ТРАГАО ЗА ЗРНОМ ЉУДСКОГ У ЉУДИМА: Прота Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије, о почившем патријарху Иринеју

СВАКИ човек који се, на првој животној раскрсници, определи за Царство небеско и пут Светога Саве, он већ зна куда иде. Шта тражи и шта очекује. Тако је и наш почивши патријарх Иринеј, прихватајући монашки подвиг, желео да иде, онако, како га Бог води. Путем истине, правде и доброте.

Прота Милутин (први слева) са поглаваром СПЦ седам деценија ходио заједничким сабеседничким стазама / Фото Приватна архива

Овим речима започиње причу о патријарху Иринеју протојереј ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије. Патријархов сапутник од првих школских дана у Призрену. Његов сабеседник кроз небројена беспућа нашег народа и Цркве, током седам деценија у којима су поделили, од радости - више туге. С тугом су се и растали. Ненадано.

Неописиви је бол проте Милутина за патријархом. Он тај бол живи у себи самоме. У души својој, коју, уз неизмерну захвалност и поштовање што је прихватио да је отвори за "Новости".

Из вишесатног разговора са овим мудрим човеком, професором Тимотијевићем, издвајамо секвенце, до сада недоступне јавности.

- Био сам дечак, те, 1949. када сам као ђак Призренске богословије уписан у први разред ове, за српски народ и Цркву знамените школе - сећа се прота Милутин. - Блаженопочивши патријарх тада је био у другом разреду. Када је чуо да је дошао нови ђак, а он је био већ други разред, дошао је да ме упозна. Обојица смо били из чачанског краја. Он са једне, ја са друге стране Чачка. Његова брига, а био је пет година старији од мене, охрабрила ме је. Био сам и задивљен: он је био и болничар у Богословији. Бринуо је за здравље свих нас. Његова подршка, љубав и разумевање, према свима, његова посвећеност, особине које су га красиле, пратиће га до краја живота. Каквог сам га, у доброти, упознао, то ће га пратити до краја овоземаљског живота.

Било је то време тешко за Богословију у Призрену. Време тешко за Српску православну цркву, у целини, посебно на Косову и Метохији.

- Када смо завршили школу, потом и факултете, поново су нам се путеви укрстили. И, поново у Призрену. Били смо већ професори, зреле личности. То су шездесете године прошлог века. Тада смо сагледали стварно стање нашега народа на Косову и Метохији. Наш народ, пре свега, био је на удару људи из свога рода из идеолошких разлога. А, истовремено, био је на удару другог народа, из националистичких побуда. Била су то ужасно тешка времена. Српски народ није имао коме да се пожали, нити од кога да очекује помоћ. Ако би тражио помоћ из центра, из престонице наше, отуда су стизали одговори да се све реши на локалном нивоу.

Прота Милутин бира речи. Мудри професор ниједног тренутка, именом, не прозива никог. Ни наше, српске несреће, како их је једном прозвала мати Февронија, игуманија пећка, који су затамњивали истину о страдању Срба током више деценија, зарад сопствене удобности, али ни оне друге чије је зло прикривано.

- А ми, нас двојица, све то смо добро знали, јер нам је светејшиј патријарх Павле, док је био епископ рашко-призренски, поверио парохију у Ђаковици у којој је било стотинак српских кућа. Сагледали смо како живи наш народ на том простору у то време. Било нам је јасно: ако остајеш веран православљу, ако си рођен као Србин, ни крив ни дужан што припадаш свом народу, мораш да будеш и мученик. Поднесеш све тешкоће и неправду, без обзира на све прокламације о људској слободи. У том времену трпљења калили смо се. То су биле лекције да човек, прави човек, у истинском подвигу може да надвиси - нечовека. Да траје и истраје. То је био патријархов пут, истински пут православља.

Четири деценије, касније, професор Тимотијевић, ректор Призренске богословије и тада епископ нишки Иринеј, суочиће се са најстрашнијим прогоном и погромом српског народа са Космета.

- Био је, мислим, шеснаести јуни 1999. године. Богословија је прогнана из Призрена. У околностима наше велике трагедије, ми нисмо знали куда и како - подсећа прота Милутин, а чини се, док говори, да пролази кроз исту невољу. - Тадашњи епископ нишки Иринеј примио нас је у свој скромни дом. У његовој кућици, на тавану, сместили смо библиотеку и архиву. Све што је могао учинио је да нађе место у Нишу да Богословија настави свој живот. Ви, можда и не можете да замислите са каквим је он жаром, са каквом љубављу и одушевљењем желео да помогне. С друге стране, он није имао ни трунку мржње према нашим прогонитељима. То наше страдање, знао је, било је последица и наших грехова и заблуда. Али, био је и свестан велике неправде. Говорио је: Бог ће то сагледати, опстаћемо и преживети, благодарећи њему.

Протојереј ставрофор Милутин Тимотијевић / Фото Танјуг

Прича нам прота, професор Милутин Тимотијевић, да је патријарх Иринеј тако, увек налазио начина да са свима који нису мислили добро ни нашем народу, ни нашој Цркви, нађе неку лепу реч око које ће се сагласити не само ради користи за Цркву, већ и ради користи онога са којим разговара.

- Тако је приступао свима и свакоме - сведочи професор Тимотијевић. - Тако је прилазио, помирљиво, чак и када су га највише болеле поделе у Цркви и народу. Тежио је да их превазиђе. Трагао је за зрном људског у људима. И, да је потрајао, његова мирна рука била би сигурнија лука за решавање наших свеукупних невоља.

ТЕЖЊА ДУШЕ

- МНОГИ су му приговарали да се приближио властима, а, колико сам га ја разумео, њему није била потребна власт, а он је био потребан властима. Све што је чинио у том смислу, чинио је због исконске тежње сваке душе људске, да тражи нешто што се зове пут истине - говори прота Милутин.

ЊЕМУ СУ ЉУБИЛИ РУКУ

- ДА ли сте ви икада приметили, или, да ли је ико забележио да у било ком народу, било којој патријаршији православној или неправославној, у окружењу и свету, председник државе љуби руку првој личности Цркве - пита и одговара професор Тимотијевић. - То се десило овде и то је његов магнетски утицај, на све људе који желе да се у добром, добро гради. У сваком човеку.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације