КАКО ЈЕ НА ОСНОВУ ИСТОРИЈСКИХ ФАЛСИФИКАТА ПРИПРЕМАНО СТВАРАЊЕ ХРВАТСКЕ ДРЖАВЕ: Поводом тридесете годишњице злочиначке акције „Олуја“

ДOK се српска научна историографија изнуривала наметнутим дилемама партизанске „народне револуције“ и грађанског рата, изван њеног домета остајала су незаобилазна, есенцијална питања формирања верских нација које данас доминирају у постјугославенским државноправним прекрајањима граница.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Питања етнографске или географске суштине хрватства, којим су се нажалост у већој мери бавили историчари и филолози 19. века, остала су у доброј мјери на маргинама интереса српске историографије у 20. столећа.  С друге стране, наметнута је „истина“ о старини хрватства  која настала на римокатоличким „светим лажима“ – „Pseudo sancti Croatiae“, односно систематски конструисаним историјским фалсификатима који су се стварали у ватиканским и бечко-загребачким историографским радионицама. Митолошко хрватство тешко се превазилазило и међу српским интелектуалцима, академицима, професорима факултета и школа захваљујући утемељености такве фантастичне „истине“ преко школских система грађанске монархистичке и републиканске социјалистичке Југославије. Вођени овим чињеницама у „Историјском додатаку“, који је пред читаоцима „Новости“, покушаћемо да  фактографски  прикажемо како су настајали историографски стереотипи о старини хрватства и огромном пространству „хрватских земаља“.

* * * * * * * * * * * * 

СОЦРЕАЛИСТИЧКА ИСТОРИЈСКА ФАРСА О ВЕЛИКОСРПСКОМ НАЛЕТУ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

МИТСКЕ И ФАНТОМСКЕ КОНСТРУКЦИЈЕ О ХРВАТСКОМ ПРАВУ

СПОРАЗУМОМ Цветковић - Мачек из августа 1939. први пут је, успостављањем Бановине Хрватске (административне јединице у оквиру Краљевине Југославије), реализована вековна идеја о јединственој подунавско-јадранској Хрватској. Таква идеја деценијама је, током XIX и XX века, стварана и разрађивана у главама римокатоличких историчара и ватиканских историографских фалсификатора и хрватских правашких и хаесесовских грађанских идеолога (каноника Фрање Рачког, бискупа Штросмајера, Анте Старчевића, Еугена Кватерника, Миховила Павлиновића, Јосипа Франка, Стјепана Радића, Влатка Мачека...). Непрекинута подунавско-јадранска Хрватска ширена је преко Павелићеве државне творевине, 1941-1945. године, да би  успоставом комунистичке (социјалистичке) Хрватске даље јачали хрватски унитаризам и хрватска државност, а тиме и хрватска територијална и државна хегемонија над Србима Славоније, Барање, Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Истре и Банске Хрватске.

У четрдесетак година југословенске социјалистичке историје, режимски историчари, политиколози, социолози, теоретичари државе и права настојали су свесно, али понекад и несвесно, да границе кнез Павлове и Брозове Хрватске историјски утемеље, односно да их једноставно прикажу као међе вековног хрватског територијалног и националног подручја.

Термин Хрватска почео је да обухвата све територије разних историјских покрајина и земаља, народносно хетерогених. Требало је заборавити на историјско постојање Истре, Славоније, Далмације, Дубровачке републике, Војне крајине, трожупанијске банске Хрватске ("цивилне Хрватске"). Настојало се заборавити да је ту некада живео конгломерат разних народа. Све је то требало претворити у хрватску земљу и хрватство.

НАЖАЛОСТ, САВРЕМЕНИ српски интелектуалци, историчари, публицисти, разни културни ствараоци, информативни медији, српска удружења, несвесно преносе целину (појам) бивше социјалистичке Хрватске у далеку прошлост. Једноставно су прихватане чињенице о вековном хрватском битисању и историјском развоју. До недавно, најчешће по инерцији, "по навици", употребљавали су се  термини којима је подупирана   хрватска унитарност и целокупност: "Срби у Хрватској", "Удружење Срба из Хрватске", "Зборник о Србима у Хрватској", "Срби у Хрватској у XVI веку" (забрињавајуће је што се тај термин употребљава као наслов поглавља у капиталној и волуминозној „Историји Српског народа“, том III. Непојмљиво је да сами српски историчари пројектују данашње хрватство у време непостојања Хрватске. Остаје да су историчари прихватили митске и фантастичне конструкције о хрватској државности из времена “народних владара”. Такве митове су чак одбацили и поједини хрватски историчари.

Проучавање хрватске историје занемаривано је на историјским катедрама у Србији, нарочито раздобље до XIX века. Поглавља у уџбеницима, која су се односила на историју Хрватске, Славоније и Далмације, нису дубље обрађивана, а међу студентима се знало да не треба нарочиту пажњу поклањати испитним питањима везаним за историју јужнославенских римокатолика. Можемо претпоставити да је и  “револуционарни” комунистички фактор наметнуо српским историчарима да се у Србији много не третирају хрватски “повијесни домети”. Требало је једноставно преузети “достигнућа” хрватске историографије, као богомдана, без нарочитих критичких опсервација.

* * * * * * * * * * * * 

Наратив о великосрпској хегемонији потиче од стварања Војне крајине

МИТОЛОШКО ПРЕУЗИМАЊЕ хрватске повијести, од стране најеминентнијих српских медиевиста (познаваоци и истраживачи средњег века) присутно је чак и у уџеницима професора др Раде Михаљџића за VI  разред основне школе и II  разред гимназије који су издати 1992. године у времену тобожње српске обнове и изградње српске државности.

Према уџбенику за VI разред основне школе Илири су изједначавани са Шиптарима. Тзв. хрватска ранофеудална држава, о којој не говоре никакви поуздани историјски извори, обухватала је огромну територију од Цетине до Истре и на северу до реке Драве. У уџбенику се тврди да је таква Хрватска ушла у државну заједницу са Мађарима 1102, после пораза на Гвозду, и да је у оквиру Мађарске сачувала посебан аутономан положај, о чему не говоре историјски извори. Дакле, потпуно у маниру хрватске митоманске некритичке историографије.

Режимски историчари социјалистичке Југославије, из чијих су се уџбеника образовали и српски историчари,  стварали су чак представу о освајачком "великосрпском налету" на поседе тзв. "хрватске властеле" током XVI века. Драстичан пример такве соцреалистичке историографске фарсе је "повјесна представа" коју је у својим радовима износио директор Музеја Срба у Хрватској Федор Моачанин. Трагично је што се кроз Моачанинове радове историографски образовао чак и српски историчарски подмладак на Београдском универзитету, нпр. кроз поглавље о стварању Војне крајине у „Хисторији народа Југославије“, која је имала значај основног  уџбеника.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

ФЕДОР МОАЧАНИН у раду „Периодизација хисторије Војне крајине“ на следећи начин описује долазак Срба у аустријску крајину: "Концем XVI и почетком XVII века пресељавају се у Хрватску (у којим границама је та Хрватска?-примедба аутора текста) масе бивших турских крајишника. То новодосељено становништво уживало је у Турској 'влашка' права. Оно се противи у Хрватској економској и политичкој зависности од хрватских феудалаца, иако су се већином населили на земљишта која су припадала хрватским феудалцима. Водећи спор с појединим феудалцима, крајишници су отклањали и власт хрватске феудалне државе, јер је то био једини начин да очувају земљишта стечена окупацијом, противно тадашњем правном поретку. Тако, насељењем крајишких маса не само да феудалци губе дио својих територија него се и земљишта, на којем ти крајишници сједе, издвајају у засебан териториј изузет сасвим од банске и саборске власти. Како хрватски феудалци у исто време настоје да уклоне или барем знатно смање утицај штајерских, крањских и корушких сталежа на Крајину, као војну институцију, пружају ти сталежи крајишницима крупну помоћ у спору око земљишта... Комбинованом акцијом крајишника и тих тзв. унутрашње аустријских сталежа, хрватски феудалци губе током овог периода битку за Војну крајину".

Моачанин је стварно добро одиграо улогу браниоца хрватске "повијесне" баштине пред српским "примитивним варварским окупаторима". Он употребљава историјски (историографски) неприхватљиве и нетачне слогане као нпр: "хрватски феудалци", "хрватска феудална држава". Феудалци немачког, мађарског, италијанског порекла једноставно се проглашавају Хрватима, а територија мађарске, односно аустријске државе, хрватском. Очита је тенденција Моачанинових радова да се истакне великосрпска хегемонија (термин много рабљен од Коминтерниних, односно комунистичких идеолога) која ето, оваквим Моачаниновим сведочењем, своје дубље корење вуче још од времена стварања Војне крајине у XV вијеку.

* * * * * * * * * * * * 

Накарадно преправљање аустријских пописа становништва

ХРВАТСКИ ИСТОРИЧАР  Јарослав Шидак, иначе Чех, у својим радовима служи се терминима "етнички териториј хрватског народа", "хрватске земље" итд. Те тзв. хрватске земље, преко Срема, допиру чак до Земуна, тј. до крајњих аустријских граница. Хрватска граница је, дакле, делом поистовећена  са аустријском државном границом (Срем, Бока). Унутар Хрватске Шидак смјешта и територију Војне крајине тврдећи да Хрватској никад није оспорено право на поседовање исте. Али, Шидак упада у противречје са самим собом кад тврди да је ипак требало да прођу пуна два и по века (до 1881, до укидања Војне крајине) "док је то право постало збиљом". Шидак даље произвољно истиче да је Хрватска, ма "колико била окљаштена и притиснута царском војном силом", задржала битна обележја своје посебне државности! Врло смела тврдња за "угледног" хрватског (или боље речено чешког) "повјесничара". У битне елементе те фантомске хрватске државности Шидак убраја "правно точно омеђену територију, своје држављанство (индигенат), извршну и законодавну власт". Своју тврдњу о законодавној власти Шидак потврђује чињеницом да је цар (краљ) 1636. године санкционисао 29 законских "чланака" које је Хрватски сабор донео од 1609. до 1639. Ипак на крају,  Шидак сам умањује значај те хрватске државности, боље речено географско-административне посебности, па сву кривицу за умањени значај хрватске државности сваљује на Угарску, јер "вјековна повезаност  њезина (хрватског) политичког народа (племства, које истини за вољу никад није било хрватско) с Угарском, неповољно се одражавала на споменута обиљежја њезине државности". Шидак, управо неразумно, обичној аустријској "цесаровини" даје све атрибуте државности. Према таквим накарадним државно-правним конструкцијама, строго централизована и јединствена Аустријска царевина требало би да се зове конфедерација (савез држава), јер би се таква  државност, по Шидаковом мерилу, могла приписати и другим аустријским "цесаровинама" нпр. Краљевини Далмацији или Краљевини Славонији.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

РИМОКАТОЛИЧКИ ПИСАЦ Јосип Бутурац у књизи „Становништво Пожеге и околице 1700-1950“ износи тезе да су Хрвати католици нестали у добром броју из Славоније услед њиховог "вјеројатног" преласка на ислам, па су, као такви, 1687. године прешли у Босну?!

Исту тезу "промиче" и Стјепан Павичић. Међутим, како истиче професор др Ђорђе Станковић, проверавањем исписа хрватског историчара Тадије Смичикласа, из архива Царске коморе у Бечу, посебно Хапшовог пописа становништва из 1702. године, установљено је да за 22 насеља пожешке долине не стоје констатације хрватске историографије да су њихови "прастановници били вјеројатно Хрвати католици који су примили ислам и после ослобођења Славоније 1691. године одселили у Босну". У Хапшовом попису становништва прецизно се наводи да су до доласка Турака (1537) то била само српска насеља (semper inhabitant Sasciani graeci ritus). 

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Професор Станковић пише да је др Јосип Бутурац, по духу и образовању језуита, а по политичком убеђењу праваш и "усташки дјелатник", као историограф фалсификатор и следбеник Крунослава Драгановића. У  бројним радовима знатно је утицао на изграђивање историјске свести римокатолика пожешке долине, а као послератни (од 1945) дугогодишњи "архивистички управитељ" и познавалац архива загребачке надбискупије у Архиву Хрватске, и на историјску и уопште друштвену свест Хрвата. Када у књизи Католичка црква у Славонији за турског владања (Загреб, 1970) говори о феудалним властелинствима у Славонији у XВ и почетком XVI века, пре доласка Турака, Бутурац не каже да су то били мађарски и немачки поседи, већ читалац стиче утисак да је то "хрватска баштина".

* * * * * * * * * * * * 

Прекрштени Срби напуштају обичаје, али славу никако

ЈЕДАН ОД РЕТКИХ српских историчара који се у социјалистичком Брозовом времену (времену историографских паралела, нивелисања и изједначавања српског и хрватског историцизма) усудио да проговори о хрватским историографским фалсификатима био је историчар Јеремија Митровић. Међутим, Ј. Митровић је морао обазриво да критикује хрватске историографске фалсификате, с тим што је анализирао фалсификате настале у историографској радионици млађих хрватских историчара. Старију генерацију недодирљивих историграфских еминенција (Ф. Рачки, Ф. Шишић, В. Новак, Ј. Шидак итд.) није се усудио оштрије критиковати. Зато је проговорио о новијим делима у којима је "разрађен читав систем заобилажења помена Срба на хрватској државној територији или разноликог ненаучног приказивања њихове прошлости".  Да бисмо то показали – пише Митровић – навешћемо неколико примера. Тако још у "Енциклопедији Југославије"... наилазимо на неке чланке у којима је заобиђено српско име у Хрватској. У одредници о Дубровнику истиче се његово "славенско залеђе", говори се о "Хрватима и другим приморски Славенима", али не и о Србима. Док се Хрвати помињу њиховим националним именом, Срби су утопљени у Славене... Још упадљивије заобилажење помена Срба на тлу Хрватске и Славоније наилазимо у одредници о унијатској цркви. Да је и ту реч о Србима може се само наслутити, јер уместо њиховог националног имена у том чланку срећемо се само са "кршћанима грчко-источног обреда"... Што се тиче књиге Миле Боговића „Католичка црква у Далмацији за вријеме млетачке владавине“, Загреб, 1982, сматрамо да је већ забрињавајуће њено ненаучно застрањивање. У њој се Срби искључиво зову Морлацима, прогонство шизматичких Морлака сматра се Божјом правдом, а надбискуп Змајевић је био, по овоме писцу, носилац ‹хуманистичке културе!"

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

ЈЕРЕМИЈА МИТРОВИЋ у критичком приказу књиге Никше Станчића (Национална идеологија препородног покрета у Далмацији. Миховил Павлиновић и његов круг до 1869, Загреб, 1980) оценио је исту као тенденциозно штиво које је имало задатак да затре и потисне српско име у Далмацији. Кад помиње Србе поред Хрвата, то је за Станчића "нови живаљ из турског залеђа", или су то "досељени Власи-Морлаци" или "Власи штокавци". С друге стране, Ј. Митровић у свом приказу истиче да је још почетком 18. века задарски надбискуп Вићентије Змајевић престао да зове Србе "шизматицима", "грко-католицима", "Власима", "Морлацима" те се окомио на њих као Србе. Змајевићев наследник Матеј Караман поступио је на исти начин с тиме што је отишао за нијансу даље јер помиње и категорију Срба-католика. Зато се Ј. Митровић пита: "Ако Качић зна да су Власи Срби, ако то знају и други хрватски научници, онда није јасно зашто се избегава овај назив.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Ако је сам Змајевић посведочио, као савременик, да се Срби простиру од Угарске до Албаније и Тракије, да они знају што је ‹српска земља›, ако је он као надбискуп посведочио да Срби живе и у дијецезама Котора, Макарске, Трогира, Шибеника, Скрадина, Задра, Нина и да је негде број православних раван броју католика, зашто се сада избегава да се то каже, да се објасни одакле и када су Срби ту дошли, како се и колико њих претопило у католике. Зашто да прећуткујемо да је загребачки бискуп Бенко Винковић 1673. потврдио да су Срби (Власи) у Истри, Сењској бискупији и Винодолу примили католичку веру и узели хрватско име? Зашто не рећи да је сплитски надбискуп 1732. решио: ‹Православни Срби у Далмацији не смеју бити православни него латини или унијати›. У исто време настао је званичан извештај из којег сазнајемо да прекрштени Срби напуштају своје обичаје али славу никако. Ни данас слава у Конавлима и дубровачкој жупи, па и северније, није заборављена". У млетачким документима с почетка 18. века у обавезној је употреби назив Срби (Serviani), popoli Serviani, lingua de Serviani, rito Serviano. Синоним за тај назив су термини Морлаци, Власи, Ускоци. Надбискуп задарски Вићентије Змајевић, као и његов наследник Караман, управо употребљава називе пополи Сервиани, Морлаци Serviani...

* * * * * * * * * * * * 

РИМОКАТОЛИЦИЗАМ ИНСПИРАТОР СТВАРАЊА ИСТОРИЈСКИХ ФАЛСИФИКАТА

ПАТОЛОШКО ШИРЕЊЕ ХРВАТСКОГ ИМЕНА

ИЗУЗЕТНУ доследност код заобилажења српског имена показао је римокатолички историчар, госпићки поп Миле Боговић. За српски народ Боговић употребљава властиту језичку кованицу - "кршћани бизантског обреда", и поред тога што се у изворима такав назив не употребљава. У изворима се, поред назива rito Serviano, користи и назив rito greco, rito orientale, рeligiosis Schismaticis.  Дакле, у позадини Боговићевог научног рада изражена је правашка и франковачка  тенденција да се користи "модернији" израз "Бизант" и "бизантинци", који с временом добија погрдан призвук по српски народ и "декадентну" "балканску" некатоличку културу. За Боговића, називи Власи и Морлаци су синоними које уопште не доводи у везу са Србима. Уобичајени назив Власи, за српско становништво Далмације у раздобљу од 18. до 19. века, Боговић искључиво веже за старороманско становништво које је, како он каже, у "хрватским крајевима" било католичко и на тај начин "рано кроатизирано". Боговић у својој књизи минимизира број припадника "бизантског обреда", као и број њихових "обраћеника" у римокатолицизам, истакавши да је "народ, који је као православни дошао у 17. и 18. стољећу на подручје Млетачке републике, остао, уз нека колебања и неизвесности, православни све до конца Дубровачке републике".

Хрватска историчарка др Нада Клаић је у појединим расправама, чланцима и критикама, објављеним у часописима који нису побуђивали ширу медијску пажњу хрватских националних митомана и мегаломана, жестоко критиковала историчаре (нпр. фра Доминка Мандића) који су патолошки ширили хрватско име и у свему на Балкану, нарочито ако је римокатоличко, видели хрватство и Хрватску.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

МЕЂУТИМ, У СТУДИЈАМА и монографијама, које су могле бити на удару комунистичко-великохрватских политичких кругова и шире савремене хрватске и југословенске јавности, у доброј мери нестаје Клаићкин почетни узоран критички замах из ранијих времена, па чак и она сама почиње да се служи историографским конструкцијама које је раније критиковала. Тако на пример када пише о друштвеним превирањима и бунама у Хрватској у XVI и XVII веку, она поистовећује "словине" (Славене) са Хрватима,  као што је то радио и од ње критиковани фра Доминик Мандић. Како год шири хрватско име, на исти начин брише и потискује српско, па је такав метод рада увлачи у круг хрватских историчара који су поистовећивали словенско и илирско име са хрватским и на тај начин ширили појам хрватства.

У књизи о бунама у Хрватској у XVI и XVII столећу, Нада Клаић српско име уопште не помиње већ искључиво употребљава назив "Власи" и то не у функцији  хомогеног народног или етничког појма, већ као некакав сталешки, народносни и верски конгломерат. За Н. Клаић, Власи су "оне скупине новог становништва које преузимају војничку службу", па је назив Влах синоним за војника. Пошто су као војници уживали одређене повластице, у "влашку заједницу", по Н. Клаић, укључивали су  се и цивили различитог народносног и верског порекла. Таквом анализом појма "Влах" Н. Клаић негира истоветност српског имена са влашким (у нововековном раздобљу), па таквим начином размишљања елиминише српско вековно битисање на просторима Хрватске, Славоније, Далмације, Истре и Војне крајине. Ипак Клаићка није могла да превиди велику масу "православних Влаха" (Срба) на просторима Хрватске, Славоније и Војне крајине, па ту појаву тумачи следећим узроцима:

"Међутим, како је већина Влаха, који у почетку 17. столећа прелазе на териториј Славонске крајине, православне вјере и како од почетка с њима селе у ‹кршћанство› и њихови црквени поглавари, те стога добивају и своју црквену организацију - то је позната епископија у Марчи - то се од тог времена употреба назива Влах све више сужава, и од широког појма странца, уопће, почиње се употребљавати све више за војнике православне вјероисповјести“. Будући да то влашко становништво долази понајвише из пограничног турског територија, из пакрачког и црничког санџаката, а не из Старе Србије, оно се по Клаићки у изворима 17. ст. никада не назива Србима.

* * * * * * * * * * * * 

Велико унијаћење на самом крају седамнаестог века

ПОЈАМ ВЛАХА ће се  мењати од тридесетих година 17. века, тврди  Нада Клаић, па закључује: "С намјером да буду што јачи у својој борби против својих заповједника, Власи захтјевају да се Статута (Валахорум, „Влашки статути“), која тада добијају, прошире и на Предавце и Словине (Хрвате), те ‹влашка заједница› укључује отад и католичко становништво, односно староседеоце. Зато од 1630. поновно сви Власи нису православни, али су сви укључени, како споменусмо, у влашке тј. војничке повластице".  Видимо да "католичке Влахе" Нада Клаић третира као становништво које је спојено са православним Власима, као нови страни елемент. Она не помиње могућност да су ти Власи-католици мисионарском (прозелитском) римокатоличком активношћу могли отпасти од српског ("влашког") православног језгра. За ове своје тезе Н. Клаић, што је најважније, не наводи никакве изворне податке.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

У књизи Ј.Х. барона Бартенштајна, „О расејаном илирско-расцијанском народу“ (Нови Сад, 1866), појмови Рајци, Расцијани, Грци, Унијати и Неунијати, Власи, Рутени третирају се као синоними или истозначне речи. Приређивач Бартенштајнове књиге, академик Славко Гавриловић, назив  Кроати - Хрвати, који се помиње у  тексту књиге,  означава као назив за Србе-крајишнике у XVI и XVII веку. Тај назив су добили  они Срби који су живели  на подручју географске Банске Хрватске.  Сам Бартнштајн помиње граничаре-крајишнике које већ онда по обичају називаху Кроатима. Бартенштајн помиње и категорију Хрвата унијата и неунијата. Пошто су унијати могли бити само Срби или припадници неког другог православног народа, произлази да су унијати и неунијати Хрвати у ствари Срби католици и Срби православни.

ПРЕВОДИЛЦ ТЕ КЊИГЕ, Александар Сандић, на следећи начин је објаснио истозначност тих имена: "Читаоци ће пак и сами из читања видети да се код првих пет имена нико други не разумева него само Срби и српски народ, а тако ће се и рећи: Илири и илирски најбоље заменити са придевом православни. Име Влах, где год долази у вараждинском и горње-карловачком генералату, замењује га такође име Србин. Друго је пак са оних 85.000 'влашких' породица у Ердељу и са Рутенима. (Рушњацима, који су се после готово сви поунијатили), на које се српске привилегије никад нису простирале, макар што их Бартенштајн све ђутуре броји у 'илирски' народ; него су после и једни и други, кад им се митрополит Атанасије 1698. поунијати, оставши без своје црквене поглавице, и стајавши неко време под калвинским црквеним старешином подложен српској хијерархији овде у Аустрији...".

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Аустријске власти су доследно избегавале да Србе називају њиховим народним именом па су употребљавале, како наводи свештеник Васо Бановић, имена пребјези, ускоци, Власи, мартолози. Сем тога, забрањивали су им истицање и његовање народних обичаја, певање народних песама о пропасти српског царства, о другим значајним биткама и истакнутим јунацима.

* * * * * * * * * * * * 

Затамњење српске историје почиње са стварањем Југославије

СРБИ У РАСЕЈАЊУ, у другој половини прошлог века, имали су привилегију слободнијег писања, неспутаног интелектуалног стварања, али су зато били хендикепирани због недостатка југословенске архивске грађе и адекватне литературе. Српство се у емиграцији могло слободније изучавати и историографски обрађивати. Зато су нам од важности радови српских историчара емиграната, који нису били оптерећени комунистичким југословенством по концепту "братства и јединства". Основни циљ тог југословенства био је, преко прокламованог федерализма, од српства откидати националне и територијалне делове и уклапао их у нове државне и националне творевине по Коминтернином моделу. Историографија је морала да служи том партијском задатку и зато су поједини српски историчари  писали искључиво у категоријама величања несрпских народа и осуде "великосрпске хегемоније".

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Светао пример историчара који је настојао да  рехабилитује српску затомњену историју (која је затирана од 1918) је правни историчар у емиграцији др Лазо М. Костић. Он посебно скреће пажњу истраживачима да литературу траже у времену од пре 1918. године, зато што се "доцније сматрало за национални грех, или бар националну некоректност, износити неке аргументе који не би били интегрално југословенски". (У социјалистичкој Југославији таква радња се квалификовала као  политички криминал). У раздобљу Краљевине Југославије Л. Костић је био професор уставног и административног права, да би у емиграцији постао и плодан писац историографских и политиколошких студија, расправа, чланака и прилога.

ЛАЗО М. КОСТИЋ у "студији" Спорне територије Срба и Хрвата, наводи историографске фалсификате који су били у функцији ширења појма хрватства. Рад се односи на три покрајине (Хрватску, Славонију и Далмацију) тј. на тзв. "Троједницу", односну Социјалистичку Републику Хрватску. Лазо Костић закључује, уз навођење мноштва документарних сведочанстава, да се народност хрватска стварала и ширила током XIX века.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Писац је књизи наменио сврху да покаже неприродан пораст хрватског народа као плод принудне асимилације, прозелитизма и инквизиције, као плод злочина и сталне опасности која Србима затирањем прети. Зато посебно истиче: "Видеће се колико је хрватски народ неприродно саздан, састављен махом од стране 'натрухе', колико је лажног и у његовој историји и у његовом бићу, колика је опасност заједничког живота с њима! Видеће се како како им је све саздано на лажи и у прошлости". Нацији у стварању било је неопходно, почевши од средине XIX века, да нападно и неукусно истиче своју митолошку хиљадугодишњу државност и фантомско државно право. О томе Костић каже: "У културним и цивилизованим државама света сваки је појединац заштићен правним поретком зато што је човек, а сваки колектив (национални, верски итд.) зато што он такође постоји у свету стварности. Код Хрвата тога нема. Они не поштују никог до себе, и за сваки свој поступак конструишу нека небулозна права. Није узалуд речено да је то народ који је највише на свету имао странака под именом `права`".

* * * * * * * * * * * * 

Разбијање стереотипа насталих у радионицама католичких редовника

ИСТОРИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ (Београд 1972), колективно дело српских историчара (Иван Божић, Милорад  Екмечић, Владимир Дедијер), својим тезамама и истраживачким резултатима у одређеној мери одудара од интегрално југословенских конструкција историчара монархистичке Југославије и соцреалистичке историографије паралела, историјских националних кључева, теразијског вредновања и дозирања националних историја. Књига је зато доживела жестоке критике које су се одликовале идеолошком искључивошћу програмираних комунистичких цензора. Аутори су нападани у име "виших националних интереса", а сам метод критике означаван "напредним", "класним". Ауторима је замерано што су у име научности одбацили принцип симетрије у историји и неједнаки простор посветили "југословенским нацијама". Књига је добила епитет великосрпског пројекта, јер је Партија проценила да је историја српског народа добила доминантно место у односу на остале народе.

Студије „Изазов нове историје“ (у две књиге издате 1992. и 1994)  професора београдског Филозофског факултета др Ђорђа Станковића, у којима аутор пажњу посвећује римокатолицизму као узрочнику стварања међуверске (а тиме и међунационалне) нетрпељивости, као творцу и утемељитељу хрватства преко прозелитских акција и нарочито преко стварања хрватских "повијесних" фалсификата. Станковић је управо фактографском утемељеношћу својих исказа разбио бројне историографске стереотипе и митове који су настали у радионици римокатоличких редовника и световног свештенства. Доминантно место у Станковићевој књизи, том II, заузима микростудија "Егзодус Срба Златне долине", у којој доминира римокатолички фактор као кључни узрочник народносног затирања славонских Срба пожешке котлине. Станковић побија тврдње хрватске историографије о искључивом хрватству тог територија, са чињенично заснованим доказима о малобројности римокатолика пре Великог бечког рата (1683-1699). Долазак језуита 1698. године у Пожегу ствара ембрион римокатолицизма, који с временом рађа хрватство. Настанак хрватства Ђорђе Станковић веже уз римокатолицизам, па зато истиче "хрватовање са изразито клерикалним обележјима“.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

МИТОЛОШКО ХРВАТСТВО није спецификум само историјске науке. Оно је утемељено у хуманистичким наукама и културним областима (у археологији, филозофији, социологији, политикологији, историји музике, лингвистици, књижевности,  историји драме, сликарству, вајарству... "Отац старохрватске археологије", фра Лујо Марун (Скрадин, 1857 - Книн, 1939), и дон Фране Булић (1846-1934),  потпуно су произвољно користећи камене натписе и остатке разноврсне материјалне културе (римске, византијске и романичке), у ствари, стварали хрватску средњовековну повијест. Као жупни помоћник у Дрнишу (1885), Марун је вршио прва ископавања у Грацу, на Петровцу и Цецели, јер је претпостављао да је на том подручју убијен легендарни хрватски краљ Звонимир. Године 1885. фра Стјепан Златовић настојао је да фрањевачка провинцијска управа именује фра Лују Маруна жупником Книна. Фра Л. Марун је накнадно признао да му је Златовић ставио као посебни завјет истраживање хрватских старина у книнској околици. Године 1886. почео је Марун ископавања у селу Бискупија код Книна, јер је коначно закључио да је на том месту убијен краљ Звонимир.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Са таквим Маруновим археолошким опредељењем почело је стварање хрватског националног ходочасног светилишта у Бискупији. Пронађени археолошки предмети послужили су Маруну као основни фонд за Први музеј хрватских споменика који је он отворио у Книну 1893. године. Поред њега и дон Фране Булић је добио прагматични задатак да у Далмацији, непоузданим археолошким историјским подацима, "докаже" распрострањеност старохрватских споменика и, на тај начин, прикаже доминацију римокатолика (Хрвата) у српском далматинском залеђу. 

* * * * * * * * * * * * 

КАТОЛИЧКИ РЕДОВНИЦИ СТВАРАЈУ НАЦИОНАЛНО ХОДОЧАСНО СВЕТИЛИШТЕ У КНИНУ

УТЕМЕЉЕЊЕ ХРВАТСТВА НА ИСКОНСКОМ СРПСКОМ ДАЛМАТИНСКОМ ПРОСТОРУ

ХРВАТСКИ археолози-свештеници (фрањевци и доминиканци) дали су пресудан допринос утемељењу хрватства на исконском српском далматинском простору. Археолошко ранороманичко  налазиште у Бискупији код Книна постаје заветно седиште посвећено Мајци Божјој Марији - "краљици Хрвата". Романичке натписе и скулптуре, са елементима византијског начина приказивања Богородице, фрањевачки археолози без много убедљивих аргумената претварају у хрватске. Сам археолог аматер  Ј.А.Солдо каже да пронађени предмети припадају разним културама, али таква констатација не смета му да као хрватски национални романтичар закључи: "Израдба тих радова (предмета) је добра, тако да показује истанчан укус хрватског човјека у времену цвата културе у Бискупији". Када описује "транзену" (ограду), пронађену у Бискупији, А. С. Солдо је пун произвољности: "У доњем дијелу је голобради светац с тонзуром, а могао би бити Миховил, јер је изнад њега уписано МЛ. С друге стране је сачуван готово цијели лик ратника или боље(!) хрватског достојанственика оборужаног великим мачем".  

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

"Пет пронађених цркава" (у ствари постоје остаци шест) на уском простору Бискупије, и опатијска црква испод "хрватског краљевског града Книна", према тумачењу Ј.А. Солде, "свједоче о дубоком вјерском заносу старих Хрвата у вријеме Петра Крешимира IV и, још више, краља Звонимира". Стварно су то врло "егзактни" научни археолошки подаци и, што је нарочито комично, једини, такви какви су, који су употребљени код стварања митолошке представе о хрватству Книнске крајине и Книна као "хрватског краљевског града". Није нам јасно на основу каквих елемената је створена хипотеза да је нпр.  "хрватски достојанственик" из Бискупије (XI век) стварно хрватски када уз такав археолошки фрагмент не постоји никакав натпис у камену. Хрватски археолози нам, такође, не објашњавају који су то препознатљиви "хрватски орнаменти" који откривају хрватско порекло одређеног археолошког материјала.

TAKО, СЛЕДЕЋИМ РЕЧИМА. Ј.А.Солдо реконструише старохрватску државност: "Из земље су изишле двије плоче амбона, украшене мрежастим плетером, а натписима Светослава и Држислава ‹великог кнеза›. Други натпис ДУX ГЛО(риосус) убрзо је пронађен у Бискупији.

Ти су налази били прави почетак хрватске средњовековне археологије. Они су, с касније пронађеним натписом у Уздољу недалеко Бискупије који је дао израдити кнез Мунцимир, показали да је тај крај био један од средишта старохрватске државе". Без помена хрватског имена, у тим временима, архелози- свештеници проглашавају "словинске" српске кнезове за хрватске.

Идеја о градњи спомен-цркве у Бискупији никла је из верских али, у већој мери, и из великохрватских националних побуда. Такву идеју покренуо је чазмански каноник Матија Степинац (стриц познатијег Алојзија) написом у "Католичком листу" из 1904. године. Ту истиче како би било "спасоносно" кад би се на месту где је "вјероватно" убијен краљ Звонимир, "прилозима свег хрватског католичког народа" саградила пристојна црква. "Тиме би се", како је мислио М. Степинац, "дала задовољштина Богу" за тобожње убиство краља Звонимира и отклонио "неблагослов што вјеројатно на нама лежи". ) Фра Петар Баћић говорио је 30-их година сјемеништарцима у сињској фрањевачкој гимназији о Звонимировој коби у Бискупији и о њезиним последицама за хрватски народ који, проклет од Звонимира, неће никада имати владара своје крви. Зато је градња спомен-цркве у Бискупији постала питање скидања божјег проклетства са хрватског народа. О Бискупији се почело говорити да је под собом чувала "свједочанства сјајног успона хрватског краљевства". Она је постала "не само свједочанство културе и вјере, симбол сурадње краљева, свећеника и народа, него, и с краљевским градом Книном, сјајно свједочанство јакости средњовековне хрватске државе".

* * * * * * * * * * * * 

Дворски вајар Карађорђевића подупире хрватски романтизам

ДОНАТОРСКА АКТИВНОСТи уметничка ангажованост вајара Ивана Мештровића, везана за подизање Звонимирове спомен-цркве у Бискупији 1938. године, открива нам његову у јавности доста потиснуту  приврженост римокатолицизму и хрватству. Наиме, Мештровић је у раздобљу Краљевине Југославије од наивног Београда представљан великим Југословеном, дворским вајаром династије Карађорђевић, који је у првим деценијама XX века био присталица хрватско-српске коалиције и члан Југословенског одбора, те чак стварао дела везана за српски јуначки косовски циклус. Међутим, Мештровићев национално-романтичарски старохрватски циклус, уз који су везани вајарски мотиви римокатоличке тематике, доминира у његовом стваралачком опусу, поготово у раздобљу између два светска рата. Изражени хрватски национални романтизам очитује се у делима "Домагојеви стријелци" (1917), "Гргур Нински" (1929), "Повијест Хрвата" (1932), "Петар Бериславић" (1933) ... С друге стране, наглашен верски момент и његово изражено римокатоличко опредељење, видљиви су у бројним радовима сакралне тематике ("Магдалена под крижем", "Богородица с дјецом", "Еванђелист Иван", "Еванђелист Лука", скулптурални украс Цркве св. Марко у Загребу, "Пиета", "Полагање у гроб" итд). Мештровић је одређен број радова посветио црквеним великодостојницима (нпр. Штросмајеру) и истакнутим редовницима (језуити-научнику Руђеру Бошковићу). У папинском Илирском (који је данас под хрватским именом) Заводу св. Јеронима преовлађују скулптуре Ивана Мештровића ("Св. Јероним", 1942; "Сиксто V", 1942; "Пио XII", 1942). ) Док су Мештровићеви кипови српских јунака из косовског циклуса само у виду попрсја или торзованих биста (без руку и ногу), његови римокатолички свеци или хрватски великани извајани су у целини обличја.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

ТРИДЕСЕТИХ ГОДИНА овог века Мештровић је био нарочито активан по питању изградње зграде Музеја хрватских повијесних старина у Книну. Далеке 1911. године он је дао фра Луји Маруну понуду за израду нацрта Музеја у книнској тврђави. Мештровић се заносио идејом да на Лопушкој главици у Бискупији подигне храм "с бројним киповима из хрватске повијести". Тако се родила идеја да се у српској Бискупији ) подигне хрватско верско и "повијесно" Госпино светилиште посвећено краљу Звонимиру.  (И сам Ј. А.Солдо пише да се "Фрањевци нису жељели упустити у велебни, а и скупи подухват, непримјерен средини с малим бројем католика; тих година било је тридесетак обитељи".)

Најзаслужнији за подизање спомен-цркве “Наша Госпа“ у Бискупији био је вајар Иван Мештровић, који је, уз највећу новчану помоћ (са пријатељима дао 200.000 динара или 45% вредности спомен-цркве), бесплатно направио нацрт цркве, ликовне радове и статуе "Наше Госпе". Мештровићева "Госпа" (Богородица) одевена је у стилизовану српску книнско-дрнишку ношњу с великим рупцем око главе. По речима Ј.А. Солде, кип "Наше Госпе" стилски је близак Мештровићевој "Повијести Хрвата" и представља жену из села Петрова Поља. ) Насликани ликови сељака, који се моле Богу, обучени су у народну ношњу далматинских Срба. Посебно је апсурдно да се сва та српска етнолошка знамења користе за оживљавање представе из легендарних "старохрватских времена". Звонимиров лик подсећа на хајдучке и ускочке јунаке из српских епских песама, док му одећа, с елементима далматинске српске ношње, даје изглед котарских српских јунака.

Иван Мештровић, због болести  није присуствовао прослави отворења спомен-цркве „Наша Госпа“ али је  зато је скупу послао посланицу која је била сва у духу хрватске "повијесне" романтике из Звонимирових времена и верске оданости "Богу и мајци Божјој - Краљици Хрвата која је сачувала лозу хрватску".

* * * * * * * * * * * * 

Утицај радикалног католицизма на културни живот Дубровника 

ПРИЛОГ "проучавању" старохрватске "повијести" дао је и председник Републике Хрватске (иначе доктор историјских наука) Фрањо Туђман, који се у потпуности уклапа у фантастично сновиђење археолога-редовника. Он проглашава Книн старим хрватским градом који је после "Олује" (1995. година) постао чист као у време краља Звонимира. "Олујом" су постигнути "повијесни резултати", јер је Книн "враћен у наручје мајке Хрватске". Уз то је старину хрватства изједначио са старином амебе тврдећи да је Хрватска "већ XIV стољећа дио средње Европе" и то поткрепио тврдњама о хрватској култури која је старија од култура многих европских народа. Хрватска је, по Туђману, имала писце (!) који су писали и били превођени на друге језике и пре Шекспира и Молијера.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

На обликовање историјске свести Хрвата нарочито је утицала културна елита која је популарисала и  усвајала вредности књижевних дела која су својим садржајем извирала из "радикалног католицизма". (У делима савремених хрватских књижевника и књижевних историчара Дубровник је представљан као старо хрватско културно средиште, иако он у раздобљу од XVI до XIX века није имао никакво хрватско народносно обележје.) У то време Дубровник је био римокатолички град мешане латинско-српске културе, са доминацијом романских културних елемената. Католичанство, па потом и хрватство Дубровника, захваљујући интензивној вековној активности фрањеваца и језуита, нарочито у раздобљу тзв. "католичке обнове" (противреформације), успешно је укорењено у савремени Дубровник. Нарочито се осећао утицај исусоваца на културни и политички живот Дубровника. Бројни дубровачки књижевници, научници и мислиоци имали су потпуно верско образовање и припадали су монашком или световном свештенству као нпр. српски књижевници Марин и Џоре Држић, Јаков Бона-Бунић, филозоф и физичар Руђер Бошковић, филозоф Никола Гучетић (1549-1610) и други. У побожним стиховима Пажанина, исусовца Бартола Кашића, осећа се Дубровник, град у којем је активни радник "католичке обнове" дуго боравио. Дубровачком књижевношћу надахњивао се и босански фрањевац Матија Дивковић (1563-1631). Дубровачки песник, Србин католик Игњат Ђурђевић (1675-1737), ступио је у Риму 1698. године у исусовачки ред, да би, по повратку у Дубровник 1705, приступио  бенедиктинцима.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Рефлексије данашњег хрватства у далеку прошлост интензивно су преносили хрватски грађански и клерикални политичари, а нарочито  хрватски књижевници и књижевни историчари. У говору који је одржао у Дубровнику 2. фебруара 1926. Стјепан Радић је о српству Дубровника изрекао низ негативних одређења: "Овај дивни Дубровник родио је једну чудну чету господе, која је у оној реакционарној Аустрији Талијанима жртвовала овај дивни наш говор и језик. Тих је било пола процента!, и сви су они били господари. Они су пошли равно у Београд преко Хрватске и против Хрватске. Тако је настало католичко српство Дубровника" (Политика, 3.II 1926).

* * * * * * * * * * * * 

Милош Обилић и Краљевић Марко осванули међу Хрватима

МАРИН ФРАНИЧЕВИЋ је приписао дубровачком песнику Мавру Ветрановићу (1482-1576) да се он обраћа "славним Хрватима, браниоцима Клиса", иако је непобитна историјска чињеница да су у Клису живели и Клис бранили ускоци - православни Срби, који после пада града, 1537. године, прелазе у Сењ, и,  временом, прозелитским чином постају унијати настањени у Жумберку. На сличан начин, пораз мађарске војске на Крбавском пољу 1493, коју је водио мађарски бан Емерик Деренчин, М. Франичевић, преко стихова Ветрановића, интерпретира као "хрватску славу". )

Јунаке косовског, хајдучког и ускочког епског циклуса, хрватски књижевни теоретичари, нарочито они монашког фрањевачког порекла, знали су приписати хрватској јуначкој епици. Котарски и сењски српски ускоци и епски јунаци (Стојан Јанковић, Вук Мандушић, Илија Смиљанић, Комљен барјактар, Тадија Сењанин, Иван Сењанин, Ускок Радојица) насилно су уклапани у хрватске епске песме и носили хрватско народносно име. Клерикалац Драгутин Нежић  прогласио је Сењ "средиштем најљепшег циклуса хрватске народне епике из доба турских ратова". Зато и град православних ускока проглашава "најхрватскијим хрватским градом". За Илију Смиљанића се обично говорило да је син хрватског јунака Петра Смиљанића и да је био харамбаша хрватских ускока. Песма о Смиљанићима ("Смиљанићу, Смиљанићу покисло ти перје") у савременој хрватској верзији третира се као стара католичка далматинска (хрватска) песма.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

ПРЕВИЂА СЕ ПОДАТАК да су Смиљанићи били пореклом са српске Удбине у Лици. Вук Мандушић је такође представљан као хрватски јунак и одбацивано је његово српско порекло. Фрањевачка свехрватска национална пропаганда представљала је српске муслиманске ("турске") јунаке Будалину Талу, браћу Хрњице и Мустајбега Личког, као "јунаке хрватских муслиманских народних песама".  Слично су радили и световни хрватски књижевни историчари. Рафо Богишић је, на пример, истицао да се "поред фрањевачке католичке књижевности, и неовисно од ње, јавља у Босни крајем 16. ст, а обилније у 17. столећу, и друга једна књижевност на хрватском језику: књижевност босанских муслимана писана арапским писмом. Називамо је 'аљамиадо поезија' према арапској ријечи 'алаxамије', која значи страни, неарапски, "Хрват муслиманске вере", "обзораш" Мухамед Хаxијахић пише о почецима хрватског муслиманског пјесништва и о "Хрватској муслиманској књижевности прије 1878. године".

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Далматински „Српски глас“ био је нарочито огорчен када је Матица хрватска 1897. и 1898. године под хрватским именом објавила две књиге српских народних песама о Краљевићу Марку, Милошу Обилићу и другим српским јунацима. Сличан фалсификат Матица је направила и 1888. објавивши „Искрице“ Николе Томазеа. У овом издању српско илирско име је замењено хрватским. „Српски глас“ је овај поступак оштро осудио и поменуо издање „Искрице“ у коме је Томазео илирско име заменио српским. Томазеова српска осећања доказивала су његова дела: иако је под илирским називом објавио песме о Косову и Краљевићу Марку, он је наглашавао да су то српске песме. „Српски глас“ је цитирао и одломак из Томазеовог речника Nuovo dizionario della lingua italianaу коме је под одредницом "serbico" писало: "Српски језик није дијалект, него је један од четири славенска језика; милозвучнији је од пољског и чешког, језгровитији је од руског; српске песме могу се упоредити са најљепшим пјесмама било ког народа. Говор Босне и Херцеговине и планинске Далмације говор је српски; хрватски је дијалекат, као и раса, једна дегенерација".

* * * * * * * * * * * * 

ОСТВАРЕЊЕ ВЕЛИКОХРВАТСКИХ ПРЕТЕНЗИЈА ПРЕКО КРАЂЕ СРПСКЕ ЕПИКЕ 

НАСИЛНО ПОХРВАЋИВАЊЕ ЈУНАЧКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА

У СВРХЕ стварања хрватске јуначке епске књижевности, у Загребу се од 1896. почиње објављивати зборник  „Хрватске народне пјесме“. До 1939. године објављено је укупно осам томова. Крајем XIX и почетком XX века фрањевци у Босни и Далмацији почињу да промовишу и истичу "хрватске гусларе" и "хрватске јуначке пјесме". Фрањевац Силвестар Кутлеша из Имотског чак је 1939. године објавио јуначке народне (хрватске) песме из Имотске крајине.“Хрватска ревија“ 1940. године такође објављује јуначке народне пјесме из Имотске крајине подводећи их под хрватске народне пјесме. Др Мате Ујевић објавио је у Загребу 1938. године „Хрватску народну пјесмарицу“. Нови импулс похрваћивању српских епских народних песама дала је 1964. године Матица хрватска објављивањем „Народних епских пјесама“ (у два тома!) које су изашле у оквиру вишетомне едиције "Пет стољећа хрватске књижевности". У предговору Олинко Дероко истиче да слава "наше" (хрватске) епске поезије започиње са "Асанагиницом те неким Качићевим пјесмама за које је Талијан Фортис мислио да су народне... Први познати запис наших (хрватских) епских народних пјесама настао је у 17. стољећу, а начинио га је хрватски великаш и уротник Петар Зрињски". (Зрињски је заправо био мађарског поријекла -“Зрињи“). Међу хрватске епске песме уредништво Матице хрватске уврстило је песме српског јуначког епског циклуса које певају о међусобној  борби српских ускока и хајдука са муслиманским јунацима. Типичан пример таквог епског садржаја је песма "Писма од Нуке барјактара" у којој се помињу српски јунаци из Равних Котара (девет Вучковића, Илија Жарковић и други) који се сукобљавају са турским ратницима. "Данак у крви" постаје "потресни призор" везан искључиво, ако се изузме "шпањолска народна романса", за хрватску епску поезију. ) Не помиње се никакав хрватски епски лик, али зато "Матичино" уредништво, у правашком и ендехазијском маниру, под Хрвате насилно подводи и српске јунаке исламске вере (муслимане).

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

ПОКАТОЛИЧЕНИ СРПСКИ гуслари из Имотске крајине, српског презимена а католичког имена (Мате Галић, Иван Кутлеша, Мијо Шкоро, Анте Лончар, Иван Марић, Иван Вучковић) одједном, према фрањевачкој епској верзији, "пјевају лијепим хрватским језиком" о "крвавим окршајима између хрватских кршћанских и муслиманских јунака". О Србима,  српском имену и православљу нема ни помена. Српско становништво, које је патило под турским ропством, у најбољем случају називано је "кршћанским", па се обично помињу "кршћани Крајишници". Ствараоцима "хрватске народне епике" био је у тим тренуцима потребан свехришћански екуменизам како би се искористила православна (српска) епика за великохрватске националне претензије. Фрањевац Силвестар Кутлеша је чак ијекавски језички облик, који су употребљавали поменути гуслари, преводио на икавицу која је временом од српског претворена у језички облик католика (Хрвата). С друге стране, "Матичин" приређивач "хрватских јуначких народних пјесама", Олинко Дероко, комотно тврди да су Вук Караџић, фра Грга Мартић и Б. Богишић икавске језичке облике претварали у ијекавске.

Поједини теоретичари и историчари књижевности истицали су да су "хрватске" јуначке пјесме из Имотске крајине преузете "из других наших крајева" и из других зборника јуначких песама. Антун Шимчик је упозоравао да у Кутлешиној „Пјесмарици“ има песама преузетих из Караџићевог зборника ("Женидба Милић-барјактара", "Женидба Ивана-Илије Смиљанића", "Сестра Шурковић сердара и Зукан барјактар", "Бајо Пивљанин и бег Љубовић" итд.). За овакву Шимчикову констатацију није потребна никаква додатна аргументација, јер је из њиховог назива очито да наведене песме припадају српском епском јуначком циклусу.

У својој немоћи да аргументовано побију српски карактер јуначких народних песама, римокатолички књижевни "стручњаци" су стално понављали тврдњу да је Вук Караџић "посрбљавао" народне песме и да их је "мијењао према својим граматичким, лексикалним и естетским начелима". 

* * * * * * * * * * * * 

Потчињавање омладине идеологији хрватског колектива

НАЈЗНАЧАЈНИЈИ И НАЈПЛОДНИЈИ писац "хрватских повијесних приповијести", Аугуст Шеноа, уопште није био хрватског порекла. Његовог оца, посластичара Алојза, довео је 1830. из Будима у Загреб загребачки бискуп Александар Алаговић. Чешки језик својих предака Алојз је  у потпуности заборавио, а говорио је само немачки и мађарски. Шеноина мајка Терезија била је ћерка Мађара Максимилијана Едуарда Рабача.  Међутим, нехрватско порекло није му сметало да напише бројне историјске романе и приповетке у којима је истицао и величао Хрвате, хрватство и римокатолицизам. У историјској приповијетки „Чувај се сењске руке“ Хрватима, додуше преко јуначких подвига српских ускока, оставља следећи аманет: "Сине хрватски! И у твом срцу гори божји пламен, и твоје груди су крути камен; сине хрватски, памти до гроба старинску пјесму: Чувај се сењске руке!" )
Истакнути центри моћи у хрватској нацији, нарочито црква и националне установе, великим финансијским средствима подупирали су националну издавачку делатност. У раздобљу Краљевине Југославије, Матица хрватска је издавала око 30 књига годишње у тиражима који су били незамисливи у другим југословенским центрима.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

РЕКОРДНИ ТИРАЖИ су се кретали око 10.000 примерака, док је уобичајен тираж износио између две и пет хиљада примерака. Међутим, та књижевност, заједно са огромном продукцијом католичког „Друштва св. Јеронима“, својим садржајима попуњавала је готово искључиво школске и универзитетске уџбенике, како би се омладина у најранијем узрасту и у што већој мери потчинила идеологији "народног (хрватског) колектива". Тиме се зачињала целокупна друштвена свест код Хрвата, радикално супротстављена свим другим нацијама и вероисповестима. До отворене мржње био је само један корак.

Фото Документација „Новости“ и „Борбе“, Хрватска енциклопедија, Википедија, Шутершток и Фејсбук

Важан сегмент ове добро смишљене и плански усмерене књижевности, а далеко од тога нису биле ни историографија и географија, била је продукција књига и брошура за народ, за сељаке нарочито. "Дубоки вјерски осјећај народни и стољетни културни утјецај католицизма на књижевност, припадају међу најважније факторе хрватске књижевне повјести"- категоричан је језуита др Антун Бонефачић у својим написима о хрватској књижевности који су излазили у „Хрватском листу“, почевши од 25. децембра 1941. „Друштво св. Јеронима“ је за 73 године постојања штампало близу десет милиона примерака књига „за народ", у 633 издања. Под окриљем цркве ове књиге су, како истиче проф. др Станковић, под девизом "Књига у сваки хрватски дом", дељене сељацима бесплатно...Зато не чуди, пише  Станковић, са колико ревности су у Краљевини Југославији осниване читаонице, покретне библиотеке; што се у свакој хрватској кући могао наћи или „Пучки календар“ или „Даница“ или по неколико књига Друштва св. Јеронима и Матице хрватске. На томе се градила развијеност хрватских културних установа и митологија о културној супериорности хрватског над српским народом, без обзира на садржај и естетске вредности ‹произведених дела›. Била је важна њихова политичка и национална  функционалност.

Препоручујемо

Друштво

0 4

ПЕРМАMЕНТНА АГРАРНА РЕВОЛУЦИЈА: "Велика источна криза" - Сељачки устанци у Херцеговини и Боснској крајини

23. 07. 2025. у 11:00

Друштво

0 4

НЕВЕСИЊСКА ПУШКА ПРОБУДИЛА СВЕ СРБЕ: Сто педест година од избијања општег народног Устанка у Босни и Херцеговини

22. 07. 2025. у 12:36

Друштво

0 0

СЛУЖБА ИЗВЕШТАЈЕ О СРПСКИМ ПИСЦИМА ЛИЧНО СЛАЛА ТИТУ: Дoсијеа Бранка Ћопића и Драгослава Михаиловића пуњена деценијама

14. 07. 2025. у 11:42

Друштво

0 0

СРПСКИ ПИСЦИ У РАЉАМА ТАЈНЕ ПОЛИЦИЈЕ: Прогон књижевника шездесетих и седамдесетих година прошлог века

14. 07. 2025. у 11:54

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације