Друштво

ДАВИД ЈЕ ОБОРИО ГОЛИЈАТА: Записи страних аутора о епској и мученичкој Србији у Великом рату

02. 09. 2025. у 05:00

ПРЕД читаоцима Историјског додатка Новостим је јединствено сведочанство о Првом светском рату, поглед странаца на ток ратних догађаја и страдање српског народа.

ДАВИД ЈЕ ОБОРИО ГОЛИЈАТА: Записи страних аутора о епској и мученичкој Србији у Великом рату

Из нових, до сада мало познатих текстова и превода, са шпанског, румунског, енглеског и француског језика, израњају слике о почетку рата, о аустријским, мађарским, немачким и бугарским злочинима у Србији, о победи српске војске и њихов одјек у Европи, о епидемија тифуса, о егзодусу војске и народа, о васкрсу српске војске и повратаку у отаџбину.

ОВО су сведочанства историјских личности, дописника новина са европског и америчког континета, савезничких команданата о најодликованијим женама ратницама у историји, о духу српског војника... Истовремено то су и записа о српском хероизму, односу према заробљеницима, о српској историји и поезији, земљи и људима, српским обичајима и карактеру српског човека, о чежњи за отаџбином и данима изгнанства, о песми "Тамо далеко..." о времену када је Давид оборио Голијата...

* * * * * * * * * * *

СРБИ ОДРЖАВАЈУ НЕОПИПЉИВУ И БЕСКРАЈНУ ДРАГОЦЕНОСТ - НАЦИОНАЛНУ ДУШУ

ПРОЖДРЉИВИ БЕЧКИ КИКЛОП СЕ УСТРЕМИО НА СРПСКОГ ОДИСЕЈА

У ИЗБОРУ текстова страних аутора о Србима и Србији у Великом рату, за Историјски додатак Новости, из књиге „Распеће Србије“, осим ове библијске метафоре, уочљива је и једна друга, хомерска. О српском војнику говори се као о митском јунаку који у изгнанству чезне за својом Итаком - Србијом, и на обали мора машта о кући и породици.

Хомерска мрежа невоља прати и античког јунака и савременог Одисеја. Онај први нађе се пред мноштвом препрека и искушења међу којима је и лош глас који га прати, о чему говори моћни Еол у десетом певању „Одисеје“. И Одисеј Великог рата представљен је у најцрњем светлу. Оклеветани Одисеј је најбоља мета. Олимпски, политички и медијски богови, сила и власт новог светског поретка, укрштају се у хадској хоризонтали данашњег света. „Црна исхрањује земља по широком расуту свету, / (оне) који измишљају лажи, те нико их не би распозно”, вели Хомеров јунак. О том лошем гласу писаће 1918. године, по свршетку Првог светског рата, Хомер савременог доба, Мигел де Унамуно, напомињући да „планина од клевета и лажи” прати народ који „није хтео да буде туђи слуга”.

**Радован Самарџић је писао да Срби често не схватају политичке токове**

У вековној одисеји, у вековном изгнанству, лутању, опсадама и изгонима, Одисеј са ових простора, стално између Сцила и Харибди у разним облицима, верским, политичким, ратним, омрзнут од богова а мио певачу, може да опстане само као Хомеров „Нико”. Упркос томе, његов је идеал да буде „Неко”. И тај несклад по ко зна који пут скупо плаћа. На готово ирационалну чежњу да нађе мир у свом дому, као по уклетој судбинској вези, пада, расте и множи се непојмљив ирационални киклопски гнев који га баца у проклетство или на најсуровије начине спречава да снове оствари.

Стари писци разлог томе налазе у „греховима нашим”.

АЛИ, ЈОШ ЈЕДАН мотив хомерског карактера има нарочит смисао, који истичу писци заступљени у овој својеврсној антологији о патњи српског народа. У питању је сукоб великог и малог. Прождрљиви аустроугарски Киклоп устремио се на малог српског Одисеја као Полифем на Лаертовог сина у Хомеровом спеву. Силник никада не схвата упорност и разлоге малог да опстане. Колико год жали што је остао без јединог ока, Полифем толико жали што га је ослепио „ситан и слаб човечуљак, ништавац прави”.

Киклопова пећина, парадигма некакве планетарне шпиље, поништава „обичне” људске вредности, складну породицу, пријатељство, дарове земље, домаћински живот, гостопримство. Она подразумева осионост, силу, отуђеност и опседнутост собом. Киклоп прождире Одисејеве другове и очекује да заробљеници прихвате његову логику да је то што чини у реду, да је у питању само природан след догађаја. Требало би да буду срећни и захвални што нису сада у чељустима, него ће доћи на ред касније. Одисеја - „Ника” - дароваће тако што ће га, свакако, појести, али - последњег. Свако супротстављање тој „филозофији” поретка ствари води ка томе да буду раније поједени. Цинизам раван великодушности „Милосрдног анђела”, како је назван НАТО напад на Србију 1999. године.

Киклопово обећање у Одисеји: „Ника ћу последњег појест” има своју савремену верзију, у виду тајних споразума, геостратешких визија или стратегија уништења. Аустроугарска команда у Првом светском рату: „Србија мора умрети”, немачка команда у Другом светском рату: „Сто мртвих Срба за једног мртвог Немца” замењена је, у НАТО рату против Срба, командом: „Сто смртоносних вести на сваког Србина.” Технологија уништења подразумева и хаубицу, и разорни „томахавк“ и убитачну реч.

* * * * * * * * * * *

Хуманост без граница по цену сопственог живота

„У ВЕЛИКИМ СВЕТСКИМ пометњама Срби се не сналазе”, записао је врсни познавалац нашег усуда и историјских „неминовности”, професор Радован Самарџић, у књизи „Сеобе у српској историји“. Најчешће им се догађа да не схватају политичке токове и не равнају се према њима, држећи се завета књига староставних. Никако да схвате неминовност примања новог поретка и прихвате истину са којом се пре неколико хиљада година суочава митски јунак у Есхиловом „Окованом Прометеју“: „Упознај себе, прими нови поредак,/ и нов господар влада сада бозима.”

**Славни Мигел де Унамуно је објавио текст За српски народ**

Исте теме и иста питања, вековима, може се рећи. Виктор Иго се 1876. у ватреном прогласу „За Србију“ залагао да се „људско питање” стави изнад „политичког питања”. Један други Француз, академик Жан Дитур, пише да су „Срби, народ који је упознао највише трагедије у својој ближој и даљој историји, и чије јунаштво, осећај части, једва да изгледају овоземаљски. Приметио сам, вели он, да има људи којима се приписује у злочин што неће да умру. То је случај са Србима... они су још увек ту, опстајући у свом бићу, настављајући да одржавају у животу ту неопипљиву и бескрајно драгоцену ствар каква је национална душа. Славни Мигел де Унамуно свој текст „За српски народ“ завршава мишљењем да је „праведно дозволити овом народу да развије свој сопствени идентитет, да не буде наковањ о који ће чекићати други народи, нити земља за коју ће се борити.”

Ипак, само сасвим неупућени и наивни се још питају откуд то да су нас наши савезници, из Првог светског рата и из Другог светског рата, бомбардовали 1999. године, и како је могуће да су наши савезници и наши поробљивачи постали савезници против нас.

СЛОВО О ПРИРЕЂИВАЧУ

У РАДНОЈ биографији Ратомира Ралета Дамјановића (Доњи Товарник, 1945), приређивача књиге „Распеће Србије“, у издању новосадског „Прометеја“, издвајају се три линије ангажовања: књижевно стваралаштво, казивање поезије, радио-новинарство. Аутор је романа, есеја и кратких прича; добитник је књижевних награда Милош Црњански и Исидора Секулић. Романи „Прљави човек“ , „Санчова верзија“ и „Пливаћеш заувек“ су приче о распаду Југославије и трагичним херојима који су изгубили све што су имали, па чак и себе распадом земље у којој су рођени. Тридесет година је, попут грчких рапсода, професионално казивао поезију. У Театру поезије Београда играо је Едгара Алана Поа у култној представи Nevermore, nevermore. Дипломирао је на групи Југословенска и светска књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду. На Учитељском факултету у Београду предаје изборни предмет Казивање уметничког текста.

ЧИТАЛАЦ ЋЕ МНОГО научити из овог издања. О нама и о себи. О Европи ондашњег и данашњег времена. О људској природи и људском забораву. Пашће му, можда, на памет Ракићева песма „На Гази местану“ у којој се поставља питање да ли смо ми - данашњи - „недостојни историје наше”. Или вапај песника „Плаве гробнице“ Милутина Бојића, у песми „Сејачи“: „И васељена њива наша поста/ За семе части - које сунцу сиже,/ Господе, казне зар не беше доста?” Сетиће се Тукидида који је давно записао: „Људска природа која је сад потпуно надвладала законе и која је била навикла да противно законима чини зло, са радошћу је открила да не влада својим страстима”. Сетиће се, рецимо, Мефистовог монолога у Гетеовом „Фаусту“, о карактеру људског бића: „Истог кова вазда земљин је мали бог,/ И настран, као и првог дана свог./ Мало би боље живовао/ Да му небеског сјаја од- блесак ниси дао. / Он то зове умом, а ума сав му смер/ Да буде зверскији но сама звер.”

Али, Тукидидов реални поглед на људску природу и Мефистову тамну поетску визију доводи у питање подвиг лекарских мисија из целога света, болничарки и докторки, пре свега Болнице шкотских жена које су се нашле у Србији, са српском војском и српским народом у голготи повлачења и изгнанства. Хуманост без граница, најчешће по цену сопственог живота, људскост и пожртвованост без преседана у историји цивилизације, коју је инспирисао српски народ својим страдањем и својом жртвом.Пред читаоцем је, дакле, јединствено сведочанство о Првом светском рату, поглед странаца на ток ратних догађаја и страдање српског народа.