Одбрамбени механизам за опстанак у Загребу: У беспоштедној борби за права, Срби у Хрватској и Славонији се везивали за веру и традицију

ПОСТОЈЕ докази о раној жељи православне црквене општине у Загребу да се при њој отвори и школа. У исказима о црквеној општини, помиње се да су Срби у Загребу имали школу 1814. године, да је учитељ био најпре Георгије Томић, а нешто касније и Василије Степић.

Одбрамбени механизам за опстанак у Загребу: У беспоштедној борби за права, Срби у Хрватској и Славонији се везивали за веру и традицију

Фото: Из књиге "Срби у Загребу"

На пуној скупштини православне црквене општине у Загребу, новембра 1823. године, за учитеља грчког језика на општинској школи, с годишњом платом од 50 форинти, једногласно је изабран Јован Пелопида. После годину дана затражио је своју плату, али је одбијен с примедбом да новаца нема. Упорни Грк је 1826. опет узалудно тражио да буде исплаћен.

После тога је поднео молбу Градском магистрату за помоћ, а као сведоке навео је пл. Деметровића, пл. Малина, Ивана Јанковића и Дану Јакшића. На седници Градског магистрата од 28. марта 1826. одређено је да градски капетан Игнације Ковић испита жалбу и Пелопиди осигура плату. Тада нотар још Србе не именује њиховим именом, већ их зове Илирима.

Православна младеж поучавана је читању и писању, веронауци, певању и читању Псалтира.  У години 1827. у Загребу је Стефан Станковић, архимандрит при словенској школи, навео у писму Општини да је у Загребу видео бригу о њиховој школи, па им је зато послао способна учитеља, који зна „словенски, сербски, њемецки, латински и од чести герчки”. Из одговора црквене општине сазнаје се име послатог клирика Михаила Теодоровића, за „дјетонаставника јуности”, кога не могу примити, јер „немају средстава да га плате”.

У исказима из 1831-1837. спомиње се једна школа „орватскија и сербскија нација”. У години 1840. помиње се као учитељ Симеон Милашиновић, који је плаћен за месец дана од господара мјестне школе, тутора Анастасија Поповића. Године 1842. појац је био Урош Гавриловић, а од 1843. па затим од 1849. до октобра 1851. учитељ је Спиридон Трбојевић, који је примао за „труд училишч пјенија” месечно по 20 форинти. 

О СТАЊУ школе православне црквене општине говори и преписка између општине и „ц. кр. савјетника и предсједника одбора српске закладе училиштне”, Евгенија Ђураковића у Пешти. Од педесетих година XIX века, учитељи су се у школи често мењали. Тако се 1852. као учитељ јавља Никола Мусулин, а 1856. поново Спиридон Трбојевић, па затим Бранко Влашкалић. Године 1858. и 1864. у Загребу је деловала приватна српска народна школа, са мањим бројем деце. Забележено је да „дјеца слабо школу посјећују”. Капелан Јован Вујновић, „дјетонаставник”, забележио је да „посебно школско зданије нема, но у једној соби опћинског дома школа се обдржава. 

Јачање култа Светог Саве

ЗА ЖИВОТ српске црквене општине у Загребу важна је година 1869. када се по први пут истиче прослава Светог Саве. Пада у очи ово закашњење, с обзиром на то да су Срби из Хрватске већ раније прихватили и ширили култ Светог Саве. Његово јачање започиње почетком XIX века, и у вези је са јачањем ослободилачке борбе српског народа. Прва позната прослава ван цркве била је у Араду 1806. а осмислио ју је Сава Текелија. У Хрватској, прослава Светог Саве као школског патрона у државним школама легализована је тек 1889. године.

За развојни пут школства православне црквене општине у Загребу значајан је март 1877. када је основано Српско пјевачко друштво, које је посебно неговало црквено пјеније. Тада су  настављени напори да се реши питање школе, за коју су од 1888. почели да стижу прилози за њено оснивање, сакупљени преко цркве. С тим у вези је и куповина куће у Маргаретској улици бр. 10, у којој је становао и учитељ Димитрије Грујић. Ту се школа налазила све до 1910, када је саграђена нова зграда у Боговићевој улици бр. 7, где је пресељена у четири нове просторије.

За време Првог светског рата, затворена су сва одељења српске основне школе у Загребу. Школске просторије запосела је војска, а тек 1917. наређено је њихово поновно отварање. Школа је тада привремено узела у најам три просторије у девојачком интернату загребачке Добротворне задруге Српкиња, у Прерадовићевој улици бр. 21.

ГОДИНЕ 1919. донесен је Закон о изменама Закона о народним школама од 19. априла 1904. године. У спровођењу тог закона дошао је ред и на учитеље српских народних основних школа, те су и они 1920. преведени на нове плате. Уколико нису могле да их плаћају црквене општине, на то се обавезала држава. То је значило да су све српске народне школе постале државне.

Створено је стање које је било једним делом државно а другим преузето из цркве, стање које је у Загребу трајало од 1922. до 1925. године. Решењем министарства просвете од 1. јануара 1925. коначно је одлучено „да управне опћине у Хрватској и Славонији од 1. јануара 1925. сносе све трошкове за издржавање бивших српских народних аутономних (вероисповедних) а сада опћих народних основних школа... Уколико су ове школе у зградама православне црквене опћине, управне опћине дужне су споразумно са црквеним опћинама плаћати овима одштету за употребу и поправке тих просторија док су у њима школе... Спровођење ове законске одлуке, услед затезања загребачке градске општине коначно је решено тек крајем 1929. године. 

Тако је после више од стотину година закључено поглавље везано за оснивање школе при загребачкој црквеној општини и савлађивање материјалних тешкоћа за њено одржање. У тој дугој борби решавано је и питање наставника, иако њихов избор није био велики, као ни њихово образовање, које није било на висини обавеза.

Општина је могла да рачуна углавном на монахе, махом из манастира Лепавине, а тек много касније, од друге половине XIX века, јављају се боље школовани учитељи. Ови први, задовољавали су се основним елементима хришћанског учења, појањем и познавањем Псалтира. И та оскудна знања била су довољна да православни живаљ одоли прозелитским притисцима католичке цркве, а нарочито проповедничкој снази њихових учених монаха, као што су исусовци или фрањевци.

Била је то неравноправна борба, у коју се, као што је то било, на пример, у случају манастира Марче, мешала и највиша државна власт, која је често игнорисала дате царске привилегије. У тој беспоштедној борби за Србе у Хрватској и Славонији, од великог значаја било је постојање Војне крајине, у чијем су окриљу Срби морали тражити заштиту. Грчевито везивање за своју традицију, веру и вековне светачке култове, створило је један посебни одбрамбени механизам, који је српска црква брижно неговала. 

 СУТРА: ПОЛИТИЧКО ЛИЦЕМЕРЈЕ ЕПОХЕ ЈОСИПА БРОЗА

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
Умрла хрватска политичарка (39): Позната по срамним изјавама о Србима

Умрла хрватска политичарка (39): Позната по срамним изјавама о Србима

БИВША градска одборница Ријеке Ивона Милиновић изненада је преминула синоћ у Ријеци у 39. години. Вест о њеној смрти објављена је на Фејсбук групи Ријечка енциклопедија, а потврдио ју је портал Хрватски гласник са којим је Милиновић сарађивала, као и Нови лист.

17. 04. 2026. у 13:13

ПРОВОЦИРАЛИ НА ГОДИШЊИЦУ НАТО АГРЕСИЈЕ: Ухапшена четворица Албанаца у Србији, погледајте снимке (ВИДЕО)

ПРОВОЦИРАЛИ НА ГОДИШЊИЦУ НАТО АГРЕСИЈЕ: Ухапшена четворица Албанаца у Србији, погледајте снимке (ВИДЕО)

ПРИПАДНИЦИ Министарства унутрашњих послова, Управе криминалистичке полиције ухапсили су на територији Републике Србије А. С. (1989), Е. В. (1984), Е. Г. (1978) и А. Ц. (2005) држављане Републике Албаније због постојања основа сумње да су извршили кривично дело изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости.

24. 03. 2026. у 20:17

Коментари (0)

Шок! Новак Ђоковић не игра у Мадриду