КАД ИМАШ МЕД, НЕ ГУРАЈ РУКЕ У ПЕКМЕЗ: У јединственом селу Каменово код Петровца на Млави свака друга кућа бави се пчеларством

СУНЦЕ афричко. Корона светска. Овдашњи људи се повукли у хладовине тремова. На цветовима освануле пчеле, на овим минијатурним а прелепим баштама. И, док се домаћини ни пробудили нису, оне су радиле за њих. И, док су они, забављени малим и великим пословима, оне су мислиле на њих.

Фото Игор Маринковић

Ево нас у селу Каменово, Петровац на Млави. Селу меда, јединственом у Европи, а можда и у свету. Нисмо истраживали... Овде се живи од жетве, без трактора и комбајна. Без нервозних мајстора кад машине стану, а они испоставе дневницу до - несвестице.

Ко је Каменову дао име, кад нигде камена?! Само цвет и само мед плави. И, песма пчела. Велика сцена: матице, радилице и - трутови. Неизбежни. Као и у животу људи. Некад и сад.

Уз пут, главну улицу, на десетине тегли до поклопца напуњених медом. Ливадски. Багремов. Липов. Восак. Мелеми... Разни мелеми за све. Унутрашње и спољашње ране. И, свеће воштанице, за мир душа наших и оних који путују.

- Није нам ова година ишла наруку. Зуји у глави, и пчелама и човеку - каже нам Мирослав Љубомировић. - Кад су пчеле кренуле на рад, зауставиле су их киша и хладноћа. Једва су успеле да прикупе храну за себе.

Пчелар Мирослав Љубомировић / Фото Игор Маринковић

ЉУБОМИРОВИЋИ. Прича која превазилази све ововремене. У њој је традиција, љубав према пчеларству, поука и порука за генерације које овог човека наслеђују.

- Било је то пре готово осам деценија - преноси сећање Мирослав Љубомировић. - Моја мајка Цвета је, 1946, када се удала за мог оца Добривоја, у мираз донела кошнице пчела. Љубав је пчеле донела, и с љубављу их до данашњих дана негујемо. Неће пчеле код свакога. Оне траже љубав и добре људе... Не воле лупања, ни буку.

- А лупетања? - питамо.

- То не желе да чују - одговара. - Помор би наступио да још и то слушају.

Следи, даље, прича о пчелама као о људима. Прича за којом жудимо, у онељуђеном времену.

- Донеле су за њих, за њихово преживљавање, али и за нас по 10 килограма меда у овој години. Кад би и људи тако... У јулу је било хладно, а пчеле у овом месецу спремају зимницу. Тако, меда ће са ових наших медоносних простора бити до Нове године. Од тада... Шта знам? Индустрија... Али, ми смо овде испуњени љубављу према пчелама и захвални смо на њиховим даровима. Што би наши стари рекли: ко има руке у меду, нек их не гура и у пекмез.

ОВДАШЊИ пчелари уписани су у сам врх по квалитету меда које пчеле у Каменово доносе са хомољских висина. Скромни су, мада у берићетним годинама књиже и више од три вагона меда. Педесет домаћинстава је потпуно посвећено пчеларству, а свака друга породица, њих око 150, има кошнице.

Фото Игор Маринковић

Мирослав Љубомировић нема трунку сујете да наброји лидере меда у овдашњем Каменову, без камена. Мада су и он и његова жена Љиља уписани међу такве, преносећи традицију на децу и унуке.

- Наши Милојковићи имају 600 кошница. Ђорђевићи, исто толико. Перићи 150. Радојковићи - 130. А њихов син, завршио пољопривредну школу, има 20 година, оживео производњу матица. Велики је он покретач за село. Па, Караџићи, Митићи... Сви по 100 пчелињих друштава. Зар то није понос?

Мирише Каменово мирисом меда. Свадба меда, у инат, кад су све стварне свадбе лимитиране на десет свадбара. У инату пчеле опстају и роје се. До наших, "белих" пчела. У Каменову им шапућу, причају с њима, а оне им узвраћају лековитим зујањем, преносе тајне.

- Само овде, у нашем селу, подигнут је споменик пчели. Ево, овај ту пред вама - показује нам Мирослав Љубомировић, који се први сетио да се и на овај начин захвали пчели, хранитељици. - Први, бронзани, украли су неки шабачки Цигани. Овај, надзиремо камерама. Зашто споменик? Зато што је пчела симбол марљивости и рада који ће кад-тад бити - мед. Замислите, она нектар мора да прикупи са пет милиона цветова и прелети пут од 110.000 километара. И, ове године у којој нам је мед - горак, не треба да очајавамо.

УПЕКЛА звезда, тако да и њени зраци траже уточиште у хладовини. Љиља и Мирослав Љубомировић, тридесет седам година у браку... Подигли децу и подижу унуке. На пијаци у Браће Јерковић у Београду готово их сви знају. А, на Ташмајдану, када је сајам меда...

- Моја жена је за тезгом, код ње је новчаник, а ја само у хладовини седим и посматрам - каже Мирослав, и баца "фарове" на Љиљу, а она му истим жаром узвраћа. - Шта ћу, кад је од мене десет година млађа.

- Ал` има добру пензију - шали се Љиља.

Тако смо се растали, пред вече, када се смиривао дан, а наздрављало медовачом, а снага се враћала и горе и доле. И све је лепо почињало с наредним јутром. У сами зорњак.

Препоручујемо

Република Српска

0 2

У ПРИРOДИ ЛEК ЗA СВE ВРСTE БOЛEСTИ: Открива инжињeр пoљoприврeдe Мирко Јанковић

22. 07. 2020. у 17:33

Предузетник

0 17

КОШНИЦА НА ДАЉИНСКО УПРАВЉАЊЕ: Производи Optical д.о.о из Крушевца помажу пчеларима

28. 08. 2020. у 15:53

Србија

0 0

ЈУБИЛЕЈ ЗАВИЧАЈНОГ МУЗЕЈА: Изложбом славе 20 година рада

03. 08. 2020. у 14:15

Србија

0 0

НАЈАВЉЕНА ИЗГРАДЊЕ ТУРИСТИЧКО-РЕКРЕАТИВНЕ ЗОНЕ НА 42 ХЕКТАРА: Петровац ће коначно да се спусти до Млаве

21. 07. 2020. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације