им уступили генерал Гојко Николиш и његова жена Марго. Остали су у Сјеничаку до почетка 1972, када у Београду почиње да се одвија нова епизода прогона шездесетосмаша. Паралелно, Влада Мијановић добија позив да се у року од три дана јави у гарнизон ЈНА у Тузли на одслужење војног рока. Три месеца пре истека војног рока био је ухапшен и спроведен у војни затвор у Сарајеву.

За то време у Београду се одвијао нови процес „непријатељима народа“.

Према речима Јелке Имшировић Кљајић, управо је „заоштравање репресије одлучујуће утицало да се унутар студентског покрета појаве и идеје, боље рећи размишљања о могућностима и стратегијама отпора на дуже стазе. У кругу људи у којем сам се кретала (дружила), углавном студената, али не само студената, сматрали смо да су револуционарна теорија друштва и револуционарна радничка партија две битне претпоставке и истовремено чиниоци трансформације савременог репресивног класног друштва у истинско социјалистичко друштво. О коликом броју људи је реч? Према мом сећању, а допуштам да оно није сасвим поуздано, у том кругу - користим намерно овај термин, а не, рецимо, појам група - није било више од двадесетак људи“.

* * * * * * * * * * * * *

ИДЕЈЕ О ФОРМИРАЊУ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ РАДНИЧКЕ ПАРТИЈЕ

ПОЧЕТНА ТЕОРИЈСКА разматрања о радничкој револуционарној партији, крајем 1971. довела су до тога да неки од припадника круга уобличе став да би то био „први, мали корак ка стварању нове партије“. Уследиле су и расправе о могућим циљевима и организационим формама будуће Револуционарне радничке партије, а Милан Николић је своју верзију циљева и организационог питања ставио и на папир. О томе је разговарано, али Николићева идеја није постала политичка платформа овог кружока, којем је припадао и Павлушко Имшировић, студент Саобраћајног факултета.

У исповести изнетој у „Републици“ – у серијалу који је годинама писао истрајни колега Љубиша Ставрић, на основу особених форми интервјуа у којима нема његових питања - Имшировић о кружоку сведочи следеће:

„После догађаја 1968. студентски покрет се дели на либерале, револуционаре, анархолевичаре, анархомарксисте. Сви се залажемо за обнову радничког покрета. Нисам себе сматрао авантуристом који би да се игра револуције и политичког тероризма. За мене је бављење политиком озбиљан посао, а не спорт и зајебанција. Јавно и отворено заступам своје идеје, на шта имам право према свим правним и политичким документима тадашње државе. Нисам једни троцкиста, усамљен случај. На Филозофском факултету учествујем у једном таквом кружоку. Љиља Мијановић је дипломирала на Троцком, његовом схватању социјалне револуције – перманентне револуције. Влада Мијановић је предњачио у смишљању спектакуларних акција, био је прави гошиста, анархистички. Милион пута смо имали чарке, узајамно се сумњичили.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Милан Николић и ја правимо иницијативну групу за Револуционарну радничку партију и растурамо летке по поштанским сандучићима - Ова власт је лажна... Сматрамо да људима треба показати да неко мисли опозиционо, читајте наше летке и мислите о њима - срушићемо их! Младалачка наивност, наравно. Наступам као марксиста, доследан и консеквентан, али знам да је КГБ упозорио Удбу. Упрли су прст у мене - тај вам је троцкиста!“

ПАВЛУШКО ИМШИРЕВИЋ и Милан Николић ухапшени су 7. јануара 1972. због „основане сумње“ да су починили кривична дела „удруживања против народа и државе“, пошто је претходно професор Бранко Прибићевић, секретар Универзитетског комитета, на седници овог форума рекао да се треба обрачунати с троцкистима. Било је то само два дана после трибине одржане у Студентском културном центру 22. новембра 1971, светски еминентан економиста марксистичке оријентације Ернест Мандел, али и један од вођа троцкистичке Четврте интернационале, иначе Титов пријатељ.

Јелку Кљајић су ухапсили 21. јануара у њеној студентској соби, уз темељан претрес скученог простора, због потраге за „непријатељским“ материјалом. Већ и у јавности помињану „троцкистичку тројку“ власт је коначно оформила.

Вишедневно суђење „тројци“ започето је почетком јула 1972. пред петочланим већем Окружног суда у Београду. Казне су изречене 21. јула: Павлушко Имшировић и Милан Николић на две године, а Јелка Кљајић на годину и по строгог затвора.

За разлику од оптужнице, у пресуди ова „непријатељска група“ није означена за „троцкистичку тројку“ иако је Имшировић у иступима на суду отворено заступао своје троцкистичке позиције, због чега му је тужилац у више наврата претио подизањем још једне оптужнице.

У исповести је оставио и овај траг о затворским данима у Забели:

„Тамо сам затекао Адема Демаћија и Лазара Стојановића. Био сам у четвртом павиљону, Лаза у другом; сваког дана смо се свађали око књига и погледа на свет. Имао је обичај да каже:

– Ви, мраксисти!
– А ви прдонисти!
– Кретен си кад Прудона тако називаш!
– А ти си будала, Маркса називаш Мраксом!

* * * * * * * * * * * * *

ЗАБЕЛА ШИРИ РУКЕ ЗА ВОДЕЋЕ ШЕЗДЕСТОСМАШЕ

У ЗАБЕЛИ ЈЕ БИО и Влада Мијановић, опет у затвору, видећемо због чега. Његова супруга Љиљана ухапшена је 15. фебруара 1973. у Кумбору, у Црној Гори, пошто је у Херцег Новом годину дана пре нашла запослење као професор социологије у гимназији. У рану зору на врата бунгалова у којем је живела закуцала су чак шесторица припадника Државне безбедности. Претрес у потрази за „пропагандним материјалом“ трајао је до касних поподневних сати. Коначно су нашли писма која је жена размењивала с мужем који је у војсци и сутрадан су је пребацили у затвор у Титограду. У самици је започела штрајк глађу, а онда је пребачена у групну собу.

Истог дана у Београду је ухапшен Данило Удовички.

Када је у Титоград стигао Љиљанин адвокат Срђа Поповић, упознао ју је с „невероватним догађајима“: њен муж Владимир је у војном затвору у Сарајеву, против њега је подигнута оптужница „с веома тешким тачкама оптужења“, Данило Удовички је у Централном затвору у Београду због „троцкистичког деловања“.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Љиљана је пуштена из затвора после три месеца, 15. маја, када јој је уручено писмо мужа Владе: јавља да је осуђен на годину дана затвора, али да је враћен у Тузлу да одслужи војни рок до краја. После тог дрила, Мијановић је спроведен у затвор у Забели „због увреде Јосипа Броза Тита“, а у Забели затиче, уз професора Михаила Ђурића, и своје пријатеље из 1968. Лазара Стојановића, Павлушка Имшировића, Милана Николића и Данила Удовичког.

Љиљана Мијановић је пред београдским судом осуђена на шест месеци строгог затвора због „увреде Јосипа Броза Тита“, после чега је спроведена у затвор у Падинској скели, из којег је после издржане казне изашла крајем априла 1975. Владимир Мијановић, њен муж, чекао ју је испред капије, пошто се капија затвора у Забели пре тога затворила и иза његових леђа.

У ЗАБЕЛУ ЈЕ СТИГАО у фебруару 1974. и Данило Удовички, где су се одраније налазили Лазар Стојановић и Влада Мијановић, пошто су Имшировић и Николић после издржаних казни били изван зидина затвора.

Удовички је ухапшен 15. фебруара 1973, пошто је власти било потребно да у обрачун с водећим „шездесетосмашима“ уплете не само „троцкистичку тројку“ Имшировић - Николић

- Кљајић него да на рабош троцкиста уреже још неку црту. У остварењу тог наума Удовички је био одлична мета, пошто је на молбу Срђе Поповића, већ тада чувеног адвоката који је на суду бранио „политичке“, па и „троцкистичку тројку“, писмима ступио у везу са Ернестом Манделом с молбом да буде сведок на суђењу, са идејом да се као сведоци позову и чланови Градског комитета СК Београда, на чији је позив крајем 1971. у посети Београду био Мандел: „Кад је позориште, нек је позориште.“

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Три месеца је Удовички провео на даскама у самици, на суровој хладноћи, а онда су га пребацили у ћелију са двадесет пет криминалаца, „у којој је заправо било места само за нас дванаесторицу“. Успео је да описмени једног младог Рома, ситног лопова, да се за неке од сапатника заложи код страже, на пример у случају једног тровања, уз излагање физичкој тортури у неколико случајева – ударцима пендрека - једном због наводног „покушаја бекства“.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

У дану читања пресуде, јула 1947, „непријатељу народа и државе“ Удовичком је изречена казна затвора у трајању од две године.

Пошто није могао да нађе посао у земљи, као школовани архитекта, урбаниста и планер отпутовао је у САД. Није неважан детаљ: Данило Удовички је син Лазара Удовичког, шпанског борца и борца француског покрета отпора, једног од најугледнијих дипломата у поратној Југославији. У целој конструкцији „кривице“ свог сина отац је био на његовој страни.

* * * * * * * * * * * * *

УСАГЛАШЕНА МАШИНЕРИЈА РЕПРЕСИЈЕ ПРЕМА КРИТИЧАРИМА УСТАВНИХ

АМАНДМАНА

МАЊИНА ПРЕВАРАМА ВЛАДА НАД ВЕЋИНОМ 

У ВЕЧЕРЊЕ сате 4. октобра 1990. на Правни факултет је дошло неколико стотина људи, заинтересованих да присуствују промоцији изнова штампаног броја часописа „Анали Правног факултета“ у Београду, забрањеног у мају 1971. године. Већина је дошла да би видела и евентуално чула професора Михаила Ђурића, пошто су баш због његовог и текстова још тројице аутора, „Анали“ били забрањени, а професор Ђурић био осуђен на казну затвора, коју је и издржао 1972. године.

Чувени амфитеатар Петица одисао је нарочитом атмосфером, професор Ђурић је дочекан овацијама, аплаузима је прекидан његов некадашњи асистент, такође политички страдалник др Данило Баста док је читао текст свог професора који је због изнетих ставова робијао у Забели.

Будући да су и у широј јавности одавно познати погледи професора Ђурића изнети у расправи о уставним амандманима 1971, да понуђена решења разарају Југославију, нећу их наводити. Само подсећам да је новим амандманима требало по други пут мењати Устав СФРЈ из 1963. године. Југословенско друштво је од 1965, после привредне реформе, Брионског пленума 1966. и студентске побуне 1968, тонуло у све дубљу кризу.

Прво су се о нацрту амандмана изјаснили студенти Правног факултета, управо у Петици, током вишедневних, узаврелих, жучних расправа које су снажно одисале духом недавне 1968. године. Ходници факултета били су облепљени и оваквим паролама: „Говори како живиш!” „Нисмо витезови под заштитом шовинизма!”, „Ко Србију жели да сведе на београдски пашалук?”, „Ми морамо да сањамо!”, „Пустите нас да слободно дишемо!”, „Повампирење шовинизма!”

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Убрзо је на Правном факултету у Београду организована тродневна расправа, 18, 19. и 22. марта 1971. године, уз учешће 34 наставника и сарадника Правног факултета, припадника различитих генерација ове угледне високошколске институције.

ПРОФЕСОР СТЕВАН Врачар је у дебати уверљиво описао опште околности које су тада владале у земљи: „Пред нашим очима последњих година, из месеца у месец, из дана у дан такорећи, одвија се драматично заоштравање дубоке друштвене кризе какве није било после изведене револуције...На економском пољу неколико узастопних тзв. реформи само су погоршале стање, изневеравале наде и очекивања. На политичком пољу стално су појачане затегнутости и конфликти, стваране пукотине и раздори који онемогућавају нормално функционисање, па и одржавање датог политичког система. На културно-идејном пољу, посебно у областима друштвене свести моралних норми, уврежила се велика претећа деморализација, разочарања и разоткривања позадине многих наталожених мистификација.”

Амандмани не нуде излаз из кризе него је само још више заоштравају. Самоуправљање је „постало подесна парола, обична фасада доминације моћничких бирократских група које владају перфидније него централистички уобличена бирократија”; у домену националног питања „присуствујемо спектакуларној потпуној ревизији званичне политике и идеологије”, а под „притисцима центара политичке моћи само једне републике”, који имају „очигледну благонаклоност највиших центара политичке моћи”, врата национализму су „широм отворена”. Мислио је на Хрватску и притиске из Загреба који се прихватају у федералном врху.

„Чудну дефанзивност” при томе показује руководство Србије, а та дефанзивност је „заснована на осећањима малтене апсолутних кривица за историјске токове у стварању југословенске заједнице не само после Првог светског рата већ и у народноослободилачкој борби и током изградње социјализма”.

„Не треба много политичке мудрости да би се видело да све то води не само слабљењу већ и разбијању југословенске заједнице, а самим тим стављању у питање интегритета и опстанка и целине и њених делова – република, у најбуквалнијем смислу”, јетко је закључио Стеван Врачар.

* * * * * * * * * * * * *

ТАЈНЕ ПОЛИТИЧЕ НАГОДБЕ И КОМПРОМИСИ НА БРИОНИМА 

КОСТА ЧАВОШКИ је констатовао да текст амандмана садржи „бројне нелогичне, па и бесмислене одредбе”, да су понуђена решења резултат „политичких нагодби и компромиса” који се „склапају тајно, далеко од будног ока јавности, у оквиру затворених формалних и неформалних центара друштвене моћи”. Током „тајновитог договарања на Брионима су највиђенији руководиоци одлучивали о судбини наших народа”, али јавност „не зна шта је ко говорио и који је део интереса жртвовао приликом склапања уставних нагодби, што, по схватању ових лидера, уопште није важно.”

У завршници излагања изнео је далекосежну опомену: „Садашња група политичара, без обзира на различитост националне припадности, потиче из једне исте категорије која је дуго делила исте погледе и исту судбину и која је заједно дошла на власт. Њима је било лако да стално мењају постојеће и склапају нове договоре, да све доводе у питање сем сопствене власти. Али ко њима даје право да овим уставним амандманима везују руке будућој генерацији. Или можда ова садашња генерација властодржаца жели тиме да овековечи своје дело, као што би изгледа желела да овековечи свој живот и своју власт, да учини вечним оно што је увек било пролазно ...”

У излагању које ће убрзо довести до насилног прекида једне изузетне правничке, предратне адвокатске и поратне академске каријере, професор др Андрија Гамс пошао је од става да је „одбацивање идеје југословенства представља чињеницу која евентуално може да се претвори у врло трагичну историјску ситуацију”. Осмотрени управо с тог становишта, „уставни амандмани представљају један велики пораз”, израз су „компромиса разних политичких снага”, али се поставља питање „које су те политичке снаге?” У Хрватској је створена „једна јака политичка групација” чија политика „уноси велики немир у народ, не само овде него нарочито тамо где се те ствари дешавају”. А у целом том процесу „Србија се све више изоловала”, „принуђена је да се брани од извесних оптужби за нешто што никад није учинила, да се брани од извесних својих тобожњих претензија које јој приписују снаге ван Србије”.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

ОСВРЋУЋИ СЕ НА амандманско решење статуса покрајина, Гамс је поставио ова питања:

„Шта значи код нас покрајина, каква је то научна установа покрајина, да ли је ту битна историјска традиција (онда би и Далмација требало да буде покрајина), да ли етничка или национална разноврсност (у том случају морали бисмо да дајемо покрајину не само Шиптарима у Македонији него првенствено Србима у Хрватској, бар у оним местима у којима они хомогено живе).”

У тродневној дебати на Правном факултету, која ће годину дана доцније прерасти у „случај професора Ђурића”, најрадикалнију теоријску и научну, правно-филозофску критику нацрта амандмана изрекао је најмлађи учесник ове расправе - Данило Баста, тада асистент професора Михаила Ђурића.

Баста је рекао: „Питања која стоје иза предложених амандмана јесу, у ствари, историјска питања овог тла на којем живимо”, упозорио је Баста, „превасходно и изнад свега због далекосежности (= опасности) решења која нам се нуде”.

У завршници кратког излагања изнео је прецизан поглед у суштину ствари, а то значи и у будућност:

„По свему судећи, ускоро ћемо имати шест држава. Ништа не стоји на путу да се укаже на политички, идејни и људски крах великог дела једне генерације која није дорасла тежини историјских задатака пред којима се нашла, али чијој је тежини и сама много допринела”, констатовао је Данило Баста.

Професор др Стеван Ђорђевић, који се определио да говори о вероватно политички најделикатнијој теми оног времена, о амандману 36, који се тицао избора председника СФРЈ, дакле, Јосипа Броза Тита „и поред новопредложене институције Председништва СФРЈ.”

„Мора се рећи да се сада много чешће међусобно разговара о опортунитету овог поновног избора. Све ово пак не износи се јавно, ова тема је и даље табу тема за јавност”, рекао је Ђорђевић, заложивши се за то да Председништво СФРЈ „почне да функционише одмах у својству колективног представљања СФРЈ”, да „није нужно да се уходава”.

* * * * * * * * * * * * *

ПАРТИЈСКИ РЕВОЛУЦИОНАРИ КОЧНИЦА ЗА РАЗВОЈ ДРЖАВЕ

МЕСЕЦ ДАНА касније бура је захватила и чувену Салу хероја на Филолошком факултету, где је о Нацрту амандмана расправљано на Скупштини Савеза студената Београда 21. априла 1971. Говорници су листом били против предложених уставноправних решења. У тој дебати реч је узео и студент књижевности Мирослав Јосић Вишњић, који изнео став о одговорности Јосипа Броза Тита и ратне генерације која је и даље на власти: „Ја сам за одговорнији положај и доследнији, отворенији и подложнији критичком разматрању политички програм председника Републике. Ја сам против привилегованих положаја због историјских улога у рату који је подоста иза нас. Хоћемо ли ми млади данас некадашњим заслугама наше врхушке непрестано додавати безбројне незаслуге, многе промашаје. На нама је да будемо поштени и кажемо: у оно време извели сте револуцију, то је ваш допринос; данас сте ви кочница, наша је дужност да дамо свој допринос.”

Када је београдски „Студент“ објавио дискусије студената, а потом и наставника Правног факултета о уставним амандманима, следећи број био је забрањен, пошто су у њему објављени текстови Михаила Ђурића, Стевана Врачара, Александра Гамса и Стевана Ђорђевића.

Јавни тужилац је забранио поменути проскрибовани број „Студента“ тек када је цео тираж већ био распродат! Велики пропуст, пошто је у оно време будности свака штампана ствар, тек изашла из ротације, на основу законске обавезе достављана јавном тужиоцу, приправном да одмах у текстовима црвеном оловком подвуче поруке које неће пустити у јавност.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Поменута небудност неће се поновити у случају часописа „Анали Правног факултета“ у Београду. Окружно јавно тужилаштво је већ 17. маја 1971. забранило растурање свеске Анала због текстова Косте Чавошког, Михаила Ђурића, Стевана Ђорђевића, а потом, у допунском решењу, и због прилога Андрије Гамса. Тужилац је предложио Окружном суду да изрекне трајну забрану, што веће Окружног суда у Београду није прихватило. Напротив, суд је својим решењем од 20. маја 1971. поништио решење Окружног јавног тужилаштва о привременој забрани растурања броја 3 „Анала“ и наложио да се сви одузети примерци врате издавачу, Правном факултету у Београду.

ПРЕДСЕДАВАЈУЋИ судског већа судија Љубомир Радовић осветлао је таквом одлуком, осим личног образа, и образ професији и независном судству, али се сада окружни јавни тужилац у Београду жалио на његову одлуку Врховном суду Србије. На тој највишој републичкој судској инстанци, 11. јуна 1971. трајно је забрањено растурање свеске број 3 Анала. Наређено је да се сви примерци забрањеног часописа одузму и униште „путем индустријске прераде”. Што ће рећи, да буду исецкани као стара хартија или, још сигурније, да буду спаљени.

Годину дана после тродневне расправе о нацрту амандмана на Правном факултету и низа других важних догађаја који су потресали Југославију у међувремену, покренута је 13. априла 1972. истрага против професора Михаила Ђурића због кривичног дела непријатељске пропаганде - то ће рећи због вербалног деликта, деликта мишљења. Осим текста „Смишљене смутње о амандманима“, Ђурићу је на терет стављен и његов чланак Камен раздора, штампан у такође забрањеном часопису „Уметност“ из 1971, у броју посвећеном рушењу Његошеве капеле на Ловћену. Оптужница је подигнута 7. јуна, да би 17. јула 1972. Окружни суд у Београду осудио професора Ђурића на казну строгог затвора од две године.

Током суђења уследиле су реакције и протестне петиције. Огласили су се Руди Супек, Милан Дамњановић, Војин Милић, Цветко Костић, Гајо Петровић, Дејан Медаковић, Живорад Стојковић, Лазар Трифуновић, Радмила Шајковић, Милан Дамњановић, Јелена Берберовић, Касим Прохић и други. Оштри гласови протеста стизали су и из иностранства.

Учинили су то, на пример, професори Универзитета Харвард Стенли Хофман и Инге Хофман, такође Ернст Блох и Јирген Хабермас, који су упутили писмо Јосипу Брозу Титу 11. новембра 1972.

* * * * * * * * * * * * *

ДИСИДЕНТСКИ ОТПОР ИНТЕЛЕКТУАЛЦА ПРЕМА РЕЖИМУ

НА ПОСЛЕДЊОЈ ИНСТАНЦИ Врховни суд Србије је 4. јануара 1973. смањио казну професору Ђурићу са две године строгог затвора на затворску казну од девет месеци. Како се то догодило? Према наводима професора Јовице Тркуље, поузданог истраживача овог случаја и репресије у поратној Југославији, Наом Голдман, председник Светског јеврејског конгреса, такође се јавно успротивио суђењу професору Ђурићу. Он је, наводи Тркуља у књизи „Злочин над мишљењем“, искористио своје пријатељство са Јосипом Брозом и заузео се за смањивање казне Ђурићу. Захваљујући његовим апелима, Броз је наредио да се Ђурићу смањи казна са две године на девет месеци затвора.

Професор Михаило Ђурић издржао је казну у затвору „Забела“. Судски је рехабилитован 19. октобра 2009. захваљујући судском поступку који су покренули професор др Јовица Тркуља, професор др Данило Баста и Јова Цвјетковић.

У пролеће 1973, када су наставници и студенти Правног факултета тражили су да Ђурић буде ослобођен из затвора, из СКЈ су избачени професори Андрија Гамс,Стеван Врачар, Ружица Гузина, Бранислава Јојић, асистенти Данило Баста и Коста Чавошки који је касније осуђе и на пет месеци затвора. Сви они су били одстрањени из наставе као и асистент Војислав Коштуница који није био члан партије.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Током описаних догађаја и потом било је све јасније да се у Србији и Југославији конституише снажна група, пре свега интелектуалаца, научних радника, уметника, стваралаца различитих профила и студената који делују са позиција дисидентског отпора режиму.

Десет месеци после потреса на Правном факултету због Михаила Ђурића, на Дивчибарама су од 7. до 10. фебруара 1974. организовани Филозофски сусрети на тему „Култура и револуција“. Излагао је на том скупу и један од првобораца 1968, песник Драгољуб Игњатовић. Радикална критика друштва коју је изрекао у тужилачкој лабораторији сврстана је у „непријатељску пропаганду“, због чега је Игњатовић осуђен на три године и шест месеци затвора. О спремности власти да примењује репресију без ограда, сведочи чињеница да је и један од Игњатовићевих адвоката Срђа Поповић такође осуђен због ставова изнетих у одбрани свог клијента.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

ТУЖИЛАЦ ЈЕ ПОД нарочиту лупу ставио следећи Игњатовићев песнички став изговорен на Дивчибарама: „Данас, да поновим, што се стваралачке интелигенције тиче, ради се о томе да јој се одузму јавне, легалне стваралачке слободе. Нећемо драматизовати!

Организованом злу које насрће следује организовани отпор. Не буде ли могућан, следује појединачни отпор. Злу, у сваком случају, следује отпор. Два су пута: или легална одбрана легалних стваралачких слобода, или царство илегалне стваралачке слободе, широки простори подземног песничког деловања.“

Износећи „јавну критику социјализма као стаљинизма, то јест антихуманизма и антикултуре“, Игњатовић је рекао за комунисте да су „тиква без корена и да се зато боје шушња и владају онако како владају, онако како једино и може да влада мањина над већином: лажима, преваром и насиљем“.

Сажето речено, а на основу злогласног члана 118 Кривичног закона који уз члан 133 инкриминише вербални деликт, Игњатовићу је суђено због „непријатељске пропаганде“.

За ова дела била је предвиђена казна затвора до десет година, а какав су ослонац поменута два члана имала у представницима власти и правосуђа, у њиховим арбитрарним одлукама, може се назрети из чињенице да је број оптужених за вербални деликт од почетка 70-их до средине 80-их година непрекидно био у порасту. Врхунац се догодио 1980, у години смрти Јосипа Броза Тита, када је оптужено чак 500 особа. Последња пресуда за вербални деликт изречена је 1985. године у познатом процесу против „шесторице“.

* * * * * * * * * * * * *

ПРОЦЕС „ШЕСТОРИЦИ“ ФИЈАСКО И ВЕЛИКА БЛАМАЖА ПРЕД МЕЂУНАРОДНОМ ЈАВНОШЋУ

ПОСЛЕДЊЕ ХАПШЕЊЕ ДИСИДЕНАТА

ОДРАНИЈЕ увежбани у различитим методама спутавања људских права и грађанских слобода, властодршци су вукли и екстремно нервозне потезе, по свему судећи несвесни чињенице куда то води. А довело је до тога да репресија истински букне 1984, што је ову годину у политичком животу Србије и Југославије довело не само симболички него и у директну везу са дистопијом Џорџа Орвела из његовог славног романа 1984.

Утолико пре што је 1984. почела баш успешно и весело. Одржане су Зимске олимпијске игре у Сарајеву, на понос нације, у сјају и до тада невиђеном гламуру, уз беспрекорну организацију која је земљу од 8. фебруара, када су игре отворене, до 18. фебруара, када су затворене, ставила у центар пажње светске јавности, уз неподељене аплаузе и усхићене честитке домаћинима.

Први дан игара био је спектакуларан, а већ сутрадан, 9. фебруара, из магле с Требевића и Јахорине изронили су неки чудни свати, као да су сишли са страница славног романа Џорџа Орвела 1984, из његовог Министарства истине. Ушетали су у стан Војислава Шешеља у Сарајеву, ухапсили овог младог асистента због текста који је држао у фиоци свог радног стола, у којем је дао одговоре на питање: Шта да се ради.

Била је то широко заснована анкета међу југословенским интелектуалцима и јавним делатницима коју смо у априлу претходне године покренули уредник „Комуниста“ за Југославију Душан Богавац и писац ове ових редова, тада уредник „Комуниста“ за Србију.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

Дошли смо под удар репресије, били смо изложени партијском прогону, различитим шиканама које су укључивале прислушкивање и блокирање кућних телефона, претње различите врсте. Из разумљивих разлога ћу заобићи сведочење на ту тему, пошто су се током 1984. на удару нашли многи појединци, нарочито у установама културе, у новинским редакцијама су смењивани уредници, редови партије чишћени су од неподобних који су оптуживани за антипартијску, малтене „непријатељску делатност“.

Прогон Шешеља окончан је изрицањем драконске казне од осам година затвора због „непријатељске пропаганде“, како је у јулу 1984. на првом степену пресудио Окружни суд у Сарајеву.

ЗА ТО ВРЕМЕ одвијао се у Београду процес „шесторици“, за који ће се показати да је био последњи стаљинистички процес у Југославији.

У некој врсти побеснеле атмосфере оног времена, диктиране из легалних и нелегалних центара моћи, у околностима јурњаве за „непријатељима“ на разним странама, орвелијанци који су два и по месеца раније хапсили Војислава Шешеља банули су 20. априла 1984. у приватни стан Драгомира Олујића Олује, на разговор вођен под окриљем Слободног универзитета у Београду. Похапшено је 28 учесника овог скупа.

Нису те расправе и окупљања били илегални, али су били под сталним полицијским надзором, уз пратеће, повремене медијске нападе. Шок у јавности уследио је објављивањем информације да је у Кнез Милетиној 40 ухапшено 28 „лица“, међу њима и Милован Ђилас. У стан је нахрупило много „народних милиционера“ и припадника тајне службе, сви затечени су поведени „тамо где треба“, међу њима и стари „пацијенти“ полиције, Владимир Мијановић, Илија Мољковић, Драгомир Олујић, Милан Николић и други.

Бачени су у притвор из којег су сутрадан сви пуштени, такође и Ђилас, са изузетком Владимира Мијановића, Миодрага Милића - Миће Доктора, Драгомира Олујића Олује, Гордана Јовановића, најмлађег међу њима, студента историје уметности, Павлушка Имшировића и Милана Николића. Против „шесторице“ тужилац је подигао кривичну пријаву на основу истражног налога Службе државне безбедности. Истог дана Мијановић, Имшировић и Николић ступили су у штрајк глађу.

* * * * * * * * * * * * *

ПОРАЗ СРПСКЕ НЕОСТАЉИНИСТИЧКЕ НОМЕНКЛАТУРЕ

УСЛЕДИЛО је суђење „шесторици“, тај велики процес који је месецима привлачио пажњу и међународне јавности, разбуктавајући отпор овдашњем повампиреном стаљинизму и његовим носиоцима ушушканим у сигурност коју им пружа видљива и невидљива моћ због позиција заузетих у партији, држави и тајним службама.

Судски кривични процес против „шесторице“ био је врхунац тог нарочитог аутизма властодржаца, израз њиховог настојања да се свим средствима, па и судским прогоном потврди исправност полицијске акције од 20. априла 1984. Кривицу похапшених и шесторице који су завршили у притвору „доказивали“ су и највиши представници политичке, федералне власти Републике Србије и Града Београда.

До тада нечувен публицитет пратио је овај процес у којем су се тројица прогоњених – Владимир Мијановић, Павлушко Имшировић и Милан Николић - одлучили да штрајкују глађу, у чему су прва двојица издржала чак 42 дана, после чега су пуштени да се бране са слободе. Домаћа и међународна јавност биле су згрожене оним што се дешава.

Завршног дана процеса, 4. фебруара 1985, Окружни суд у Београду је пред петочланим већем огласио да су Миодраг Милић, Милан Николић и Драгомир Олујић криви пошто су од 1980. до 1984. „својим написима злонамерно и неистинито приказивали друштвено-политичке прилике код нас, читали своје текстове, усмено говорили пред већим бројем лица на илегалним састанцима у приватним становима“. Сви су они „неистинито приказали тековине наше народноослободилачке борбе и социјалистичке изградње и улогу Комунистичке партије Југославије и њеног руководства, и личност и дело председника СФРЈ Јосипа Броза Тита.

Фото Стеван Крагујевић, Архив Југославије, Архиви Ане Имшировић Ђорђевић, Гордана Јовановића, Драгомира Олујића, Јутјуб Принтскрин, Фејсбук Принтскин, РТС принтскрин, Документација „Новости“ и „ Борбе“ и Википедија

МИЛАН НИКОЛИЋ је кажњен са годину и по дана затвора, али је казна доцније преиначена у условну на осам месеци. Миодраг Милић, који је на бар двадесетак сесија Отвореног универзитета, често одржаваних и у његовом стану, имао „уводно излагање“ о некој од горућих тема оног времена, осуђен је на две године затвора, што је потом преиначено на казну од годину и по дана. Био је унутар зидина чувене Забеле.

Мића Доктор је своја виђења сабрао и објавио у књизи „Рађање Титове деспотије“, коју му је објавила „Наша реч“ из Лондона 1984. године. У том штиву тужилаштво и суд пронашли су кључну инкриминацију.

Драгомир Олујић Олуја осуђен је због „непријатељске пропаганде“ на казну од годину дана затвора условно, а у другом степену био је ослобођен.

Претходно је тужилац одустао од судског прогона Павлушка Имшировића, Владимира Мијановића и Гордана Јовановића.

Снажна струја неостаљиниста у номенклатури Југославије, Србије и Београда доживела је спектакуларан пораз покретањем и окончањем процеса против „шесторице“.

Признао је то касније чак и шеф СДБ Србије Обрен Ђорђевић, када је изјавио да су тада „последњи пут хапшени дисиденти у Србији“, да је процес био фијаско, велика бламажа и пред међународном јавношћу, поготово због тога што је таквих прогона било све мање и у СССР и њему подређеним, сателитским земљама.

Препоручујемо

Друштво

0 2

ГРЕШНИЦИ СА ПРВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Рађање дисидентског покрета у Југославији и Србији

11. 03. 2025. у 06:30

Друштво

0 2

УКИДАЊЕ РОПСТВА У СРБИЈИ И ЗНАК НЕЗАВИСНОСТИ ЗЕМЉЕ: Историјски значај доношења Сретењског устава 1835. године

25. 02. 2025. у 07:00

Друштво

0 0

ЛОРД КАРИНГТОН ИГНОРИШЕ ЧАНКА: Обнова концепта за конкурентску државу на тлу Србије

17. 02. 2025. у 12:00

Друштво

0 0

ПЛАЋЕНИЦИ У СЛУЖБИ УГАРСКЕ И ЗАГРЕБА: Кратка хронологија стварања антисрбијанског расположења у Војводини

17. 02. 2025. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације