ВОДЕНИЦА ИМ ЛЕПША ОД МИНХЕНА: Стефановићи се вратили у село Врмџа и обновили некадашњи породични посао
СУПРУЖНИЦИ Стефан (28) и Николина (25) Стефановић су искусили рад у иностранству, и после десетак година решили су да се врате у Србију. Да раде и живе на селу, и то у оном, надалеко познатом по странцима који га годинама насељавају - Врмџи.
Подно Ртња, Стефановићи који су готово деценију радили у Минхену, прошле године су се вратили са идејом да "оживе" воденицу поточару стару више од века коју је Николина наследила од деде. И да у њој производе домаће брашно.
У први мах све је изгледало готово немогуће, јер се до воденице урасле у коров и запуштене пуне четири деценије - једва могло прићи. Ипак, уз много напора и труда, већ после неколико месеци, из ње су изашли први килограми ражаног и пшеничног брашна. Непуну годину касније, ова воденица је незаобилазно свратиште туриста који пролазе кроз Врмџу. У њој купују брашно и успут искористе прилику да виде како се некада жито млело испод воденичног камена.
- Прошле године, 16. августа, кренули смо да крчимо плац, јер се од воденице видео само кров - испричао нам је Стефан. - Најважније је било да оспособимо прилаз до ње. Воденички камен је морао да се мења, и био је најскупља инвестиција. Све остало је било јефтиније, али тешко за намештање. Воља је била ту, требало је само наћи мајстора за воденицу, што је био огроман проблем, јер је њих у данашње време све мање.
Оспособљена воденица је била само део обављеног посла, јер је пред Стефановиће стигао следећи велики изазов: да науче како све то ради. Иако је интернет прва адреса за све непознанице, о традиционалном начину прављења брашна ипак тамо има мало тога, па су занат учили сами, кроз посао.
СРЕЋА И ПОДСТРЕК
ДОБРО смо зарађивали у Минхену, али некако се нисмо пронашли у томе - испричала нам је Николина. - Супруг је тамо био 10 година, а ја пет. Увек нас је, међутим, нешто враћало овамо и одлучили смо да останемо. Сада смо стварно срећни, ускоро ћемо добити и бебу и то ће нам бити још већи подстрек да сви заједно направимо леп породични посао.
- Неке савете смо потражили од старијих људи по селу и мајстора који нам је намештао камен - казао нам је Стефан. - У Врмџи постоји још један воденичар, па сам недавно неке савете добио и од њега. Тако смо кренули корак по корак, најпре смо производили бело брашно, а данас овде мељемо и хељду, спелту, раж, пшеницу, производимо бело и жуто кукурузно брашно. Сва наша брашна су интегрална јер мељемо цела зрна житарица.
Воденица, како каже, не меље великом брзином, па веће количине брашна није могуће произвести, али управо та брзина издваја га по квалитету од оних из модерних млинова.
- Посебност тог брашна је заправо у брзини јер се брашно не пали и у њему остају хранљиве материје - објашњава Стефан. - У модерним млиновима зрно се најпре пере, па се љушти, скине му се опна, вади клица, а онда се просејава. Потом се ваде мекиње, одваја се гриз и добија се готово најнеквалитетније брашно. Воденица поточара га споро меље, остају протеини и таква брашна са 14 одсто беланчевина су све траженија.
ДОСЕЉАВАЊЕ МЛАДИХ
СЕЛО Врмџа код Сокобање познато је по томе што из њега млади не одлазе, већ се у њега досељавају и данас броји око 600 становника. Некада су га красиле бројне воденице, по једну је имала готово свака кућа. На Врмџанској реци некада је било више од 30 воденица које су до пре педесетак година млеле брашно. Временом су се једна по једна гасиле, а тек пре неколико година, људи су почели поново да их покрећу.
Иако засад од продаје брашна њих двоје могу да зараде тек једну плату, од својих циљева не одустају, а принова коју чекају мотивише их да од воденице направе место на којем ће уживати и најмлађи.
- Воденицу сам наследила од деде, али Стефан се највише залагао за то да је оспособимо - искрена је Николина. - Када је то заживело, јављале су се нове идеје и сада планирамо да отворимо ресторан у којем ће се припремати домаћи производи, јела од воденичног брашна и котлићи пасуља. Осим тога, планирамо да направимо и мини зоо-врт, али да све остане што аутентичније, да би се гости осећали као код куће.
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (2)