ТРАГОВИМА СРПСКИХ ПУТНИКА НА СТАЗАМА СВЕТЕ ЗЕМЉЕ: Места где се одвијала библијска драма

СРПСКИ кнез Растко Немањић је оставио за собом прошлост и оно што је био.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Вођен Божјим гласом, отишао је на Свету Гору Атоску да пронађе себе и преобрази се у новог човека Саву.

У сутон овоземаљског живота одлучио је да још једном остави претходни живот и пође у непознато. 

Кренуо је у Свету земљу да изведе последњи и највећи подвиг, да у једном даху прође стазама на којима су се одиграли најзначајнији догађаји библијске драме.

Савин ученик и сапутник Доментијан врло прецизно описује његов одлазак у Обећану земљу:

„Отиде, другоме оставив земљу свога отачаства, и род и братију, и све земаљско земљи остави, поревнујући ономе што је речено ранијем великом патријарху: ’Изиђи из земље твоје и из рода твога и иди у земљу коју ћу ти показати...’“

После невероватног путовања по Светој земљи, у очима савременика се потврдио као чудотворац и светитељ, раван библијским патријарсима који су склапали завете, данашњим речником: савезе са Богом.

Симбол Савиног духовног уздизања јесу путовања на свете планине, посебна места, привилегована тиме што се на њима остварује сусрет овостраног и оностраног.

* * * * * * * * * * * * *

ПУТЕШЕСТВИЈЕ ОД ДАВИДОВЕ КУЛЕ ДО ЗИДА РАЗДВАЈАЊА: Срби у Витлејему и Јерусалиму, где се Исус родио, умро и васкрснуо

ВЕЧЕ се спуштало на Јерусалим нежно као свилени вео. Монаси су затворили врата Храма Васкрсења у коме је остала само неколицина одабраних верника којима је дозвољено да проведу ноћ на светом месту. Трговци су у сплету околних уличица затварали радње и уз тресак спуштали металне ролетне. Стари град је утихнуо. Пео сам се уским, сабласно тихим и пустим улицама, осветљеним хладним зелено-плавим светлом неона, до трга где се наспрам љубичастог неба црнела силуета моћне Давидове куле. Изашао сам из Старог града кроз капију Јафа, застао на пространом платоу испред ње и гледао преображај Јерусалима. Рефлектори су обасјали зидине Старог града и Давидову кулу, који су заблистали бојом старог злата под ноћним небом. Призором је доминирала висока правоугаона висока Давидова кула са зупчастим круништем.

Наука је утврдила да она не потиче из старозаветних времена, већ да су је изградили крсташи, али то за поклонике није важно јер моћна грађевина изгледа као отелотворење библијског описа легендарног пирга. Она је била узор сличне силне куле на Београдској тврђави, на брежуљку иза литице брега на којој се налази споменик Победник. Константин Филозоф, биограф деспота Стефана Лазаревића и јерусалимски поклоник, оставио нам је спомен да је владар, витез и песник на том београдском хуму смишљено саздао Кулу Небојша налик Давидовој у Светом граду, а да је око ње је дигао зидине налик онима које су штитиле Богородичин град, Константинопољ. Стеван Високи је у Београду желео да сачува успомене на изглед светиња православне васељене чија је судбина била неизвесна.

Београдска Кула Небојша је потоњим ратовима срушена до темеља и нико је вековима није видео. Загледан у јерусалимску Давидову кулу у јануарском сутону, осетио сам да се пејзаж око мене мења. Зидине светог града Јерусалима претвориле су се у беле бедеме Деспотовог Београда, а светлуцави булевар у ушће Саве и Дунава, у чијим су се тамним водама огледале цариградске Теодосијеве зидине. Звезде на небу су постале ројеви искри с Мраморног мора. Око Давидове куле се подигла висока треперава визија васкрсле  Куле Небојша од звезда које се роје изнад врха Свете Горе Атонске. С круништа су ме гледали стари путници Аврам и Сава. Био сам далеко од куће, а прожимао ме је осећај да сам код куће. Јерусалим сам осећао као жижу у коју су се сконцентрисале светлости целог Медитерана, Леванта, Балкана.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

У СТВАРНОСТ ме је вратило дозивање вођа пута да пожурим у аутобус да бисмо наставили пут ка коначишту у Витлејему, на палестинској територији. После краће вожње стигли смо до масивне капије у високом Зиду раздвајања, над којом је бдела силна израелска стражарска кула.

Аутобус је изашао из Јерусалима и стигао до Зида раздвајања, који Палестинци називају Зид апартхејда. Израел је почео да га гради 2003, у време Друге интифаде, како би спречио масовне самоубилачке бомбашке нападе исламских фанатика. Данас је овај бетонски бедем висок осам метара, од дна до врха украшен муралима и има имиџ палестинског Зида плача. Крај њега се заустављају туристички аутобуси, који од јутра до мрака пролазе кроз израелску контролу и капију Зида раздвајања, кружећи између Јерусалима, где је Исус умро и ускрснуо, и Витлејема, где се родио.

Данашњи графити и мурали носе углавном мирољубиве поруке које истичу патњу Палестинаца. Они старији, борбени графити углавном су префарбани. Како се времена мењају, врло сликовито приказују шаблоном насликане силуетама маскираних Палестинаца који бацају Молотовљеве коктеле. Сада из боце са запаљивом смесом не избија пламен.

Сакривен је накнадно досликаном зеленом маслиновом гранчицом, симболом мира.

Промена става је разумљива, јер су палестински устанак и дуги улични рат од 2000. до 2006. скупо коштали Витлејем. Довели су до пропасти туризма, главне привредне гране од које је град живео и до масовног исељавања палестинских хришћана из града у коме су вековима били већина. На то је највише утицао изузетно велики прилив муслиманског становништва из области које је окупирао Израел и блокада комуникација, до које је довела Интифада. Од некадашњег удела од 80 одсто хришћана у Витлејему, сада их има мање од 16 процената и свакога дана их је све мање. Највише се исељавају у Латинску Америку.

* * * * * * * * * * * * *

Мржња и неповерење притајени вулкани Свете земље

ИМЕ ГРАДА Христовог рођења, Витлејем, на хебрејском и арамејском гласи Бет Лехем и значи град хлеба. Када су га освојили Арапи, они су назив протумачили као Бајт Лахм  – град меса. Изворно име Бејт Лехем потиче из времена Хананаца и значи кућа (храм) Лехема, божанства плодности овог народа. Његов култ су Хананци преузели из још старије цивилизације месопотамског Акада.

За Јевреје, Витлејем је важан јер је у њему рођен цар Давид, а према предању, из њега ће доћи и Месија, спаситељ. За хришћане којима је Христос, спаситељ, је већ дошао, овај градић је култно место јер је он у њему рођен. То се, према предању, десило на Брегу Рођења, у Пећини Рођења, на истом месту где се некада налазио ханански храм бога плодности Лехема. Њему је припадала и бела Млечна пећина, којој је, према хришћанској легенди, боју дало Богородичино млеко. Снежнобели калцит с њених зидова стругале су и као лек узимале жене које немају млека, изгледа и пре хришћанства. Тако и дан-данас калцит са зидина Скадра жене без млека кришом гребу и једу га, јер је некада давно, према предању, у скадарској кули била зазидана млада Гојковица, којој је био остављен само отвор за груди да може да доји своју бебу и отвор за очи да може да је види. Мали је овај велики медитеранско-балкански свет.

Када смо се искрцали пред поклоничким хотелчићем, украшеном рељефом с ликом Светог Ђорђа, љубазни домаћини су нас разместили по пространим чистим собама, које су биле сушта супротност наклапањима о лошем смештају у Витлејему, о коме сам слушао од неких поклоника.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

ИЗАШАО САМ на терасу и погледао зграде новоградње израелског Јерусалима с једне стране зида и нових блокова зграда Витлејема. Није било разлике у архитектури, али јесте у комуналној хигијени – на палестинској страни разбацаног смећа је било на све стране. Но ипак ово није био онај сиромашни и опасни Витлејем из времена Интифаде, чијим улицама су летеле каменице, Молотовљеви коктели и меци. Сада је то модеран град који расте, његовим улицама јуре добри аутомобили из којих грми гласна музика, где тротоари служе за паркирање љубимаца не четири точка, а пешаци иду коловозом.

Изашао сам с пријатељем Пеком, сапутником с лутања по Атосу, да прошетамо Витлејемом.

Провлачили смо се кроз уске пролазе између аутомобила паркираних на тротоару. Када смо покушали да пређемо улицу, схватили смо да то није једноставно, јер овде возила увек имају предност над пешацима.  Са израелске стране Зида раздвајања можете да плаћате искључиво националном валутом шекелима, док с палестинске стране не морате да тражите мењачницу. Овде важе и шекели и еври, али су најцењенији долари.

Као и на израелској страни, уосталом.

– Осећам се као у Приштини пре НАТО бомбардовања. Или као код моста у Митровици одмах после рата. Све је на ивици жилета. Влада мржња и неповерење, а истовремено сви сарађују и све се може, само ако имаш паре. А колико сутра би могли да се кољу – констатовао је с горчином Пека, родом из Приштине.

Поклоници из Србије боље разумеју притајени вулкан Свете земље од западних религиозних туриста, који и даље посматрају свет с висина колонијалних господара. На улици смо срели још неке чланове групе. Тражили су ресторан у коме се точи алкохол у муслиманском Витлејему, где се и у продавницама продаје искључиво безалкохолно пиво.

Касно у ноћ из сна ме је тргла галама пијане браће ходочасника у ходнику. Несумњиво, нашли су место где се точи алкохол. Све може ако имаш пара, сетио сам се Пекиних речи.

Да бисмо присуствовали литургији у Храму Рођења Христовог, морали смо да устанемо пре зоре. Звезде су трепериле на небу док се колона поспаних српских поклоника успињала стрмим и пустим улицама Витлејема, чију судбину је одредила светлост звезде која је обележила рођење Христа и улазак човечанства у нову еру.

* * * * * * * * * * * * *

Врата понизности у Цркви Рођења Христовог

ЈОШ ВЕК ЈЕ владала дубока ноћна тишина када сам стигао на велики Трг јасли пред огромну Цркву Рођења Христовог. Видео сам како водич нестаје у зиду храма у тамном правоугаоном отвору, високом тек 130 центиметара. То су Врата понизности, направљена зазиђивањем монументалних двери да би се спречили пљачкаши и скрнавитељи да ујашу на коњима. Она воде у мрачни тунелчић, који се улива у монументалну дворану с четири колонаде са по једанаест високих дорских стубова из доба цара Константина.

Њихови шест метара високи врхови нестајали су у тами свода, који жућкаста светлост светиљки није могла да досегне. Једва су се назирале и фреске светитеља у горњим деловима стубова и грбови крсташких племића осликани нешто ниже. У даљини, на педесет метара од Врата понизности у источном делу храма, блистао је православни иконостас, пред којим је стајао ред поклоника чекајући да целива икону на којој је Богородица неуобичајено младолика и насмејана.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Лево од Богородице је мермерно степениште, налик малом амфитеатру, које води наниже ка Пећини рођења, циљу ходочасника Витлејема. Место Христовог рођења у тој подземној капели означава сребрна звезда са четрнаест кракова, на којој се преламају светла пламичака кандила која висе над њом. Број кракова није случајан, кажу тумачи симбола, он представља три пута по четрнаест генерација које су живеле од тренутка када је Бог створио Адама до Христовог рођења. У средини је отвор кроз који руком може да се додирне права стена Свете пећине, која је у 19. веку обложена мермерним плочама. Тада је живописна природна дворана, која се може видети само на старим цртежима, подзидана и ојачана каменим блоковима и претворена у тамну просторију, дугу дванаест метара и широку три метра, која личи на тунел. Ништа ту не подсећа на иконографске приказе догађаја Христовог рођења, чији најстарији опис потиче из апокрифног Протојеванђеља Јаковљевог:

„И БЕШЕ донешен декрет цара Августа да сви Јевреји треба да се опорезују, који живеше у Витлејему и Јудеји.

И Јосиф рече: Побринућу се да моја деца буду опорезована, али шта да радим с овом младом женом?

Да буде опорезована као моја жена, срамота ме, а ако буде опорезована као моја кћерка, цели Израиљ зна да ми она није кћерка.

Када дође време, нека буде како је Бог наумио да буде.

И оседла магаре, посади је на њега, и Јосиф и Симон иђаше иза, и дођоше близу

Витлејема, на пет километара.

Тада се Јосиф обазру и угледа Марију растужену, па помисли у себи: Можда је у боловима због Онога који је у њој.

Али, када се окренуо поново, угледа је где се смеје и запита је:

Марија, зашто некад видим тугу а други пут осмех и радост на твом лицу?

Марија му одговори: Видим двоје својим очима, једног који јеца и у жалости је, и другог који се смеје и радује.

И кренуше даље путем својим, и Марија рече Јосифу: Спусти ме доле са магарца, јер Тај који је у мени притиска да се роди.

Али Јосиф одговори: Где да те одведем? Ово место је пусто.

Тада му Марија поново рече: Спусти ме доле јер Тај што је у мени снажно ме притиска.

И Јосиф је скиде доле.

И пронађе пећину, и одведе је унутра.

И оставивши њу и синове своје у пећини, Јосиф оде да пронађе јеврејску бабицу у селу Витлејему.

Али, док сам ишао, прича Јосиф, погледао сам у небо и изненађен угледао облаке, и птице које су се зауставиле усред лета свога.

И погледао сам поново надоле према земљи, и видео сто раширен, и радне људе како седе око њега, али њихове руке беху спуштене на сто, и нису јели.

Они који су имали месо у својим устима, нису жвакали.

Они који су подигли своје руке у висину главе, нису их спуштали, а они који су их принели својим устима, нису ништа стављали у уста, него су лица свију била уперена на горе.

И видео сам овце разасуте, али су и оне стајале непомично.

И пастир беше подигао руку да их потера, а његова рука стајаше горе.

И погледао сам према реци, и видео децу са њиховим устима близу воде, и додириваху је, али не пише.

Тада угледах жену која је силазила са планина, и она рече: Куда си кренуо, о човече?

И ја јој рекох: У потрази сам за јеврејском бабицом.

Она ми одговори: Где је жена која треба да се породи?

Ја јој одговорих: У пећини је и обећана ми је.

Тада рече бабица: Није ли она твоја жена?

Јосиф одговори: То је Марија које је научавана у светињи над светињама, у кући Божјој, и добих је на коцки, није моја жена, него је затрудњела од Духа Светога.

Бабица рече: Је ли то истина?

Он одговори: Дођи и погледај.

И бабица оде са њим и уђе у пећину.

Тада светли облак прекри пећину, и бабица рече: Данас је моја душа увеличана, јер моје очи видеше чудне ствари, и спасење је дошло Израиљу.

Изненада облак постаде јако светло у пећини, толико да њихове очи то нису могле да издрже.

Али, светло се постепено смањи, све док се новорођенче не појави, и посиса груди мајке Марије.

Тада бабица уплакана рече: Како је славан овај дан, када моје очи видеше овај чудновати призор!“

* * * * * * * * * * * * *

Прво путовање Немањиног сина Саве на Исток

МАЛИ РЕФЛЕКТОР изнад олтара над звездом једино је светло у подземној капели, где сам присуствовао необичној вишејезичној литургији. Богослужење палестинског хришћанског свештеника на арапском мешало се с божјом службом на грчком, а кроз њих су се чуле српске молитве оца Герасима, некадашњег игумана Ђурђевих ступова, Немањине задужбине.

На истом месту је 1229. певао Немањин син Сава, током првог путовања на Исток. Савин ученик Доментијан је записао:

„... Оде потом у Витлејем, у место рођења Господа нашег Исуса Христа, где анђели са пастирима славословљаху Бога, рођеног у телу на земљи, и слава на небесима преузношаше се, и на земљи се обнављаше мир међу људима, и бесконачна радост јављаше се свима који воле онога који се роди у Витлејему јудејском...

И нашавши његово истинито подобије, насликано ликом смерности његове како лежи у јаслама, и њега слатко дотакавши се и поклоњење часно и смерност премногу подобно Владици своме приневши, са љубављу срдачном изљуби га, цара небеса и земље који постаде младенац на земљи, и Бога анђела и људи, срдачним очима горе гледајући на првообразну лепоту превечну, како са Оцем једнако седи на престолу славе своје.

И удостојивши се оба дара, небеског и земаљског, и са свештеницима који служе дому пречисте његове Матере, са њима служивши божаствену литургију, и жртву живу Господу свом принесе уместо злата и ливана и измирне мирис миомирисни, на пренебесни олтар Господњи узаслав.

И злато много давши клиру који ту служаше Рођењу Христовом, и ту уписа родитеље своје и вољеног брата свог краља кир Стефана, и када га сви благословише, врати се потом у Јерусалим ка животворном Гробу...“

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Доктор Миодраг Марковић описује: „Због папског интердикта стављеног на Јерусалим одмах после његовог преласка у руке екскомуницираног Фридриха Другог, у граду није било католичког свештенства у време посете првог српског архиепископа. С друге стране, за разлику од 1099. године када су крсташи први пут освојили Јерусалим, православни патријарх по успостављању латинске власти фебруара 1229. није морао да напусти град.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Штавише, успео је да над најважнијим светилиштима Палестине неко време задржи јурисдикцију коју је православна Јерусалимска патријаршија повратила после прогона латинског клира у доба Саладина 1187. године.“

* * * * * * * * * * * * *

ПОКЛОНИЦИ ИЗ ДАЛЕКЕ СРБИЈЕ НА МЕСТУ РОЂЕЊА СПАСИТЕЉА СВЕТА: Свети Сава претеча повратка Европских православаца у Свету земљу

ИЗ ЦРКВЕ Христовог Рођења у Витлејему крсташи су 1100. године протерали православце и установили, противно традицији и канонима, латинску епископију. Локално, сиријско православно свештенство вратило се када је султан Саладин протерао католике, али је живело у врло великој беди. Савино „много злато“ сигурно им је изгледало као спасоносна мана с неба.

Ти богати дарови су у очима историчара изгледа потпуно засенили много значајнији податак, а то је да је Сава Немањић био први поглавар једне православне цркве који је после 129 година од доласка крсташа одржао архијерејску литургију у Витлејему. Таква вест би и данас била сензација, а у средњем веку веку је то религијско-политички догађај са изузетном симболиком. Сава, „принц са Запада“, био је претеча великог повратка европских православаца у Свету земљу.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Слушајући арапско, грчко и српско појање у данашњем озиданом уском мрачном тунелу, замишљао сам Саву у правој пећини каква је била у његово време. Замишљао сам је осветљену мистичним пламичцима кандила и димом тамјана, испуњену локалним хришћанима који су с поштовањем загледали српског архиепископа и његову пратњу састављену од стаситих српских монаха, вероватно и племића под оружјем. Тешко је и замислити какво је било узбуђење тих поклоника из далеке Србије када су крочили у Витлејемску пећину, место рођења Спаситеља света, која је у историју света ушла 325. године наше ере. Тада је јерусалимски епископ Макарије Први одвео римску царицу, мајку Августу Флавију Хелену, потоњу Свету Јелену, у село десетак километара јужно од Јерусалима и показао јој место где је рођен Христ. Она је то одмах јавила сину императору Константину Великом, који је сместа одобрио средства за подизање велелепног комплекса.

Изгледао је битно другачије од данашње цркве и чинила су га три дела: изнад пећине у којој је рођен Христ подигнута је осмоугаона ротонда, с чије западне стране је сазидана велика петобродна базилика с четири реда стубова, чији су зидови и подови били украшени раскошним мозаицима.  […]

У документима Јерусалимског црквеног сабора из 9. века записано је: „Персијанци су, по доласку у Витлејем, били затечени сликом персијских мудраца-астролога, њихових сународника. Због страхопоштовања према прецима, они су сачували цркву.“

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

ХРАМ НИЈЕ ДИРАО ни умајадски калиф Омар када је 637. освојио Свету земљу. С јерусалимским патријархом Софронијем склопио је споразум, према коме су хришћани наставили да слободно обављају богослужења у храмовима. [...] За разлику од овог цивилизованог владара, калиф Ал-Хаким је 1009. наредио да се базилика сруши, као и све остале хришћанске цркве. Витлејемски муслимани, који су поштовали Ису и Мерјем, нису желели да изврше то лудачко наређење. Из тог периода потиче предање како су Хакимови војници, када су ујахали у базилику, страдали: из једног од стубова на њих је полетео огроман рој оса које су немилосрдно изуједале људе и животиње и истерали их из светиње.

Када су 1099. у Витлејем ушли крсташи витеза Танкреда, одмах су показали како изгледа латинско виђење хришћанског милосрђа и братства: избацили су православно свештенство из Храма Рођења и довели римокатоличко. [...]  Kрсташе је 1187. победио велики војсковођа Саладин, пореклом Курд, који је из Витлејема протерао латинске свештенике, а Цркву Рођења дао локалним православним хришћанима, Сиријцима. Пет година касније дозволио је и двојици латинских свештеника да се врате.

Прекиди поклоњења због ратова нису трајали предуго, чак ни под ортодоксном муслиманском управом, којој није сметао „невернички“ хришћански новац. Убрзо после покоља и паљевина, они би организовали своју водичку службу до светих хришћанских места и наплаћивали улаз у њих. Када су просвећени цар Фридрих Други и султан Ел Камил 1229. у петом „бескрвном“ крсташком походу склопили десетогодишње примирје, Јерусалим и Витлејем су предати на управу Латинима, али су православни свештеници остали у Храму Рођења. Витлејем 1244. поново заузимају муслимани, а Храм Рођења скрнаве Турци –хорезмијци. Мамелучки султан Бејбарс Први 1262. из ње односи мермерне плоче и део стубова да украси палату калифа у Каиру.

* * * * * * * * * * * * *

Царска Русија највећи дародавац Храма Рођења

ОД ОСМАНСКОГ заузимања Витлејема 1517. положај хришћана се све више погоршавао, а храм се скрнавио и пропадао. Османлије су наставиле ту праксу и 1660. скинуле кров базилике, чија је унутрашњост остала незаштићена те су зидни мозаици непоправљиво оштећени. Тек десет година касније Јерусалимска патријаршија, која је тада већ постала грчка, добила је базилику у надлежност и поправила је кров. Од тада се као водећи дародавац Храма Рођења појављује царска Русија, која га опрема огромним лустерима, сребрним кандилима, иконама, лампама, големим звонима. Из Пећине Рођења је 1847. украдена сребрна звезда, која је означавала место Рођења Христовог, а за пљачку су осумњичени муслимани, што је био један од повода за Кримски рат.

Турски султан 1852. дарује нову сребрну звезду. Због сукоба хришћанских конфесија унутар цркве, Турци су морали да уведу као обезбеђење јаничаре који су спречавали нереде.Чак ни у нашем времену, током Друге интифаде, сукоб није заобишао Цркву Рођења, у коју су се забарикадирали арапски муслимански милитанти и као бункер је користили у окршају са израелским одбрамбеним снагама. Храм је био 39 дана под опсадом, у окршајима је погинуло неколико арапских бораца, а из пат позиције изашло се тек споразумом да се преостали окупатори цркве евакуишу у иностранство.

ДАНАС НАЈВЕЋИ део Цркве рођења припада грчкој Јерусaлимској патријаршији, а остатак деле Јермени и католички монаси фрањевачког реда. Олтар Пећине Рођења припада православцима и Јерменима, а место где су по предању биле јасле – фрањевцима. Так када се дође у тај скучени простор, види се колико је подела бизарна. У пећини се строго пази и на време, јер су термини богослужења строго подељени између хришћанских конфесија. О тој подели пише и наш поклоник путописац Хаџи-Анта Калиманац: „Витлејем манастир.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Много красно, страшна направа. Неисказана лепоћа. Има 44 дирека кад улазимо у цркву. И тој је како црква. На Рождество, кад буде, много свет има туј, куде 44 дирека што су, туј има људи и низами. И црква постељана саде сас мермер камен и много иконе има. И расијатије и свакакне иконе по много украшене. Много лепоћа, што се не може да искаже.

И| куде се родија Исус, мало па ниже од цркву, има двоја прата, једна од исток једна од запад. Од куд исток врата што су, над тај врата има једна икона Рождество мати Божје и Исус и анђели, од Русију, само злато. Такву баш више нема. Таква се икона нигде више не наводи. И остали други ствари свакакви украшени сас злато и сас сребро. И крстови од злато и бајраци, свакакве уредбе црковне, што се не може да искаже. Царске уредбе поради направе за божествене заповести како што треба... На Божић служише 81 калуђер обучени са све три владике, па ђаци и псалтови други и 14 бајрака и фенери и крстови ... много красота и убавиња, што се не може да искаже. И међу јасле и међу звезду има један дирек, куд се је фатила Богородица сас руке, кад је родила Исуса. И туј опасујемо ширит и обрисујемо куде звезду...“

* * * * * * * * * * * * *

Најава Исусовог рођења и искупљења грехова људског

СУНЦЕ ЈЕ БИЛО високо када смо изашли из подземља базилике. Огромни црквени брод је био обасјан сунцем и није више деловао мистично, а кроз Врата понизности су куљале групе туриста.  Дневно светло је открило другачији Витлејем, метрополу верског туризма, у којој чак и на арапској бакалници стоји велики натпис Иса, Исус, као да је Христ свако јутро пазарио у њој. На раскрсницама су били стратешки распоређени продавци чаја са својим дугоносим чајницима. На зиду вишеспратнице блештао је огромни „Кока-колин“ билборд, с кога је Свети Никола као Деда Мраз нешто поручивао на арапском.

Из подрума пред којима су стајале осушене гране маслина чуло се зујање столарских машина које су правиле безбројне сувенире. Статистика каже да 1,3 милиона хришћана дође годишње у Витлејем и сваки од њих купи мала ремек-дела витлејемских мајстора од дрвета, украшеног седефом, о којима се писало још у крсташким временима. Постоје и много већи сувенири, копије античких скулптура и стубова из Базилике Рођења. Све што има везе са боговима овде је на продају. Исус је основа туристичке понуде Витлејема који не изгледа романтично као на старим сликама... Сада ту расту само шуме нових вишеспратница, раздвојене уским стрмим улицама, нимало библијског изгледа.

Непрепознатљиво је и некадашње село Бејт Сахур, на арапском поље бдења, на месту пашњака где је арханђео пастирима најавио рођење Христа у Витлејему. То нису били обични чобани и било какве овце, већ службеници Јерусалимског храма који су узгајали и чували животиње намењене жртвовању на његовом олтару. Управо због тога, тумаче теолози, арханђео се јавио прво храмовним пастирима најављујући рођење Јагњета Божјег, које ће бити жртвовано да искупи грехове људског рода. Требало је да Исусова жртва буде последње проливање крви у име Бога. Изгледа да људи баш тај део приче нису схватили ни следећих 2000 година. […]

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

БЕЈТ САХУР ЈЕ некада био 80 одсто хришћански, али се њихов број смањује из дан у дан.

Исељавање је било највеће током Интифаде када су се палестински хришћани нашли између чекића и наковња: милитантних муслимана и израелске војске. И у Витлејему, где је све подређено хришћанском туризму, домаћих хришћана је све мање. Њихов кварт у близини Зида поделе изгледа као град духова.

Када сам ушао у једну од ретких радњица с прелепим рукотворинама, власник и његова жена су се искрено обрадовали. Било је очигледно да немају много муштерија.

- Ооо, православац из Србије! И ја сам православац! Видите, сликао сам се с нашим јерусалимским патријархом – поносно ми је показивао Палестинац Костанди и молећиво додао: – Молим вас, реците Србима да сврате код мене када дођу у Витлејем, православцима дајем попуст од 30 одсто.

Стотинак метара даље, крај зида подигнутог око палестинских територија, владала је гужва, али није била реч о некој новој интифади. Сиви израелски бетонски бедем с кулама мотриљама, бодљикавим жицама и камерама по врху, и с палестинске стране покривен графитима, почео је озбиљно да конкурише Храму Рођења као туристичка атракција.

* * * * * * * * * * * * *

Палестински Зид плача попут моста на Ибру у Митровици

КАДА ЈЕ ПАПА пре неколико година боравио у Витлејему, поклонио се Зиду раздвајања, што је била невиђена реклама за бетонски бедем. Аутобуси западних поклоника масовно се заустављају да би се путници сликали крај тзв. палестинског зида плача, а дежурни продавци сувенира, међу којима сигурно има и оних који су раније бацали Молотовљеве коктеле и камење, облећу муштерије и продају им реликвије нашег доба.

- Само за вас имамо оригинални комад зида с копијом графита за педесет долара, то је одлична цена – убеђују туристе водећи их ка продавничицама у којима су тезге с „уникатним“ комадима Зида.

Када се аутобус удаљи, на тезгу стиже нову шаржа свежих „оригинала“, направљених од синтетичке масе налик бетону. Крај зида је и помодни хотел са затворским погледом на зид. Недалеко од њега је и велика прљава зграда, с чијих разјапљених прозора виси веш који се суши, али су испред ње паркирани нови угланцани аутомобили. Касније сам сазнао да је реч о избегличком кампу који такође улази у туристичку понуду. Сликање и прича са сиротим избеглицама има своју цену. Они аутомобили припадају некима из тог бизниса.

Сценографија је била готово идентична оној албанске пропаганде на Косову, која је била припрема за рат против Србије.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Када сам касније причао о овоме сапутницима, гледали су ме мало подозриво, као теоретичара завере. Ко зна, можда и јесам био. Можда сам само сањао грозна места и догађаје деведесетих. Можда су ми се 1998. причинила шесторица палестинских муџахедина ухваћених на Косову, који су одлично знали српски јер су школовани у војној академији ЈНА као пријатељи Југославије. […]

Лутајући поред зида затекло ме је вече. У Витлејему и иначе нема шетача када падне ноћ...

Привукао сам пажњу групе младића који су сели у пластичне столице испред радњице уз бензинску пумпу, коју уска улица дели од бетонског бедема. Имали су добар поглед на израелску кулу мотриљу крај металне капије те су ме подсећали на некадашње албанске осматраче моста на Ибру у Косовској Митровици. […]

Када сам пришао ближе радњици, уочио сам младића кога сам већ неколико пута видео током дана и на другим пунктовима. Пришао ми је и упитао одакле сам.

– Из Србије? Ааа, Гоковик, тенис. Кустурика прави луде филмове! Волим његов „Тајм оф џипсис“! Живео сам неколико година на Балкану, много ми се свиђа – распричао се гласно весели Хазем.

ОНДА ЈЕ ПРИШАО младић подозривог изгледа, очигледно шеф групе.

– Новинар из Србије? Шта знаш о зиду? Седи да ти причамо. Не, не можеш да нас фотографишеш. Не треба ти моје име – оштро ми је ставио до знања лидер. 

– Зид је од Палестине направио највећи светски затвор на отвореном. Израелци контролишу све, гориво, храну, воду, намећу царине. Надамо се мирном решењу, али ако га не буде, биће ратова. Ми их не желимо, не верујемо у насиље и крв.

На питање чиме се баве, саговорници су ми се представили као активисти, улични уметници који осликавају тзв. зид апартхејда и праве сувенире за туристе. […]

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Активистичка реторика о страшном тзв. зиду апартхејда звучала ми је као вешт маркетинг када сам добио понуду: – Имамо за тебе комад оригиналног зида, а пошто си из Србије, кошта само 40 долара. Шта, скупо ти је? Нема проблема, наћи ћемо нешто јефтиније. Може ли мајица с оригиналним графитом Правимо хумус, а не рат за 10 долара? То је одлична цена!

Фразу о доброј цени чуо сам безброј пута и на јерусалимском базару, где једну улицу поред висе мајице с натписима „Мосад“ и „Слободна Палестина“. Овде за сваку муштерију има робе, као и на Балкану. Ако и нема, набавиће се. Ратује се ирационално и беспоштедно, али посао не сме да трпи јер он је светиња.

У то сам се уверио када сам се вратио у хотел. Када сам радозналим сапутницима испричао где сам лутао, они су се зачудили.

– Боље да си ишао с нама у ресторан где имају право пиво. Набавили су и дискове с нашом музиком. Чак и четничке песме! Већ три вечери правимо цех већи од двеста долара.

Одушевили смо их, како умемо се веселимо. Данас смо каснили па су дошли у хотел да питају да ли смо добро, толико су нас заволели – галамили су весели ходочасници.

Био сам задивљен студиозношћу источњака који су намирисали лакомислен плен и развили читаву стратегију како да га уплету у своју мрежу и суптилно, али немилосрдно опељеше. Мотив те игре није само среброљубље, то је нека врста источњачког спорта. Сетио сам се приче Матије Бећковића о посети Светој земљи, из које се највише сећао Витлејема: „Сва та упозорења да не се не упуштамо у разговор с трговцима и да чувамо ствари, уништила су свако осећање светости. Чини ми се да све што сам даље био од Витлејема у Јудејској пустињи, да сам боље видео прави Витлејем.“

* * * * * * * * * * * * *

ПРОМОЦИЈА ХОДОЧАШЋА У СВЕТУ ЗЕМЉУ: Срби на Сиону - Задужбина Светог Саве никад није престала да постоји

У ПРАВОСЛАВНИМ житијима смисао прича о тегобама пута у материјалном свету служила је да истакне духовни аспект пута. Ништа није случајно и непромишљено писано, сва поређења имају дубљи смисао с намером да повежу јунака хагиографије са библијским светом.

У Савином житију које је написо његов ученик и сапутник Доментијан зато је веома важан лик Стефана Немање који се пореди са низом великих фигура свештене историје.

- Најважније је поређење с Јаковом, који је добио име Израиљ када се рвао с анђелом.

Оновременом читаоцу, или чешће слушаоцу, Савино житије представља Немању не само као родоначелника династије већ као новог Јакова, патријарха новог Изабраног народа, новог Израиља. То је циљ великог и вештог богослова Доментијана, да кроз Саву и Симеона, који увек делују заједно, докаже да су „привели Богу савршен народ“, Србе“ - каже историчар др Александар З. Савић.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Савина путовања на исток далеко су превазилазила његову личну жељу за поклоњењем хришћанским светињама. Искушења на путовањима дугим хиљадама километара, под претњом морских невремена и гусара, заразних болести, пустињске климе, пљачкаша бедуина, били су подвизи и жртве у име целог српског народа. Сава, духовни вођа Срба, одлучио је да за њихов спас жртвује себе, по угледу на Христа који је жртвујући себе искупио грехове људског рода.  Његова путовања су у средњовековном свету имала већи значај него што данас може и да се замисли, а највећи успех који је постигао на првом путовању 1229. била је изградња српског манастира на светом брду Сион. Јер, у библијском Светом граду ништа није случајно, све приче се као притоке сливају у једну у реку. За Јевреје је брдо Сион светиња јер је на њему старозаветни цар псалмопевац Давид, када је направио двор, поставио и Шатор завета. Према неким предањима, он је на Сиону и сахрањен.

ХРИШЋАНИМА је Сион светиња и због тога што се у Исусово време, на месту Давидовог двора, налазила кућа апостола Јована, у чијој се горњој соби – Горници одиграла Тајна вечера. С крста се Христ обратио мајци показујући на апостола Јована и рекао: „Жено, ево ти сина“ те је овај преузео да живи у његовој кући до смрти, у истој просторији где се одиграла Тајна вечера. Христ се ту по Васкрсењу јавио апостолима, а на истом месту се на њих спустио Свети дух и учинио да проговоре непознатим језицима да би проповедали Радосну вест, Јеванђеље, широм света.

Ромејски цареви су на овом многоструко светом месту подигли величанствену базилику Светог Сиона, коју је 1009. разорио махнити калиф Ал Хаким. Крсташи су обновили њен северни параклис, Цркву Светог Јована, на месту Горнице, а муслимани су је претворили у џамију после Саладиновог освајања Јерусалима. Сион је свето место и за ислам због Мерјам – Марије и Исе – Исуса, а највише јер се према предању испод ње налази пећинска гробница цара Давида – Давута. Када је Фридрих Други повратио Јерусалим, појавио се Сава, архиепископ тек основане Српске цркве, купио део огромних рушевина ромејске базилике Светог Сиона, и на њима направио српски манастир. О значају тог чина сведочи и податак да је јерусалимски патријарх дошао да заједно са Савом освешта манастир: „... и од часног патријарха Атанасија, и благослов добивши, посвети цркву Светог и великог апостола и јеванђелисте Јована Богослова на Сиону, ту близу дома његовог... и почаствова га патријарх светим божанственим частима“.

* * * * * * * * * * * * *

Сава Немањић апостол православне васељене

СРПСКИ МАНАСТИР су у материјалном свету срушили хварезмијански Турци када су 1442. заузели Јерусалим, али у свету духа, идеја и сећања, Савина задужбина никада није престала да постоји.

- Доментијан нас уверава да је Сава створио у Светој земљи простор за Србе и то описује стихом ’посадио је семе на Сиону’ и позива се на пророка Исаију који каже: ’Блажен је ко има семе у Сиону и домаће у Јерусалиму’. Доментијан поручује да је Сава подигавши манастир и стварајући простор за српске монахе и ходочаснике ’засадио семе на Сиону’!

Србима је Сава подарио ’домаће у Јерусалиму’, центру светске хришћанске заједнице, и учинио их блаженима“ - открио ми је др Александар З. Савић.

Професор др Давид Јакоби (1928–2018) с Хебрејског универзитета у Јерусалиму који је сматран водећим светским познаваоцем историје источног Медитерана  утврдио је да је Сава Немањић на првом путовању у Свету земљу 1229. наступио као представник целог православног света! Јакоби је у средњовековним документима из Акре, најважније луке крсташког Јерусалимског краљевства пронашао доказе да је српски архиепископ извео невероватан подухват и омогућио повратак православних поклоника у Свету земљу.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

ПАПСКИ РЕД темплара православце је, као шизматике, прогнао из храмова и манастира, чак  изван градских зидина после крсташких освајања век и по раније.  У време Савиног првог доласка 1229. није било конака за православне поклонике. Професор Јакоби је из средњовековних докумената открио да је Сава, користећи сукоб папских темплара и немачких тевтонаца извео оно што се сматрало неизводљивим: од Латина је откупио Манастир Светог Ђорђа и зграде у краљевском Кварту катена (Четврт ланца), који су у крсташком катастру остали уписани под именом Манастир Светог Саве.

- Раније се претпостављало да је манастир био назван по Сави Освећеном, светитељу из 5. века, али до сада непознати документи показују да је реч о Сави Немањићу, најмлађем сину српског владара Стефана Немање. 

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Његов могући циљ у Акри била је промоција ходочашћа у Свету земљу из свих православних земаља, да би се повећало православно присуство у латинском краљевству. То се могло постићи оснивањем православног манастира у Акри, који би пружао конаке, негу болесних и осталу логистичку подршку православним ходочасницима, слично услугама које западњацима нуде бројни латински манастири широм града – записао је Јакоби.

* * * * * * * * * * * * *

Враћање Свете земље хришћанима

САВА НЕМАЊИЋ је српски манастир у Акри посветио Светом Ђорђу, а крсташки архиви показују да је он све до пада Акре под исламску власт био богат, велики и моћан православни центар, једини у градским зидинама. Сведочанства из османског доба показују да је манастир остао српска задужбина још око пет векова док га, као и све остале, нису преузели Грци. Открића др Јакобија би остала непозната српској јавности да није било истраживања академика др Миодрага Марковића.

- Сава Немањић је највероватније био први православни поклоник који је стигао у Свету земљу после потписивања мировног уговора, који су 18. фебруара 1229. склопили Ал Камил, египатски султан, и Фридрих Други, краљ Немачке и цар Светог римског царства.

Тим уговором су Јерусалим и још нека места у Светој земљи враћени хришћанима после више од четрдесет година муслиманске власти. Сазнавши добре вести, Сава није оклевао да крене у посету ослобођеним светињама Палестине. Лађа на којој су се налазили српски ходочасници, предвођени архиепископом, запловила је ка истоку у другој половини априла или у првој половини маја 1229. Посета је трајала негде до почетка јула, да би се већ крајем тог месеца или почетком августа Сава нашао у Нимфеју, летњој резиденцији цара Јована Трећег Ватаца. Након тога посетио је Свету Гору, најпре Ивирон и Кареју. Тамо се сусрео с члановима Протата, а затим боравио накратко у Ватопеду и Хиландару. Крајем августа или почетком септембра стигао је у Солун где је посетио епирског деспота и солунског цара Теодора Комнина Дуку – наводи др Марковић.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

ДЕСЕТАК ДАНА касније Сава је стигао  на границу Србије где су га, по заповести краља Радослава, дочекали српски племићи.

- Упутио се најпре у Рас да се види с краљем, а затим је посетио Студеницу где се поклонио очевим моштима. Тек после тога стигао је у своје архиепископско седиште - манастир Жичу. Сви наведени сусрети, обављени после ходочашћа свакако су утицали на то да се вести о могућностима безбедног ходочашћа у Свету земљу рашире по православном свету.

Нема никакве сумње да су захваљујући томе подстакнута многа нова ходочашћа, нарочито у српским земљама - каже др Марковић.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

У Савиној задужбини у Акри је већ 1286. године боравио монах Давид, пре монашења жупан Димитрије, син Вукана Немањића. И четири и по века касније 1745. Србин Симеон Симоновић, архимандрит јерусалимски, који је касније постао митрополит Акре, наводи да у том граду ’имамо метох за пребивање“.

- Ови подаци дају основ за тврдњу да је Сава Немањић био први творац ’прихватилишта’ за српске ходочаснике у Свету земљу“, закључује др Марковић.

* * * * * * * * * * * * *

Стварање мита о изабраном народу

СРБИЈА КОЈУ СУ стварали Немања и Сава била је остварени сан о обећаној земљи српског народа. Она је морала да буде утемељена и у овоземаљском и у небеском свету. Зато они подижу Хиландар на Светој Гори Атонској, Српску царску лавру, први национални словенски манастир у Богородичином врту. Тиме су Срби постали равноправан народ у православној васељени, што је био невероватан успех, али не и крајњи циљ.

- Сава је испунио велику Немањину замисао и подигао прве српске задужбине у Светој земљи. Обично се сматра да је Немањин циљ била изградња српске задужбине на Светој Гори Атонској. То је само делимично тачно. Света Гора је била само најближе свето тло, на коме Немања правио Свету српску царску лавру Хиландар. Његов прави циљ одувек је била Света земља - каже проф. др Виктор Савић са Филолошког факултета у Београду.

Света земља у средњем веку није била одредиште верског туризма у данашњем смислу.

Света земља је дословно сматрана светињом. Владало је чврсто уверење да онај ко је сахрањен у Светој земљи има боље шансе да уђе у рај, о чему сведочи податак да су крсташки бродови преносили комаде њеног тла као највећу драгоценост која се у западној Европи продавала по баснословним ценама за засипање гробова богатих покојника.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Пречица за „небески Јерусалим“ била је и посета земаљском Јерусалиму и Христовом гробу. Зато су, упркос огромном ризику да ће страдати на путу, реке ходочасника хрлиле ка Светом граду, земаљској капији Краљевства небеског. Из истог разлога је оснивање српских задужбина у Светој земљи, а нарочито у Јерусалиму, био прворазредни религиозно-политички догађај, али ни то није био крајњи Савин циљ.

- СРБА ЈЕ БИЛО у Светој земљи и пре Саве, али он је први српски владарски син и највиши црквени достојанственик који долази у Свету земљу с планом да у њој утемељи трајно српско присуство. Догађаји из јеванђеља су се дешавали на простору Свете земље и било их је потребно на неки начин пренети у далеку Европу, у Србију. Решење је било у симболичком повезивању простора који нема никакве формалне везе са историјом спасења и створити једну нову свету земљу. Отварајући ’пресветли пут ка Јерусалиму’, Сава је омогућио да Срби постану тај нови изабрани народ који је тиме добио своје место међу другим хришћанским народима васељене. У Немањином пројекту стварања новог изабраног народа, Савина путовања су од изванредног значаја – указује др Александар З. Савић.
Врло важна компонента стварања мита о изабраном народу је паралела Сава - Мојсије, коју Доментијан користи у пишући хагиографију свог учитеља.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Поређење долази до пуног изражаја у опису Савиног другог путовања у Свету земљу. Прво, када Сава, током поморског путовања, ’подобећи се Мојсију’ крсним знаком одагна олују. Врхунац наступа у опису Савиног боравка на Синају када Доментијан даје врло сложено поређење њега и Мојсија кроз двадесетак кратких паралела. У тим поређењима дат је врло обухватан преглед Савиног живота, рекапитулација у којој указује на његове сличности са Мојсијем. Поента тог синкретитиса је закључак да је Сава као хришћанин превазишао свој старозаветни узор, Мојсија! Врхунац поенте огледа се у опису када Сава на врху Хорива доживљава откровење и непосредно види Бога на престолу херувимском, а Мојсију је било дозвољено само да му види леђа. Наглашава се и да Мојсије није могао да крочи у своју Обећану земљу, а да је Сава своју, Србију, наследио – каже др Савић.

* * * * * * * * * * * * *

СРБИ СПАСЛИ ЈЕРУСАЛИМСКУ ПАТРИЈАРШИЈУ: Сведочанства наших ходочасника о обиласку светих места у Палестини

ОД 13. ВЕКА установљено је правило да архиепископи Српске цркве морају да буду хиландарски монаси који су ходочастили у Свету земљу. На Светој Гори је то био предуслов и за долазак на игумански престо Хиландара. О томе је говорио архимандрит Нићифор Дучић, књижевник и путник:

„Од онога доба кад је св. Сава српски походио Јерусалим и друга света мјеста у Палестини, у првој и другој четвртини 13. вијека, почели су и српски калуђери да иду у Јерусалим. Међу тијем богомољцима находе се и два доцнија српска архијепископа: Сава Други и Јевстатије Први. Вративши се, сваки у своје вријеме из Јерусалима у Хиландар, из којега су игумани и архимандрити већином бирани за архијепископе српске... Српски су се калуђери мало помало множили у Палестини, живећи тамо по туђијем манастирима, док није краљ Милутин сазидао зa њих у Јерусалиму манастир светијех Арханђела Михаила и Гаврила онако као што су Немања и син му Сава сазидали Хиландар у Светој гори, прикупивши у њ српске калуђере који су дотле живјели такође по туђијем манастирима, ћелијама и пећинама светогорскијем. Краљ Милутин, прославивши српско оружје у Азији у заједници с Грцима побједом над Персијанцима 1315. године, под предвођењем храбpoгa српског војводе Новака Гребострека, сазидао је тада поменути манастир зa спомен те побједе и тихо пристаниште српскијем калуђерима у Јерусалиму. Наши домаћи љетописи не хвале и у звијезде не окивају напразно краља Милутина, као нajвeћега заштитника и добротвора српске православне цркве. Он је раширивши српску краљевину и прославивши побједама српско оружје и српско име зидао цркве и манастире и у њима подизао школе и болнице, не само унакрст своје краљевине него и изван ње у: Светој гори, Солуну, Цариграду и Јерусалиму.“

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

Непознати српски монах поклоник је оставио запис под именом „Слово о светим местима која су у Јерусалиму“ у такозваном Видинском зборнику, написаном 1359–1360. српскословенском редакцијом. „Слово...“ је у ствари препис проскинитариона, водича по Светој земљи, који је по свој прилици преведен са грчког на словенски језик вероватно још у време Светога Савае. Лаврентије хиландарац је 1627. посетио Храм: „И поклонисмо се Гробу Господњем. И над Гробом гори четрдесет и четири кандила. И поклонисмо се Светој и Великој цркви и Светој Голготи...“

ЗАНИМЉИВО ЈЕ да је један Србин, архиђакон Христифор Жефаровић, „Илирико-расијански (српски) обшчи зограф“, био аутор најтраженијег поклоничког „путовође“ који су у 18. и 19. веку користили православци на путовању у Свету земљу. У јулу 1745, овај сликар, графичар, национални радник и помало обавештајац кренуо је на ходочаснички пут у Јерусалим из Беча преко Србије. По повратку је „изрезао“ текст и цртеже на бакарним графичким плочама и из бечке штампарије Томе Месмера су потекли примерци првог модерног српског ходочасничког водича „путовође“. Издавач ове, за своје доба, револуционарне књиге, с кратким описима и цртежима светиња, био је такође Србин, јерусалимски архимандрит Симеон Симоновић, који се налазио на челу чувара Христовог гроба, братства дванаест одабраних православних монаха који од 4. века бдију над Црквом Васкрсења. Међу њима је било Срба и 1859. када је у Јерусалиму боравио Леонид Кавелин:

„Кандилант Светог гроба је у моје време био монах Србин, отац Акакије, који је, познавањем руског језика и својом услужношћу привукао све православне вернике. Братство Светог гроба састоји се од не више од дванаест људи.“

Видевши како се српски ходочасници с Жефаровићевим бедекером добро сналазе у Светом граду, грчка и руска црква наручиле су издања исте књиге за своје поклонике. На њима је било наглашено српско порекло књиге, што је донело огроман углед народу који је чувао национални идентитет, упркос томе што је матица Србија била под турском окупацијом. 

Жефаровићевог путовођу куповали су и они који нису могли физички да оду на пут, али су духом обилазили Свету земљу. Овај водич је преведен на руски, грчки, па чак и турски језик и постао је бестселер. Штампан је у великим тиражима све до средине 19. века.

* * * * * * * * * * * * *

Краљ Милан Обреновић поклонио се Христовом гробу

ГРЧКЕ НОВИНЕ из прве половине 19. века објавиле су да је књаз Милош расписао народни зајам да би платио огромне дугове Јерусалимске патријаршије, над којом се надвила претња да остане без имовине. Европске новине из 1889. као сензацију су пренеле вест да је краљ Милан Обреновић, први православни хришћански владар после средњег века, стигао у Јерусалим и поклонио се Христовом гробу. Те догађаје је у свом дневнику описао краљев ађутант, капетан Михаило Рашић:

„Патријаршија није далеко од цркве. То је старинска кућа, но врло чиста и снабдевена свима угодностима за живот у овој топлој клими. На уласку у авлију, као и у Цариграду, сигурно по каквом утврђеном церемонијалу, дочека нас велики број калуђера, а на врху басамака прихвати Краља јерусалимски патријарх Никодим, окружен од 12 владика и митрополита, чланова св. Синода. Уведоше нас у салу где се држе седнице синодске. Краљ доби прво место, до њега се посади патријарх, а даље и ми остали. Патријарх узе реч.

Говорио је дуго и лепо, изражавајући прво радост коју му ова висока посета Светог града и Свете цркве причињава, затим је говорио о задужбинама, које је краљев дед, покојни Књаз Милош учинио јерусалимској цркви. И сад се, рече он, читају у светом храму молитве за спас душе Књаза Милоша и за срећу и напредак српског Краља и Србије. И сад груди јерусалимског патријарха кити драгоцени крст, поклон вашег деде, показујући притом један велики крст украшен крупним смарагдима, а Ваше Величанство, додаде он, благоволело је к томе додати пре неколико година овај таковски крст, приликом Вашег доласка у Москву.

Фото Борис Субашић, Архив „Новости“ и Википедија...

На овај поздрав, изговорен на руском језику, разумљивом за све нас, Краљ је одговорио српски. Захваљујући патријарху на љубазном примању, увераваше га да су осећања и оданост његовог пок. деде, према најсветијој Јерусалимској цркви традиционалне у краљевском дому, и да их и он преноси на Свог сина, Краља Србије. Затим је препоручио Свог Сина и Србију молитвама Његове Светости.“

ЈОШ ЈЕ ДИРЉИВИЈИ био опис испраћаја краља Милана из Јерусалима:

„Патријарх, грчки консул, Рауф-паша и млоги други, молили су нас да им јавимо време поласка Краљевог. По Краљевој заповести, ми им нисмо ништа прецизно јавили. Краљ је хтео да избегне галаму, а и да не труди оне који би га испраћали. Пошли смо у 4 и по часа у јутру. Пролазећи поред Рауф-пашиног летњиковца, истрча овај да се с Краљем опрости.

Мало даље дочека нас Шакир-паша са својом упарађеном војском и музиком. Они нису знали кад ћемо поћи, али су изашли рано, слутили су, па су хтели да се ту нађу за сваки случај. Близу Колоније изненадисмо се кад видесмо патријарха Никодима и грчког консула; г. Мелетополус држао је подигнуту огрлицу свог горњег капута, што ми је изазвало сумњу о реду његове тоалете под горњим капутом. Његов каваз вребао је наш полазак, те је конзул једва могао да се и овако за излазак спреми. Патријарх предаде и Краљу и нама по један леп букет јерусалимских мирисавих ружа, и по двоје фине бројанице од ахата. Патријарх је био узбуђен; опраштајући се с Краљем рече му: ’Сетите се Ваше Величанство, да у Јерусалиму живи један стари патријарх, који се моли богу за Вас, Вашег Сина и Србију’.

Препоручујемо

Друштво

0 0

ДИСИДЕНТСКА ЗВОНА ЗА СЛОБОДУ МИСЛИ: Прогони и суђења политичким неистомишљеницима у Србији

17. 03. 2025. у 17:00

Друштво

0 2

ГРЕШНИЦИ СА ПРВЕ СТРАНЕ ИСТОРИЈЕ: Рађање дисидентског покрета у Југославији и Србији

11. 03. 2025. у 06:30

Друштво

0 2

УКИДАЊЕ РОПСТВА У СРБИЈИ И ЗНАК НЕЗАВИСНОСТИ ЗЕМЉЕ: Историјски значај доношења Сретењског устава 1835. године

25. 02. 2025. у 07:00

Друштво

0 0

ВОЈВОДИНА ДАНАС - НАРОД ЈЕДНОГЛАСНО ОДЛУЧИО ДА БУДЕ У САСТАВУ СРБИЈЕ: Шта смо добили од предака а шта дугујемо потомцима (2)

17. 02. 2025. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације