СТВАРАЊЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ БУДУЋНОСТИ: Како је хрватско руководство уз Титову помоћ изнудило промене које ће разградити Југославију

У ПОЛИТИЧКОМ животу Југославије шездесете године прошлог века биле су веома интензивне.

Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Усвајањем новог устава и променом имена земље 1963. године, отварањем националног питања на VIII конгресу СКЈ, у децембру 1964, доношењем привредне реформе годину дана касније, почео је процес преобликовање федерације и децентрализације. Уследио је Брионски пленум на коме је Ранковић проглашен за главног, безмало јединог видљивог заступника бирократско-етатистичког отпора обећаним реформама чиме је створен привид да ће његовим збацивањем с власти та препрека најзад пасти. Међутим, бирократско-демагошки обрачун с Ранковићем био је, у ствари, искоришћен за учвршћивање већ постојећег поретка - бирократског догматизма и харизматичног култа Јосипа Броза.

Међутим, после Брионског пленума на политичку сцену пристижу људи средње генерације из које ће у, појединим републикама формирати "реформаторске групе" - у Хрватској "национална", у Србији "либерална", у Словенији "технократска" .

У годинама које ће наступити један део руководства у Србији, окупљен око Мијалка Тодоровића, и у Словенији, уз Станета Кавчича, почео је да дискретно диже глас против Титовог ауторизма. Плашила их је могућност, због његових интенвизираних односа са Бежњевим, да се Југославија врати у Источни блок. Покушавали су да проналазе начине како би га бар делимично неутралисали и довели у функцију партијског руководства. Тих година у Индонезији, самодржац Сукарно био је лишен власти, иако је и даље остао номинални шеф државе, па се у Београду и Љубљани све чешће могло чути: "Сукарнизујмо Тита." Овој групи Срба и Словенаца придружио се и Лазар Колишевски, вишегодишњи вођа македонског народа. У том оквиру је на иницијативу Станета Кавчича, како тврди Јоже Пиријевц у књизи "Тито и другови", дошло је чак до покушаја да маршалу одузму надзор над војском, којом је руководио преко генерала Ивана Гошњака. Али тај потез није успео.

ЗА РАЗЛИКУ од Словенаца, Срба и Македонаца, Хрвати су били на супротној позицији. Код њиховог новог, младог руководства очито је била сазрела идеја о дефинисању хрватске државе и њеном месту у југословенској федерацији. Они су веровали да ће за тај свој циљ моћи да искористе ту Титову тренутну "климаву" позицију и да га придобију на своју страну.

У Хрватској, поред Мике Трипала, који је имао ореол легендарног председника омладине Југославије, на политичкој сцени појавила се Савка Дабчевић Кучар, професорка економије на Загребачком универзитету. Савка је иначе докторирала на Економском факултету у Београду код Славке, супруге Александра Ранковића. Њена стартна позиција у политичком успуну је управо био Ранковићев пад када је на пленуму ЦК СКХ свом жестином обрушила на ауторитарни монопол партијског руководство и његове привилегије: "Партија не може порећи своју одговорност за прошле догађаје." Уз помоћ Владимира Бакарића убрзо се попела до самог врха СК Хрватске, а крајем марта 1969. године изабрана је за председницу Централног комитета. Бакарић је форсирао мало из објективних а више из личних разлога плашећи се да његову позицију у Хрватској не преузме Мика Трипало, за кога се говорило да је најталентованији политичар. Нови језик у званичним обраћањима који је другарица Кучар увела привукао је пажњу Мирослава Крлеже који јој је, наводно, честитао и рекао: "Хоћете увести Европу у Партију."

Спрега између Тита и новог хрватског партијског руководства почела је да функционише такорећи од првог дана. Интереси су били узајамни. За успон нових људи на власти у Хрватској било је значајно што су могли да рачунају на подршку самог Тита, а и он је схватио да ће уз помоћ Хрвата лакше моћи да спроводе његов и Кардељев нови концепт Југославије "федерализацију федерације". Није му било довољно што је уз себе најмоћније људе у војсци генерале Николу Љубичића и Ивана Мишковића, те Радована Стијачића, министра унутрашњих послова. Требала му је хрватска млада гарда да би изградио необичан политички копплот - преобликовану Југославију у заједницу самосталних република и покрајина у којој ће доминирати централистички организована комунистичка партија. На тај начин хтео је да измакне тло под ногама, пре свега Србима, али и осталим неистомишљеницима из старог кадра, а себи осигурати улогу доживотног арбитра. Притом, је у старачкој параноји, умислио да у Србији против њега кују заверу и више пута се жалио како нема на кога да се ослони.

Иван Шибл, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Фрањо Туђман, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Ема Дероси Бјелајац, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Перо Пиркер, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Јуре Билић, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

ПОЗАДИНУ овог савезништва за што брже усвајање уставних амандмана и разградњу Југославије касније ће у једном интервјуу открити Мико Трипало: - Ми смо сматрали да ако већина буде одлучивала о тим промјенама, да никад ту већину у тој ситуацији не можемо добити, и да је једини ослонац на шефа државе, односно на Титов ауторитет карта на коју морамо играти да бисмо изнудили промјене које смо предлагали!

Новоизабрана председница СКХ Савка Дабчевић Кучар, када је на састанку секретара општинских комитета 28. и 29. септембра 1968. године обелоданила програм осамостаљења Хрватске, у ужем кругу својих сарадника је рекла: "Ако нас подржи Тито, ми ћемо победити!" Када је постало јасно да Хрватска игра на карту Тита, то је подстакло подозрење Љубљане и Београда према Загребу. Зато су поједини интелектуални кругови Хрвате оптуживали да штите аутократу и да га одржавају на власти.

Нимало није без значаја и то што су у Загребу могли да рачунају на подршку Едварда Кардеља. Он је по Титовој одлуци био на челу Уставне комисије и већ је радио на системским променама по којима би републике преузимале ингеренције федерације. Хрвате је фасцинирао када је на ту тему 8. јула 1970. године изјавио да је њему свеједно хоће ли Југославија бити федерација, унија држава или конфедерација.

"Млади лавови" из Загреба, наравно, могли су да рачунају и на Владимира Бакарића, који је Титов најутицајнији повереник за Хрватску. Од 1945. године он је заправо био нека врста "комунистичког бана". Без његовог знања и његове дозволе ништа није могло да се уради у тој републици. Истовремено био је више него лојалан београдској централи.

Хрватски руководиоци су амандмане на устав из 1963. године поздравили као велику победу јер су им они омогућавали остварење свих захтева. У општој националној еуфорији они су први у земљи донели законе у којима су уграђени елементи који су одузети Савезној влади. И почели су да се понашају као самостална држава. То се видело из протокола приликом доласка Тита у септембру 1971. године. На дочеку, на аеродрому "Плесо", била је постројена почасна јединица, а оркестар је је одсвирао државну химну "Хеј, Словени", а одмах након тога и "Лијепу нашу", која је први пут изведена после нестанка Павелићеве НДХ. Броз се нашао у чуду, на звуке "Лијепе..." најпре је кренуо неколико корака, а потом се зауставио и у ставу мирно саслушао је до краја.

У ЗАГРЕБУ су славили поново стечену државност коју су гарантовали уставни амандмани. Тита су дочекали с овацијама, јер је он за то био и најзаслужнији. Народ је раздраган похрлио на улице, певало се махало заставицама на којима је била шаховница. Одушевљење је било на врхунцу када је Тито изашао из кола и са Савком и Миком прошетао центром Загреба.

Обишао је потом више градова по Хрватској. Свуда је био исти дочек, одушевљење, раздраганост... Хрвати су славили своју аутономију, а Титовој сујети пријало је како га поздрављају одушевљене масе.

На крају ове турнеје у загребачком хотелу "Експланада" приређена је свечана вечера на којој је било преко 200 званица. Пале су и здравице.

Савка је подижући чашу наздравила Титу и Јованки и рекла: Било социјалистичке Хрватске и откуцаје њеног срца чули сте спонтано и снажно, непосредно и недвосмислено у Сплиту и Дубровнику, Копривици и Лудбергу, Вараждину и Загребу и свуда куда сте ишли. Дођите нам опет, друже Тито, чека вас, зове и прижељкује с једнаком топлином и љубављу сваки кутак социјалистичке Хрватске.

Тито је одговорио "Сада када смо амандманима створили услове за дефинитивно рјешавање националног питања и да свака република има своју државност - то не значи дезинтеграцију нашег друштва, дезинтеграцију наше заједнице, социјалистичке Југославије, него то значи још чвршће јединство на новим основама како то и треба да буде у једној вишенационалној социјалистичкој Југославији. То ми хоћемо. Ја сам овдје у Хрватској доста тога видио и научио. Наиме, други пут ћу знати, другачије него што сам то могао до сада, како да оцјењујем разне вијести и причања."

Ово надзравичарство преносила је загребачка телевизија. У "Експланади" је настао прави делиријум. Цинично обрлаћење Броза, генерал Вицко Крстуловић је прокоментарисао: "Бидан, он сада вирује само устима с цукреном водицом!"

Говор Мике Трипала у Сињу, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

У том општем заносу нико није споменуо Србе. "Хрватски комунисти" заборавили су на положај српског народа у њиховој републици. Оно што су они захтевали од савезне државе они сами нису били спремни да дају српском и осталим народима на простору где се протезала њихова ингеренција.

У МЕЂУВРЕМЕНУ је српска мањина у Хрватској, која је чинила преко 15 одсто становништва и која није заборавила ратна злодела усташког режима, постајала све гласнија. Њени представници у Савезу бораца и у културном друштву "Просвјета" постајали су све критичнији према приликама у републици и тражили су заштиту од асимилације, али и од "кључа" етничке равнотеже, којим су се почели руководити у предузећима при запошљавању радника.

И Тито је заборавио да је само два месеца раније, 4. јула, у вили "Загорје" Савки и њеним најближим сарадницима припретио војском говорећи "прије ће армија увести ред него да Руси "или нека друга армија" прави ред..." Том приликом је и рекао: "Код вас однос између Срба и Хрвата није добар. У неким селима због узнемирености Срби држе страже и наоружавају се. Проусташки и прочетнички елементи сада машу разним пријетњама. Хоћемо ли опет имати 1941. годину? То би била катастрофа."

Та Титова игра топло-хладно стално је била присутна. Двадесетак дана после здравице у "Експланади" је пред резервним официрима у Карловцу изјавио да се због усташких злочина не осећа везан за своје хрватско порекло.

У својим Мемоарима објављеним 1988. године Мика Трипало је написао да је Тито плански хушкао Србе против Хрвата и обрнуто, јер је тако јачао своју власт, у свему томе, у том хушкању, своју улогу имао је и Кардељ у првом реду због тога што се као Словенац бојао могућег споразума између Београда и Загреба.

Стево Крајачић, Савка, Јованка и Крлежа, Фотографије: Стеван Крагујевић, документација "Новости" и Борба, Танјуг и "Википедија"

Ваљда је хтео да још поживи од хладноратовске ренте. Пристајао је на којешта, само да би осигурао себи мир с положајем доживотног председника!

Тих дана једна од најомиљенијих парола у главном граду Хрватске била је:

- Загреб ради, Београд се гради.

Она је је природно проистекла из свакодневних тврдњи руководства из партијског и државног апарата и невладиног сектора на челу са Хрватском матицом о пљачки, експлоатацији Хрватске. Тврдило се да је главни капитал и већина инвестиција концентрисан изван Хрватске, да су неразвијени делови Југославије терет за њихову републику. Говорило се о биолошком пропадању Хрватске због одласка све већег броја људи на рад у иностранство. Тиме су оправдавали захтеве за самосталношћу. Али, ваљало би истаћи да су економски показатељи из тог времена били сасвим другачији. У периоду од 1948. до 1969. године Хрватска је имала стопу раста од седам одсто што је изнад југословенског просека, што је у Федерацији могла да прати једино Словенија. Доходак по становнику био је процењен за 1969. за 25% изнад југословенског просека. Доходак по запосленом био је седам одсто раста и такође је био већи од југословенског просека, као и индустријски раст од 13%. А изградња Јадранске магистрале је била кључни објекат развоја Словеније и Хрватске и финансирана је са 85 одсто из савезних фондова.

Као човек који је арбитрирао готово у свему што се дешавало у Југославији ових маспоковских година Јосип Броз није покушао да ослушне стварност око себе и препозна из прошлости и пробуђене потмуле знаке зла који који ће две деценије доцније расточити земљу у крви. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације