Друштво

ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Осамсто педесет година од рођења Светог Саве

14. 05. 2025. у 06:15

НЕСУМЊИВО је да је наjважнија и најдубља спознаја у животу младог монаха Саве Немањића било то да свој нагон ка пустиножитељству замени са концептом општежитељства до чега је дошао када су он и његов отац, монах Симеон на Атосу кренули у акцију да ту подигну први српски манастир Хиландар.

ДУХОВНИК И НАРОДНИ ПРОСВЕТИТЕЉ: Осамсто педесет година од рођења Светог Саве

Колико год је дотле Савин утицај на оца био значајан да ратник и владар Стефан Немања раскине све световне препреке да би нашао мир у Господу, толико је и Симеонова присутност на Атосу и његово упорно залагање за изградњу Хиландара утицало на Саву да схвати да је апостолска мисија према полухристијанизованом стаду верника из његове родне груде и несебично духовно залагање за њихово колективно спасење далеко важнији христолошки подвиг од свог личног опредељења за исихастичко-пустињашки раскид свих световних веза ради спасења сопствене душе. Том завету је Сава Немањић остао веран целог свог живота и та духовна мисија му је помогла да и у његовим дипломатским и државничким активностима, а и у његовом народном просветитељству достигне висине најзаслужнијег српског светитеља.

Самим тим што је као привилеговани син српског владара још у младости вољно напустио све световне привилегије које су му по рођењу припадале и заменио их за атоску монашку ризу и што се тиме прославио свугде у хришћанском свету, давало му је у свим његовим мисијама значајну психолошку предност, јер се он у току свих тих сусрета и преговора није борио ни за шта од личне користи, него једино за равноправно место свога народа под сунцем. И то што је постигао већ се преко осам и по векова очувало у његовом народу. Да њега није било на почетку XIII века, највероватније би Срби данас као народ били у истој категорији са Асирцима и Вавилонцима, којих на светској историјској сцени више нема.

* * * * * * * * * * * * *

ОПСЕДНУТОСТ ЧИСТОТОМ ИСПОСНИЧКОГ ЖИВОТА: Духовно верски занос најмлађег сина великог жупана Стефана Немање

У СРПСКОЈ историографији је већ много писано о успесима атоског монаха Саве Немањића у ширењу православља по српским земљама и стварању аутокефалне српске православне цркве, но скоро свугде се то углавном представља као одраз његове велике личне побожности и преданости хришћанском народном просветитељству. Један од главних разлога за то је да се скоро сви писани подаци о његовим животним делатностима налазе у сачуваним примарно хагиографским списима о Стефану Немањи и њему у којима су њихове бројне животне и у суштини политичко-државничке активности приказане као потврда њиховог упорног стремљења ка светитељству, што прилично сенчи, замагљује и запоставља чињенице да је већина тих успеха постигнута у дугим и интензивним преговорима са разним световно оријентисаним моћницима тога доба, чије су акције и одлуке углавном произилазиле из њихових специфичних политичких и државних интереса.

А анализа свих Савиних постигнућа са те тачке гледишта јасно индицира да је он сигурно и најупорнији и најуспешнији српски световни дипломата за свих осам протеклих векова од првенствено његовим напорима извојеване међународно признате српске државности.

Старији од двојице примарно хагиографски опредељених писаца Житија Саве Немањића, Доментијан Хиландарац (живео од око 1210. до после 1264. године) је био један од Савиних савременика и монашких штићеника, који је око 1250. године, на захтев српског краља Стефана Уроша I Немањића написао житије о тада већ преминулом Светом Сави, па потом око 1264. године и «Житије Светог Симеона» (Стефана Немање) базирано понајвише на постојећим Савиним краћем житију свога оца, укљученог као увод у Студенички типик из 1208. године, као и знатно опширнијем спису о животу Стефана Немање, сроченом од његовог средњег сина, краља Стефана Немање II Првовенчаног.

**Свети Сава имао је одбојност према привилегијама ( фреска из манастира Милешева)**

И МЛАЂИ САВИН животописац, Теодосије, је исто био хиландарски монах (живео од око 1264. до око 1328. године), који је по сопственом признању по Доментијановим упутствима прерадио његово «Житије Саве Немањића» између 1290. и 1292. године. А пошто су у то време и општенародни култ Саве Немањића, који је брзином букнуо међу српским пучанством одмах по полагању његових моштију 1237. године у Милешеви и његово касније освећење од стране српске цркве за трећег српског светитеља захтевали величање његове светости, та прерада раније писане Доментијанове Савине биографије је, наравно, морала бити темељно проширена да би укључила и дела, којима се хришћанска светитељства потврђују бројним чудотворствима.

Међутим, по процени многих каснијих историчара и књижевних критичара Теодосије је и поред својих жанровски устаљених хагиографских формулација био знатно бољи писац од Доментијана. Његов наративни стил приповедања подсећа на много каснију врсту списатељства у домену романа, које је богато живописно представљеним, реалистичним описима стварних догађаја. Пошто је развој фабуле код њега често представљен драматично, то лику монаха Саве каквим га он портретише даје веће одлике једног мудрог, флексибилног и истрајног дипломате и државника.

* * * * * * * * * * * * *

Принц Растко Немањић постаје атоски монах Сава

ВЛАСТЕЛИН Сава Немањић је рођен око 1175. године као најмлађи син српског великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане кад су они били већ у поодмаклим годинама старости, те није ни чудо да су га по рођењу родитељи прихватили као изузетно посебан Божји дар и третирали као своје мезимче. Како је Доментијан забележио, Растко је, попут своје старије браће, као дечко прошао кроз рутину типичног образовања властеоске деце тога доба, које је после стицања генералне писмености укључивало изучавање са туторима Библије, граматике, реторике, аритметике, геометрије, етике и догматике. Но још у то време он је почео да показује посебну наклоност ка разним црквеним легендама о хришћанским светитељима, мученицима и духовним пустињацима, претпостављајући пост, молитве и читања верских књига младалачким разонодама у игри, забави и лову са својим вршњацима.

Очекујући да ће се те његове дечачке верске опсесије ублажити и нестати када буде изложен световним проблемима управљања одређеним земљишним подручјем, отац му је 1190. године (кад је он напунио 15 година) доделио титулу кнеза и дао на управу Захумље.

ПОШТО ЈЕ РАСТКОВ најстарији брат Вукан тада већ био поглавар Зете, и Растко је, уз дискретну помоћ брата, две године успешно управљао Захумљем. Али све те нове световне управно-политичке одговорности нису ни у ком погледу умањиле његов духовно-верски занос, јер је и даље наставио да чита и сањари о чарима аскетског монашког живота уз молитве, подвижништво и пост.

**Монах Теодосије је „Житије Саве Немањића“ писао између 1290. и 1292. године**

У јесен 1192. године је дошао родитељима у посету у Рас и тад је на очевом двору срео атоског монаха - просјака руског порекла који му је пуно причао о духовној чистоти усамљеничког испосничког монашког живота на Светој Гори, што је у младом принцу пробудило жарку жељу да тамо оде, поготово зато што је чуо да се шушка да је време да га родитељи жене. Одлучио да оца и мајку завара изјавом да жели да иде у лов на јелене, да би тако, заједно са тим монахом, успео да потајно побегне на Свету Гору.

ВЕЛИКА ПОПУЛАРНОСТ НА АТОСУ

ТЕОДОСИЈЕ у “Житију Саве Немањића» помиње да су се и на Атосу брзо рашчуле неуобичајене вести о томе да је "син самодршца, господара српског, оставио оца на престолу" и добровољно напустивши све предности лагодног живота, упутио се на Свету Гору. Своју практично преко ноћи стечену огромну популарност због свих тих вести, млади монах Сава је одмах искористио да коначно задовољи своје одувек доминантне знатижеље око разних аспеката монашког живота на Атосу. Прво је обишао већину постојећих манастира, а потом и многа скромна пребивалишта монаха-подвижника који су у усамљеничком ћутању и уз пост и непрекидна метанисања и молитве таворили по врлетима и дубоким пећинама тог монашког «перивоја Свете Богородице». И он се баш на тим забаченим местима најдуже задржавао.

Кад је Немања ту синовљеву варку коначно открио, послао је за њима потеру, која га је нашла, још увек непостриженог, у атоском руском манастиру Пантелејмону и саопштила му очеву наредбу да по цени својих живота морају да га врате у Рашку. Међутим, и њих је млади принц успео да те вечери обилном гозбом и пићем превари, што му је дало времена да се те ноћи у главном манастирском пиргу подвргне званичном православном црквеном обреду монашења и да се следећег јутра појави пред њима већ пострижен и у црној ризи. А потом је по њима послао родитељима своју одбачену световну одећу и одсечене власи своје плаве косе са поруком да не брину о њему јер је тим чином постигао свој најважнији циљ у животу и постао атоски монах Сава.

* * * * * * * * * * * * *

Савин утицај на оца да напусти световни живот

ВЕСТИ О ДОЛАСКУ имућног младог српског властелина на Атос су већ почеле да муте и дотадашње складне односе међу светогорским лаврама, јер је духовно вођство једне од најугледнијих међу њима, грчког манастира Ватопеда, тад одлучило да га по сваку цену привуче себи. И Сава је без оклевања прихватио ту понуду у нади да ће му већ доказано наклоњени монашки оци те светиње благонаклоно допустити да се као босоноги и у кострет умотани монах-подвижник настани негде у атоској дивљини. Међутим, виспрени игуман те грчке знамените лавре, преподобни Теостирикт, свестан моћи, богатства и јаких политичких веза тадашњег српског владара Стефана Немање одмах је прионуо на посао да високо рођеног младог верског ентузијасту спретно одврати од тога, одговоривши му строго да се до тог степена врхунског аскетизма на Атосу не долази само личном одлуком и да је он премлад да би се тако брзо удостојио «врхунца монашког ћутања и усамљености». И тако реско поученом Сави после те лекције о нужној дугорочној припреми за подвижништво није преостало ништа друго него да смерно прихвати да као обични млади монах остане у Ватопеду још пуних седам година.

**Пострижење (монашење) Светог Саве ( Слика Стевана Тодоровића, 19. век)**

За то време он се без поговора посвећивао свим пословима себарског типа којима су се бавили млади и далеко мање образовани припадници његовог монашког братства. Изводио је на испашу манастирску стоку, косио и складиштио траву за њену зимску прехрану, прао прљаве судове после заједничких монашких обеда... А поврх тога је налазио и времена да често буде на услузи болесницима у манастирској болници, ревносно учествује у бројним свеноћним бденијима у цркви и пева у манастирском хору. Због своје чиле смерности и добре воље, као и постојане дубине свог верског заноса постао међу браћом монасима веома омиљен.

САВИН ПРЕЛАЗАК у манастир Ватопед на Атосу му је донео знатне духовне и образовне користи, јер је та грчка светиња била једна од најстаријих и највећих на Светој Гори, посвећена Благовестима. Пошто је била богато даривана од свих ромејских царева од Константина Великог до последњег владара из династије Палеолога, она је имала велику библиотеку о светим оцима православне цркве на грчком језику, што је бистром Сави много помогло да усаврши своје знање тог језика.

Можда је Савина инстинктивна одбојност према свом привилегованом аристократском пореклу њему још у његовој младости помогла да се отргне од свега световног, али је сигурно да је он у младалачким данима свога живота био више свестан како да се акцијом ослободи онога што му је одбојно него како да нађе прави пут за оно чему тежи. А у Ватопеду је потврдио себи да су његове тежње ка испосничком и усамљеничком животу одраз жарке потребе да од себе створи истински христолошку личност, и том стремљењу је он остао доследан све док му се најзад у његовом монашком пребивалишту на Атосу није придружио и његов замонашени отац Стефан Немања, на чему је Сава у својим седмогодишњим писмима оцу упорно инсистирао.

Но пошто је у новембру 1197. године његов отац коначно испунио Савина очекивања и појавио се у Ватопеду као монах Симеон и пошто су потом њих двојица заједно кренули у акцију да на Светој Гори коначно успоставе и српски манастир, колико год је Савин утицај на оца дотле био значајан да он прихвати потпуни раскид са световним препрекама да би нашао мир у Господу, толико је и Симеонова присутност и његово упорно залагање за изградњу Хиландара утицало на Саву да он дође до реализације да је апостолска мисија према верницима из његове родне груде и духовно залагање за њихово колективно спасење далеко већи подвиг од личног опредељења за раскид свих световних веза ради спасења сопствене душе.

* * * * * * * * * * * * *

Оснивач српске државе одриче се владарског трона

ПОСЛЕ Растковог бекства из Србије велики жупан Немања и његова жена Ана су на српском двору у Расу испрва горко оплакивали напрасну одсутност свог омиљеног најмлађег сина. Али временом су успели да победе у себи те урођене родитељске световне пориве и да снагом своје хришћанске побожности увиде духовну величину Расткове неповратне опредељености за царство небеско, тако да су у својим писмима њему чак почели и да га називају својим молитвеником пред Свевишњим и духовним учитељем, па и да му по очевим гласницима шаљу знатна новчана средства, која је он свесрдно улагао на поправке постојећих и дозиђивање нових монашких пребивалишта у свом манастиру, на широкогруде ктиторске поклоне другим околним светињама, као и на нужне издатке за основну прехрану многобројних монаха испосника широм Атоса.

А Сава је у својим писмима родитељима упорно истицао да страсно жели да му се и отац коначно ослободи свих својих тешких световних бремена да би му се и он у монашкој ризи придружио у Ватопеду, где би постом и молитвом могао да у миру и тишини приведе свој живот природном крају са вером у Господа и бесповратно ослобођен од терета свега што је профано и земаљско.

На званичном државном сабору српске властеле и клера у марту 1196. године Стефан Немања се одрекао власти у корист средњег сина, коме је у то време већ била додељена висока ромејска почасна титула севастократора. Непосредно после овог чина, Немању и његову супругу Ану, у Цркви Светог Петра и Павла у Расу тадашњи рашки православни епископ Калиник замонашио је под именима Симеон и Анастасија. После тог ритуала, Немања се придружио монашком братству свог манастира Студенице, а његова супруга исто тако часном сестринству у Богородичином женском манастиру који је њен муж подигао у месту Бела Црква.

**Манастир Студеница у коме је Немања провео прве монашке дане**

Из одласка Стефана Немање у Студеницу, где је као монах Симеон остао непуне две године, види се да је из предострожности хтео да остане у Рашкој бар неко време после своје абдикације да би видео како ће се Стефан Немања II понашати као владар и како ће његов најстарији син, зетски велики кнез Вукан, реаговати на жупанско устоличење свог млађег брата. А кад се коначно уверио да његова предаја трона млађем сину није довела до неких посебних државних потреса, он је крајем 1197. године одлучио да коначно оде на Свету Гору и да се тамо придружи свом најмлађем сину, монаху Сави.

ДОМЕНТИЈАН О ПУТОВАЊУ Немање, односно монаха Симеона, на Атос каже: «И дође у Свету Гору ка Светој Богородици Ватопедској, водећи са собом 300 одабраних слугу, осим других». Овај податак о Немањиној великој пратњи, у ствари показује да је монах Симеон на тај дуги пут на Атос са собом понео и велики товар драгоцености и злата, који је успут требало чувати. А то благо је убрзо потом послужило као солидна материјална основа за његову и Савину заједничку одлуку да почну да на Атосу траже повољно место за оснивање првог српског манастира. […]

По приспећу монаха Симеона на Атос, ватопедски игуман Теостирикт је природно желео да он и Сава, као највећи тадашњи ктитори те лавре, и даље остану у том манастиру, што се другим духовним оцима на Атосу, наравно, није много допадало.

А кад су том игуману високородни српски монаси најавили да намеравају да прокрстаре полуострвом да би пронашли погодно место за нови српски манастир, он се у нужди сложио с тиме, претпостављајући да ће и та локација на крају крајева да буде под управом манастира Ватопеда. А када су они најзад пронашли од гусара опљачкани, угашени и срушени Хиландар (чије земљиште је заиста било у власништву Ватопеда), љубомора осталих манастирских првака је била толика да је тада монах Симеон, по савету карејског преподобног прота Дометијуса послао сина Саву у ромејску престоницу да од цара Алексија III Анђела измоли дозволу за обнову тог манастира као посебног ромејског дара младој српској држави, успостављеној великим световним напорима сада скрушеног атоског монаха Симеона.

* * * * * * * * * * * * *

УЈЕДИЊЕЊЕ НАРОДА ПРЕКО ПРАВОСЛАВЉА: Сава Немањић обезбеђује највећи степен црквене независности

У СВОЈИМ размишљањима на Светој Гори о духовној независности српске цркве, за време безбројних бденија у својој карејској испосници, Сава је почео од резимеа свега што му је већ било познато о Епирској деспотовини. Она је, наравно, била у српском суседству, али је њен тадашњи владар већ широм Европе имао репутацију преке и бескрупулозне личности, а о његовом тадашњем православном архиепископу Хоматијану Сава није знао ништа осим чињенице да је био против ранијег покушаја његовог брата Стефана Немање II да се ожени кћерком пређашњег и већ преминулог епирског деспота Михаила I Анђела, пошто је Хоматијан пронашао да међу њима постоји сродничка веза петог степена.

А пошто су у исто време јаки унутрашњи нереди опет тако парализовали Угарску да она тад није била у стању да војно угрожава Србију, Сава је знао да се у Европи навелико мисли да је епирски деспот најмоћнији световни владар на Балкану. Но баш због тога су и Стефан Немања II Првовенчани и он прилично зазирали од тога да деспот Теодор I Анђел такав какав је може ускоро и да покуша да баш преко цркве направи неки нови расцеп у Србији, који би му помогао да је покори.

**Свети Сава Немањић, фреска из 13.века у цркви Светих апостола у Пећи**

Размишљајући на исти начин и о Никејском царству, Сава је прво закључио да је за његову мисију повољно то што већ дуго између ове две преостале грчке државе постоји оштро ривалство око тога ко ће бити предводник новог ромејског уједињења, јер је већ било очигледно да је Латинско царство у Константинопољу све слабије. Око његовог рушења му се чинило да је у предности Никеја, јер се њен владар Теодор Ласкарис још 1206. године прогласио ромејским царем, а његов врховни клерик Манојло Сарантен, васељенским патријархом.

САВА СЕ СЕЋАО и да је на свом првом путовању у Константинопољ 1192. године, већ имао прилику да се на двору ромејског цара Алексија III Анђела упозна са у то време царским дворјанином Теодором Ласкарисом, који га је веома срдачно прихватио. И на крају, Сава је исто тако знао да је тај Ласкарис још од пропасти Ромејског царства 1204. године па надаље увек доследно био непомирљиви непријатељ латинских освајача, насупрот деспоту Теодору Анђелу за кога се знало да је на почетку своје владавине Епиром био на известан начин повезан са латинским краљем Бонифацијем Монфератским у Солуну.

СВЕТОВНИ ЛЕГИТИМИТЕТ

НЕКИ од српских историчара су одлуци Стефана Немање II да прими круну од папе Хонорија III видели извесне индикације раздора између Немањића браће, због чега је Сава отишао на Свету Гору 1217. године, али знајући колико хармоније је у свему било између њих, много логичније је претпоставити да су они имали прећутно разумевање о свему што је пред њима у оба хришћанска табора, јер је и Сави морало бити јасно да једино преко папске круне његов брат може да својој власти обезбеди световни легитимитет који би прекинуо територијалне претензије суседних католичких владара.

У овим околностима Сава је одлучио да се за потврду независности српске православне цркве окрене Никеји, те је све то написао брату Стефану Немањи II, и у тој поруци га замолио да што пре тамо пошаље своју званичну најаву Савиног доласка, уз молбу да му никејски цар и патријарх изађу у сусрет.

**Свети Сава је успео да убеди Теодора Ласкариса, никејског цара, да добије аутокефалност**

И кад је Савин брат то учинио, архимандрит Сава се најзад почетком 1219. године појавио у Никеји у друштву неколицине својих атоских одабраника за његов наставак духовног рада у Србији. Наступио је пред својим домаћинима самоуверено, јер је дугим размишљањем правилно претпоставио да под околностима које су доминирале у Европи, никејски цар и патријарх бар теоретски неће моћи да порекну да Србија, која је коначно од Рима призната као краљевина, има сва права и на самосталну цркву.

Правилно је проценио да ће никејски Грци бити поласкани што се он у овим компликованим околностима као српски преговарач о црквеној независности обраћа њима, а не просторно ближем епирском деспоту.

* * * * * * * * * * * * *

Српска православна црква добија првог архиепископа

НИКЕЈСКИ ЦАР и његов патријарх су Саву срдачно дочекали и у свим потоњим разговорима са њим му нису правили проблема око његових захтева. Чак су му после неког времена и предложили да васељенски патријарх Сарантен њега хиротонише за првог српског архиепископа. Тај свечани чин је патријарх Сарантен обавио крајем августа 1219. године.

Савин потоњи захтев да се томе дода и потврда аутокефалности српске цркве, коју је он пред домаћинима правдао тиме да у тим тешким временима његови наследници не би онда увек били присиљени да из Србије одлазе за посвећење у Никеју или, ако Бог да, у Константинопољ, него би много лакше могли да буду локално устоличени од стране Синода српске архиепископије је и код цара Ласкариса и код патријарха Сарантена тренутно проузроковао извесну уздржаност, јер им се чинило да је то ипак превише. Како то Теодосије описује:

„Цар, чув то, промени лице своје, јер и патријарху и свима благородницима беше сасвим неугодно. Јер хоћаху да их освећењем и влашћу црквеном имају покорним себи, послушним и дароносним“.

То је била тренутна реакција старог ромејског типа коју је виспрени никејски цар Теодор Ласкарис одмах потом превазишао јер му је тада пало на памет и да Савин долазак њима за потврду потпуне духовне независности српске цркве није само значајан доказ политичке надмоћи Никеје над Епирском деспотовином, него и лукав гест отпора овог храброг српског православног архимандрита према огромним римским аспирацијама за доминацију над целим православљем.

СХВАТИВШИ ТО, никејски цар је тад одлучио да је и аутокефална српска православна црква ипак боље него покатоличена Србија, и зато је наредио свом патријарху Сарантену да прихвати и тај Савин захтев и да му изда и ту потврду. Презадовољан што му је и ова најтежа и у суштини потпуно световна дипломатска мисија том Ласкарисовом коначном подршком успела, Сава Немањић је по повратку на Свету Гору, прво отишао у Солун, где је у манастиру Филокалису, којим су у то време руководили западни темплари, уз помоћ свог пријатеља, солунског митрополита Константина Месопотамита, успео да заврши компилацију првог српског зборника црквених и грађанских прописа названог Номоканон или Законоправило и са тим документом и групом одабраних хиландарских монаха, које је и пре тога почео да припрема за будуће српске епископе, он је отпутовао натраг у Рашку.
Савино Законоправило (или Номоканон) као колекција множине и црквених и грађанских прописа је по његовом повратку у Србију постало не само основни законик српске православне цркве, него у великој мери и први устав новопризнате српске државе. Делови тога списа који су се односили на црквено право су укључивали Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Сколастика, Правила светих апостола и светих отаца, Одлуке Васељенских сабора и другу и трећу књигу Мојсијевих закона, а део који се односио на грађанско право је био састављен од Извода из Јустинијанових Новела, правног зборника Јована Сколастика, додатне збирке закона из Јустинијановог времена и Прохирона из друге половине IX века, што је у то време био зборник ромејског грађанског, кривичног и процесног права.

* * * * * * * * * * * * *

Склапање бракова прописаним обредима венчања

У ВРЕМЕНУ ДОК ЈЕ српска црква била под јурисдикцијом православне Охридске архиепископије, она је била подељена на само три епископије лоциране у Призрену, Липљану и Расу и њима су управљали епископи грчког порекла. Пошто су се ти клерици по Савином повратку из Никеје повукли, он их је одмах заменио српским монасима из своје хиландарске пратње, а постојећој црквеној организацији у Србији је додао још и осам нових епископија: Зетску, Хумску, Дабарску, Моравичку, Топличку, Будимљанску, Хвостанску и Жичку, у којој је за своје архиепископско седиште одабрао новосаграђени манастир Жичу.

Сава је енергично приступио реорганизацији црквене управе у земљи у чему му је морао са световне стране помагати и Стефан Немања II Првовенчани, пошто је имплементација српске црквене аутокефалности добрим делом била и државна ствар. Своје нове православне епископије Сава је тако поставио да је чак пет од њих било дуж линије већ постојећих католичких епископија широм Зете. Но и поред тога што је он тада тежио да уједини српски народ кроз православље подређено једнодржавној идеји свога оца Стефана Немање, он је према католичкој цркви унутар нове краљевине Србије свога брата Стефана Немање II био веома пажљив, тако да су сви њени тад постојећи манастири и дијецезе остали нетакнути.

Сваки од новопостављених епископа је добио по копију Савиног Законоправила, а касније су оне и даље умножаване све док их нису имали и сви пароси српских православних цркава у земљи. Интересантно је овде поменути и чињеницу да је се препис Савиног Законоправила на почетку XIV века појавио и у Русији и да је оно тада тамо било тако популарно да је дуго потом тога остало прихваћено као основни црквени законски зборник и широм руског царства.

**Законоправило Светог Саве је био први српски црквени и државни устав**

НАКОН ПОВРАТКА из Никеје у Србију, Сава се, као званично хиротонисани српски архиепископ, здушно посвећује организацији своје независне српске православне цркве, чије су границе први пут у српској историји коначно пратиле њене државне границе. И стога он 1221. године сазива српски црквени сабор у Жичи, на коме се доноси први српски Синодик православља, као формални чин очувања праве хришћанске вере у земљи. А да одредбе тог закона буду одмах примењене, он тада шаље скупину својих протопопова да широм Рашке агилно спречавају још увек тињајуће остатке богумилске јереси у земљи и да унапреде низак степен српске пучанске христијанизације, поготово око множине неканонски склопљених бракова које је требало регулисати прописаним црквеним обредима венчања.

Савиним успехом да у Никеји обезбеди краљевини Србији највиши степен црквене независности, Охридска православна архиепископија у Епиру је напрасно изгубила читаву половину свог дотадашњег јурисдикционог подручја, све српске вернике и позамашне своте материјалних прихода. И зато му одмах по његовом повратку у Србију, стиже дуги и веома пажљиво срочени протест од охридског архиепископа Димитрија Хоматијана.

Хоматијаново писмо било је оштар прекор Сави и то се види и из заглавља, пошто га ту епирски архиепископ не ословљава титулом српског архиепископа коју је Сава пуноправно добио у Никеји, него само помиње да му пише као „пречасном међу монасима и сину великог жупана Србије, господину Сави.“ И у уводном параграфу писма, он га прво хвали и око пострига на Светој Гори и око потоњег беспрекорног монашког живота којим се убрзо прочуо као славан међу монасима. А онда почиње његова осуда Саве из које се јасно види да он новом српском архиепископу прети анатемом за све грехе које је наводно починио.

* * * * * * * * * * * * *

Лажне оптужбе и измишљотине из Охридске епископије

АКО ПОГЛЕДАМО на Хоматијанове замерке Сави о прекршеном личном монашком завету Богу, он му о његовом повратку у своју родну земљу са моштима свога оца светитеља приговара као да је он тим чином одбацио своју калуђерску ризу и потпуно се преокренуо да би своју „повученост коју је стекао као монах жртвовао световном општењу . . . почео да учествује у гозбама . . . да води са собом многу послугу . . . и да се размеће у свечаним поворкама, раскошном и разноврсном пратњом“’ што је све тотална неистина, јер Сава по свом повратку у Рашку није ништа од тога урадио.

Једино што у дугој литанији Савиних световних слабости можда у себи има и неко зрнце истине је његово помињање да је почео „да јаши коње најплеменитије пасмине“, пошто је познато да је Сава целог свог живота волео да јаше добре коње. А ако се окренемо Хоматијановим важнијим замеркама о Савиним бројним црквено-дипломатским и државничким активностима, интересантно је да његови оштри укори и протести не иду у правцу оповргавања права краљевине Србије на самосталну цркву, него у недостатку правног основа за Савино освећивање за архиепископа.

Хоматијан у овом писму негира и саму идеју да је у тадашњим историјским околностима Теодор Ласкарис легитимни ромејски цар. Ту он покушава да прекроји истину, јер је Теодор Ласкарис 1206. године у Никеји проглашен ромејским царем, док је у време Савиног одласка у Никеју Хоматијанов световни господар Теодор I Анђел Комнин Дука владао у Епиру само са титулом епирског деспота, те он због тога није ни могао да дарује ни световне ни црквене повластице које су традиционално давали ромејски цареви.

**Свети сава благосиља Српчад (слика Уроша Предића из 1921)**

У ИСТО ВРЕМЕ Хоматијан се и добро пази да својом негацијом да је Теодор Ласкарис пуноправни ромејски цар не покрије и титулу васељенског патријарха коју је у то време носио никејски архиепископ Манојло Сарантен зато што је Хоматијану тада већ морало бити познато да су и Сарантенов статус, а и његову одлуку о хиротонисању српског Саве Немањића већ прихватили патријарси три важна источна хришћанска центра: Антиоха, Јерусалима и Александрије. Сем тога, из његовог текста се исто тако види да се он лично лажно представља као аутокефални архиепископ, пошто у васцелој историји ромејске православне цркве не постоји никаква званична одлука ни Црквеног сабора ни Синода по којој би Охридска архиепископија (коју је Хоматијан тада предводио) имала такав статус.

Због свега тога Сава није охридском архиепископу ни одговорио на ту плетору погрда и претњи, јер је његовим изванредним дипломатским успесима у Никеји улазак Србије у коло општепризнатих европских држава коначно приведен крају. А да би тада већ и световно и духовно призната независна краљевина Србија у оба завађена православна хришћанска табора ипак успела да потврди да јој је и поред никејског успеха ипак стало да на неки начин одржи политичку равнотежу између завађених грчких држава и владара тога времена, краљ Стефан Немања II Првовенчани је потом, тај уникатни духовно-световни тријумф свога брата у Никеји, уз Савину сагласност и помоћ, мудро избалансирао склапањем брака између његовог сина и наследника кнеза Радослава и Ане, кћерке епирског деспота Теодора I Анђела Комнина Дуке, чиме је у стратешком смислу краљевина Србија могла да убудуће очува добре односе са оба међусобно завађена грчка претендента за обнову Ромејског царства.

* * * * * * * * * * * * *

ОДЛАЗАК У ВЕЧНОСТ СА ВЕСЕЛИМ ДУХОМ: Ходочашће по светој земљи и последњи дани творца српске аутокефалности

САВА крајем 1233. године одлучује да свој архиепископски положај уступи своме ученику и фавориту јеромонаху Арсенију Сремцу. Одлучујући разлог за то је вероватно био у његовој бојазни да би око тог чина могле да искрсну бројне несугласице ако би се та сукцесија обавила после његове смрти, како је то дотле увек и рађено у Србији. Сећајући се писма архиепископа Хоматијана, он је понајвише зазирао од тога да би се у тим околностима највероватније умешала и Охридска архиепископија за коју је сумњао да је у стању чак и да вешто подметне и искористи сваки облик раздора да би тиме поништила српску црквену независност и повратила независну српску цркву под своју контролу.

Осећајући тада у сржи свога бића да судбина те аутокефалне цркве коју је он створио умногоме зависи и од снаге личности њеног следећег, архиепископа, Сава је хтео да себи да времена, да свом наследнику помогне, да на решавању важних црквених питања изгради такву личност. И његов избор Арсенија Сремца за ту функцију (који је, у ствари, пореклом био из Мачве) је умногоме био пун погодак, јер је тај његов ученик остао на челу српске цркве тридесетак наредних година тако успешно бранећи постигнућа свога претходника Саве да је и он након своје смрти 1266. године проглашен српским светитељем.

Тек кад се архимандрит Сава на приличном броју добро решених духовних одлука Арсенија Сремца уверио да је нови српски архиепископ спреман да настави са радом без његове усрдне помоћи, он је коначно у јесен 1234. године одлучио да може да крене на своје друго ходочашће у Свету земљу.

**Арсеније Сремац, наследник Светог Саве био је родом из Мачве**

ИАКО ТЕДОСИЈЕ У „Житијама Саве Немањића“ једино бележи да је Сава синовцу Владиславу тада у присном разговору рекао да он из духовних разлога жели да то учини, бројним савременим српским историчарима је било чудно зашто би он на почетку шесте деценије свога бурног живота и у прилично слабом здрављу опет одлучио да се упути на тако дуго и заморно путовање. И у потрази за важним политичким мотивима за ту његову одлуку, чињеница да је Сава при повратку са тог пута отишао из Никеје у Бугарску, навела је неке од њих да се определе за тезу да је Сава, у ствари, и отишао на овај пут на захтев бугарског цара Јована Асена II, таста и покровитеља српског краља Владислава, да би својим завидним духовним ауторитетом помогао код јерусалимског, антиохијског и александријског патријарха да и Асеново Бугарско царство најзад успе да преко Никеје добије своју аутокефалну православну цркву.

Међутим, проблем око ове тезе је да о таквој молби међу сачуваним документима не постоји никакав траг, што се у истој мери може приписати и извесним мишљењима да је Сава кренуо на своје друго ходочашће због свог неслагања са синовцем краљем Владиславом. Иако његови биографи помињу да при пропасти краља Радослава, његов стриц, архиепископ Сава, на почетку није одобравао Владислављеву побуну, он је ипак на крају те властеоске побуне за добро српске државе прешао преко Владислављевог узурпаторства, прихватио по краља Радослава погубан резултат тог сукоба, крунисао Владислава и потом му помагао у његовим бројним државним пословима.

**Бугарски цар Јован Асен II је донео одлуку да се Сава сахрани у Трнову**

Кроз цео Савин живот провејава његова стална брига за учвршћивање сигурности хармоничног двојства српске државе и цркве, што се јасно види у његовим једнако благонаклоним односима са обојицом завађених синоваца које он, нажалост, тада није успео да измири.

* * * * * * * * * * * * *

Бисаге пуне богослужбених књига и црквених реликвија

НА ОВОМ ХОДОЧАШЋУ Сава се прво искрцао у Акри и одморио у манастиру Светог Георгија, који је још у току своје прве посете Светој земљи успоставио као светилиште за будуће српске ходочаснике. Након тога је отишао у Јерусалим, где се срео са својим старим пријатељем патријархом Атанасијем, и опет обишао најзначајнија света места у граду и околини. Из Јерусалима се писмом јавио студеничком игуману Спиридону, у коме помиње да је по обиласку разних околних светих места неко време ту био и болестан. Из Јудеје је потом копном отишао и у александријску патријаршију, где се срео са патријархом Николом, са којим се појавио и на свечаном пријему код египатског султана у Каиру.

Одатле је кренуо да се поклони хришћанским светињама у Тиваиди и скитској пустињи и да обиђе монахе пустињаке на Синајској гори.

По повратку са Синаја и краћег одмора у Јерусалиму, опет се вратио у Акру да отуда бродом настави до Антиохије да би се тамо опет видео са антиохијским патријархом, а и да се мало одмори пред одлазак копном у прилично дивљу земљу Јерменију у подножју старозаветне планине Арарат. Отуда је наставио своје путовање копном кроз за хришћане још опасније земље, Курдистан и селџучку Турску, претежно насељене фанатичним исламским живљем, да би се најзад зауставио у Никеји да се ту види са никејским царем Јованом II Ватацем и његовим васељенским патријархом Германом, којима је поклонио скупоцене иконе, покуповане у току овог свог другог поклоничког похода.

А потом је са пуно дипломатске суптилности поменуо цару и његовом патријарху да ради пожељног пораста догматског јединства и снаге заједничког православља он подржава идеју њиховог сређивања односа са бугарском црквом путем опроштаја бугарском цару Асену за његово негдашње грешно приклањање римској цркви, око чега се он већ дуго и горко каје, као и дозволе црквене аутокефалности, којом ће православље на Балкану повратити скоро све што је IV крсташким ратом упропашћено.

**Свети Сава је синовцу, краљу Владиславу помагао у бројним државним пословима**

И ЦАР ЈОВАН II ВАТАЦ и патријарх Герман су га у том разговору уверили да им ова његова подршка таквом решењу бугарске молбе много помаже да се према њој определе позитивно и обећали да ће у том духу и донети своју одлуку. У Никеји је Сава примио писмо од бугарског цара Јована Асена II са позивом да при свом повратку у Србију посети и његову престоницу, Трново. Сава му је одговорио да ће тај позив прихватити, радостан што ће том приликом моћи да њему и његовом патријарху Јоакиму донесе важне и добре вести о њиховој молби да им се у Никеји одобре исте такве црквене привилегије какве је он тамо 1219. године успео да добије за Србију.[…]

У Бугарској је Саву дочекало цар Јованово посланство са којим је по приличној хладноћи на коњу прешао преко високих планина Балкана да се у децембру 1235. године појави у бугарској престоници Трнову на десној страни Дунава. Доментијан бележи да су га бугарски цар и патријарх Јоаким дочекали са великом чашћу и слављем и да је он пожурио да их обавести шта је успео да учини за њих у Никеји, уверавајући их да су никејски цар и патријарх обећали да ће услишити њихову молбу. О том разговору епископ Николај у свом спису о Сави Немањићу каже: „Сава је отвори своје торбе и дарова цара и патријарха скупоценим поклонима, које је донео са Истока. Његове торбе беху пуне богослужбених књига, везених одежди и црквених барјака, кандила и крстова, свећњака, кадионица и кутија са светим моштима, украшеним драгоценим камењем. Све се сијало у знаку оријенталске лепоте и гиздавости“.

* * * * * * * * * * * * *

Сахрана у царском манастиру Светих четрдесет мученика

ПОШТО ЈЕ ПРОВЕО БОЖИЋ на бугарском двору, Сава је осетио да је врло уморан и изнемогао. Иако је та зима у Трнову била веома хладна, он је ипак између Божића и Богојављења сваки дан служио литургије у царевој задужбини, цркви Четрдесет мученика, проповедајући пастви после тих служби и благосиљајући бугарске вернике као да су његов народ. По жељи цара и патријарха је уочи Богојављења чак осветио и водицу у крстионици у тој цркви и њоме пошкропио цара, бугарског патријарха и све присутне вернике. Мора да се тог дана за време службе у хладној цркви прехладио, јер је потом осетио да има грозницу и високу температуру, те је тад одлучио да већину својих пратилаца тог дана пошаље у Србију са свим даровима и реликвијама које је прикупио на путу, а које је поделио на оне које треба да предају краљу Владиславу и оне које је наменио српском архиепископу Арсенију и архиепископији. Осећајући да му је крај близу, он је по њима уз то послао и Владиславу и Арсенију своја опроштајна писма у којима и њима „и свој земљи народа свога“ као последњу опоруку шаље свој пастирски благослов, што је и коначна назнака да он ни тада, као ни у бројним ранијим околностима, није према свом драгом синовцу, краљу Владиславу, имао никакве задршке или одбојности.
О Савиним последњим тренуцима пред смрт, Теодосије каже:

„А у поноћ када је свитао васкрсни дан недеље, . . . причестивши се светим и животворним Христовим тајнама, као што и увек говораше: Слава Богу за све! И одмах, као да су га посетили неки из давнине мили другови, био је весео духом, а овим весељем потврђиваше се долазак анђела Божјих к њему и показа се неисказано светао у лицу, чиме доказиваше чистоту душе своје. И тако до краја својега благодарећи Бога, у руке његове предаде душу своју.“

ТАЈ ЊЕГОВ ОДЛАЗАК у вечност се десио на дан 14. јануара 1236. године, а по познатим спољним симптомима његове болести модерни лекари су дошли до закључка да је највероватније умро од јаке прехладе добијене у цркви која је прешла у запаљење плућа.

Пошто Сава није оставио за собом никакву назнаку о томе где жели да буде сахрањен, по наредби бугарског цара Јована Асена II и на радост његове дворске властеле и престоничке пастве, његово тело је уз посебне почасти погребено у најлепшој бугарској лаври, трновском царском манастиру Светих Четрдесет мученика.

**Гроб Светог Саве у манастиру Светих Четрдесет мученика у Трнову**

Чим је до српског краља Стефана Владислава допрла вест да му је у Трнову умро стриц, одмах је послао своје посланство у Бугарску да од свога таста цара Јована Асена II измоли Савине мошти да би оне биле сахрањене у Србији. Но, пошто је Сава за живота био и нашироко познат и веома омиљен и у Бугарској, цар је у недостатку било каквог писаног документа о томе где је српски архиепископ желео да буде сахрањен, по савету своје властеле и клера одбио да услиши ту Владислављеву молбу и преговори око тога су текли целу годину дана, док најзад није и краљ Стефан Владислав морао да лично дође у Трново да би то на једвите јаде и уз обилно поткупљивање бугарских велможа најзад измолио.

Оба Савина хагиографски опредељена биографа, наравно, тврде да је и тада моћни бугарски цар једино попустио пошто су му се у сну јавили и анђео и архиепископ Сава са наредбом да то учини.

* * * * * * * * * * * * *

Осиони везир, албанског порекла, спаљује мошти Светог Саве

ПО КОНАЧНО ДОЗВОЉЕНОМ преносу стричевих моштију у Србију 1237. године, његов синовац, српски краљ Стефан Владислав га је уз велике свечаности сахранио у својој задужбини, Цркви Вазнесења Христовог у манастиру Милешеви, који је две године раније подигао на истоименој речици, која је десна притока Лима.

Од тренутка сахране Савиних моштију у Милешеви, тај манастир је за српске вернике постао примарно поклоничко место, важније и од Жиче и од Студенице, јер је пучански култ Светога Саве и пре његове званичне црквене канонизације, тако брзо постао до те мере доминантан у Србији да је Милешева дефинитивно постала најпосећенија хришћанска светиња свих домаћих верничких ходочашћа српског пучанства.

Први који је сто година касније покушао да то искористи углавном у политичке сврхе био је босански бан Твртко Котроманић. После војних успеха постигнутих у сукобима са оружаним снагама српских властелина Алтомановића и Балшића, он је, као тренутни господар Златиборског краја у коме се налази манастир Милешева, дошао на идеју да је и он по свом пореклу у извесној линији сродства са већ угашеном светородном српском династијом Немањића. И стога се он на гробу Светог Саве у манастиру Милешева 1377. године крунисао за краља „Срба, Босне и поморја“, но пуноважност тог чина ни тада а ни касније нико од српске властеле није признао.

ИСТО ТАКО, КАДА је у позном средњем веку та богомоља постала део поседа босанског властелина Хрвоја Вукчића Косаче, он је растућу пучку популарност Светог Саве искористио да 1448. године у том манастиру себе прогласи херцегом од Светог Саве, те је због тога цела околна област потом и добила ново име Херцеговина.

СПАЉИВАЊЕ ВЕРОВАТНО БИЛО НА ТАШМАЈДАНУ

МАДА се данас навелико сматра да је на месту те Синанове ломаче подигнут велелепни савремени Храм Светог Саве у Београду, у реалности тај немили догађај се није десио ту него на једној малој узвишици много ближој тадашњим јужним градским зидинама и званој Чупина хумка, лоцираној у данашњем Ташмајданском парку поред постојеће Цркве Светог Марка, насред тада запуштене ледине која је звана Врачар зато што је преко ње пролазила главна царска џада за отоманску престоницу Истанбул, на којој су циганке, гледајући путницима у дланове, врачале о томе шта их чека на њиховим дугим путешествијима.

Савине мошти су у манастиру Милешеви остале све до 27. априла 1594. године, када је, по сузбитку српске побуне у Банату у којој су устаници ставили лик Светог Саве на своје заставе, осиони турски везир албанског порекла Синан-паша наредио да се оне ископају из његове милешевске црквене гробнице и пренесу и спале на ледини испред јужних зидина београдске тврђаве, на Врачару.

**Спаљивање моштију Светог Саве, графика Х.Герхарда**

Спаљивањем моштију Светог Саве турски велики везир Коча Синан-паша је желео да понизи тог српског светитеља и обезвреди његов култ да би тиме уништио његову духовну величину у рајином сећању на претурске великане из своје славне прошлости, али је тим зулумом у ствари постигао потпуно супротан ефекат. Његово осионо дивљаштво је још и више проширило Савин светитељски култ мећу српским пучанством, јер је тиме и Свети Сава, својом другом симболичном смрћу поделио са својим народом његове најмучније патње под турским тлачењима, која су тада већ трајала скоро два века.

Има и посебне ироније у подацима о том турском везиру из једног дубровачког документа из 1571. године који показују да он пореклом није био неки тврдокорни исламски фанатик из Анатолије, него потурица рођен у месту Топојану у североисточној Албанији и то у католичкој породици која се потурчила.

* * * * * * * * * * * * *

ПРВИ СРПСКИ КЊИЖЕВНИК: Писана заоштавштина Светог Саве универзалног народног учитеља

КРАТКИ Карејски типик од само два листа је атоски монах Сава саставио 1199. године, после смрти свога оца Стефана Немање, тада монаха Симеона у манастиру Хиландару на Светој Гори. Пошто писац тог списа свугде у њему говори у првом лицу, јасно је да га је писао сам монах Сава. Чињеница је да је то први Савин рад који имамо, а и први рад тог типа у нашој књижевности из немањићког доба. Интересантно је да писац тог типика свугде у њему о себи говори са унижењем и изразитом монашком скромношћу, а на крају се потписује са „од свих последњи, Сава грешни“ уз додатак знака крста.

Савин текст, у Житију Светог Симеона (1208), у Студеничком типику, почиње од Немањине оставке на положај српског владара у коме се концентрише на његове две последње беседе: прву, властеоском Сабору, којом се одриче од престола, а другу, својим синовима Вукану и Немањи II, у којој их саветује да живе у слози и братској љубави. Следећи одељак је посвећен Немањином замонашењу у Студеници, у коме Сава хвали његов напор да ’’изиђе на виши духовни степен’’ и да се повуче на Свету Гору, а последњи и најганутљивији је о његовој болести, смрти и преносу његових моштију у Србију.

**Свети Сава мири завађену браћу (слика Небојше Ђурановића)**

Цела ова Савина прича је препуна за нас драгоцених тачних временских података о важним историјским и културним догађајима тога доба. У тексту се, на пример, помињу стварне границе српске државе, набрајају сви Немањини манастири, објашњавају детаљи његовог сродства са владајућом ромејском династијом, износе тачна имена хиландарског и студеничког игумана и тако даље.

У књижевном смислу Савин спис је и још важнији. Компонован је веома складно, развитак фабуле је природан и пренесен чистим језиком са приличним призвуком народног говора тога доба. Спис је у свему изнесеном препун топлине и туге за губитком вољене особе и надахнут множином побожних и узвишених мисли. И што је посебно интересантно, у целом тексту нема никаквих хагиографских претеривања. Иако је најважнији део култа Светог Симеона био да је он, као и солунски светитељ Димитрије, мироточац, то чудо није нигде у овом спису ни поменуто, иако се по тексту јасно види да је овај животопис писан по Савином повратку у Србију 1206. или 1207. године када је светитељски култ монаха Симеона већ био и на Светој Гори и у Србији навелико распрострањен.

ПОШТО СЕ САВИН повратак у Србију са очевим моштима десио после великог раздора између његове старије браће, Вукана и Стефан Немање II, кроз Савин спис свугде провејава његово опредељење за мир у земљи и слогу међу дотле завађеном браћом.

У овом Савином животопису свога оца има прилично позајмица из Савиних ранијих радова. Текст показује да је из Карејског типика узео неколико фраза, а из Хиландарског типика прилично више, али су оне сасвим хармонично распоређене кроз другу половину списа.

Неке мисли је узео и из Немањине повеље Хиландару из 1199. године, а неке и из касније повеље том манастиру од стране свога брата Стефана Немање II Првовенчаног.

ПРВУ верзију службе Светом Симеону је Сава (по Доментијану) саставио још у Хиландару, за први годишњи помен своме оцу 13. фебруара 1200. године. Оригинал текста те његове службе, нажалост, није сачуван, јер оно што данас имамо на неколико места сугерише да је то каснија верзија службе, писана или преправљена по Савином повратку у Србију око 1207. године. То се, на пример, види из израза ’’Твоји синови стоје ту пред тобом,’’ што индицира да су и Вукан и Немања II морали бити присутни на тој церемонији. И у њој се на три места помиње чудо Симеонове мироточивости.

* * * * * * * * * * * * *

Законик цара Душана настао на Савином законоправилу

САВИНО Законоправило (познато и под именима Крмчија и Номоканон) из 1219. године је зборник црквених канона и световних закона који имају неке везе са црквом. Сава га је припремио на Атосу и у Солуну после добитка потврде васељенског патријарха о аутокефалности Српске архиепископије у Никеји 1219. године и у његовој припреми је имао доста преводиоца-помагача и из солунског манастира Филокалиса и из свог Хиландара, а извори су им били важни прописи из црквеног и грађанског права од старих Мојсијевих закона, правила Светих апостола и одлука ромејских васељенских сабора до Јустинијанових закона, Номоканона Јована Сколастика и ромејског Прохирона из друге половине IX века. Овај зборник црквено-световних закона је по величини веома обимна компилација од око осам стотина страна, што далеко превазилази све Савине пређашње типике, пошто су они били устави за посебне манастире, а Номоканон је био устав за целу националну цркву.

ТРАГОВИ СВЕТОГ САВЕ У ИТАЛИЈИ

САЧУВАН нам је и један Савин напис, откривен на сребрном окову десне руке моштију Светог Јована Претече, коју је Сава, као пасионирани скупљач религиозних реликвија на својим ходочашћима у Свету земљу, морао донети у Србију са једног од својих путовања у Палестину. На окову те реликвије, која се данас налази у крипти католичке катедрале у Сијени у Италији, пише: „Претечева десница Јоанова; помени ме Саву архиепископа српскога“. Како се она обрела тамо још увек је непознато, али да ју је Сава донео у Србију у време владавине Стефана Немање II Првовенчаног потврђује њено помињање у његовој Жичкој повељи, писаној 1220. године, те је и тај натпис на њеном сребрном окову највероватније из тог времена.

У ОВОМ случају се исто тако десило да је овај црквено-правни докуменат био и од изузетне важности у српској државној традицији, јер је он у ствари био и први световни устав новостворене Краљевине Србије. Како је критичар Димитрије Богдановић указао, Сава је у њему у однос између цркве и државе уградио тезу о супремности канонског права као главном услову за симфонију цркве и државе, као и тезу о потчињености владара законима, која налази своју кулминацију у Душановом Законику из 1349. године, изграђеног на темељима Савиног Законоправила.

Савино писмо студеничком игуману Спиридону (састављено највероватније 1233. године по Савином другом доласку у Јерусалим) је једноставно приватно писмо, данас за нас једино важно као први и једини такав спис који је сачуван из тог доба. У њему Сава, пишући том игуману из Јерусалима, описује свој пут до Палестине и шаље Спиридону неке ситне дарове, ’’крстац, појасац, убрусац и камичак’’ освећене као амајлије на Христовом гробу.

На писму нема датума, а писано је ведрим, фамилијарним тоном на чистом говорном језику тога времена.

ИСПРАВЉЕНА НЕПРАВДА

КНЕЗ Михаило Обреновић донео закон 13. јануара 1841. године, по коме је Савиндан од тада званично слављен у Србији на дан 14. јануара (по старом календару) сваке године као српска школска слава, што је трајало све до 1946. године, када је коначно угашена Краљевина Југославија и замењена социјалистичком републиком којој су југословенски комунисти прекинули са прославама било чега из српске историје. И та неправда је коначно исправљена 1993. године када је Савиндан поновно постао званично „школско торжество“ у Србији.

Последњи сачувани Савин писани текст је његово Упутство за читање Псалтира, што је у својој најранијој верзији највероватније превод са грчког језика. Српски историчар Владимир Ћоровић из прве половине XX века је утврдио да је верзија коју тренутно имамо „у доброј трећини свог целокупног текста препис из уводне прве главе Хиландарског типика“, а додатни доказ да је писан у време Савине младости је детаљ у коме он говори о свом ограниченом знању грчког језика. Ово је све што нам је преостало од Савиног писаног стваралаштва.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

(МАПА) ЖЕСТОКЕ БОРБЕ КОД ПОКРОВСКА: Пуца украјинска одбрана, фронт је постао пакао

Свет

0 0

(МАПА) ЖЕСТОКЕ БОРБЕ КОД ПОКРОВСКА: Пуца украјинска одбрана, фронт је постао "пакао"

НА ФРОНТУ код Покровска поново се воде жестоке борбе. То подручје постало је епицентар руских напада, а украјински медији и војска описују ситуацију као изузетно тешка.

14. 05. 2025. у 08:43

АМЕРИЧКИ МЕДИЈИ ОТКРИВАЈУ: Русију ће на преговорима у Истанбулу представљати ова два званичника

Свет

0 1

АМЕРИЧКИ МЕДИЈИ ОТКРИВАЈУ: Русију ће на преговорима у Истанбулу представљати ова два званичника

ВИСОКИ бивши званичник Кремља, који је желео да остане анониман због осетљивости теме, рекао је да ће Русију на предстојећим преговорима у Истанбулу представљати министар спољних послова Сергеј Лавров и саветник председника за спољну политику, Јуриј Ушаков, објавио је лист Вашингтон пост.

14. 05. 2025. у 09:19

ДА ЛИ СЕ МАКРОН ДРОГИРА? Јованино питање изазвало смех у студију: Како да се носе с толиком проблемима...

Свет

0 0

"ДА ЛИ СЕ МАКРОН ДРОГИРА?" Јованино питање изазвало смех у студију: "Како да се носе с толиком проблемима..."

ВОДИТЕЉКА Јована Јоксимовић у јутарњем програму на телевизији К1 дотакла се теме Емануела Макрона и спорне ситуације са марамицом и сумњом о употреби опијата, која се проширила друштвеним мрежама.

13. 05. 2025. у 16:57