ПОТРЕС МЕЂУ СРБИМА У АМЕРИЦИ: Како је СПЦ искоришћена за разбијање политичке емиграције у САД

ТАКОЗВАНИ амерички раскол у Српској православној цркви настао је у дијаспори, кад је, након поделе Америчко-канадске епархије 1963. рашчињен епископ Дионисије.

Архива

Историчари сматрају да би узроке за овај догађај требало тражити коју деценију раније, позиција СПЦ у земљи и дијаспори била је различита - прва је била под притисцима режима а друга слободна.

- Снага српске емиграције, првенствено у Америци, политичка и економска, представљала је за југословенски државни врх значајну потенцијалну опасност - објаснио је историчар проф. др Вељко Ђурић Мишина у књизи "Герман Ђорић: Патријарх у обезбоженом времену". - Зато је требало тражити начина да се разбије, уситни и тако учини безопасном. Закључено је да ће се то успети изазивањем проблема у Цркви, форсирањем сукоба између епископа америчко-канадског Дионисија Миливојевића и Патријаршије у Београду.

Тај сукоб би довео до располућивања српског народа, па би опасности са те стране нестало. И данас је енигма ко је у врху Брозове Југославије донео одлуку да се за разбијање српске политичке емиграције искористи СПЦ, најпре у Америци, а потом у Европи и Аустралији. Трагови, ако уопште постоје, и даље су многима невидљиви.

- У документима Савезне комисије за верска питања има тек неколико индиција које могу да укажу на могуће поводе таквог ангажовања државе - пише Мишина. - Тако, на пример, у елаборату за интерну употребу, насталом крајем 1963, у делу о општем односу СПЦ према држави и политичком систему стоји:

"Другачије је стање у односима њеног заграничног дела према земљи. Ови делови цркве у САД, Канади, Латинској Америци, Аустралији и Европи су за време рата били на страни Драже Михаиловића. После рата главне позиције је преузела четничка емиграција. Од тада је овај део цркве постао носилац перманентне антијугословенске активности. Руководство епархије у САД и Канади и многих црквених општина одлучно се супростављало сређивању односа матице цркве и државе, радећи активно у супротном правцу. Ценећи велике могућности за наше деловање према емиграцији преко овог дела цркве, руководство СПЦ је последњих година подстицано на енергичније мере у правцу уклањања екстремних емиграната из црквених организација."

БИЛО како било, рашчињавање епископа Дионисија, уз образложење да је прекршио каноне православне цркве и архијерејску заклетву, било је прва шизма у СПЦ од њеног оснивања. Чињеница да је "случај Дионисије" уследио после посете тадашњег југословенског председника Јосипа Броза Њујорку, где је тим поводом владика предводио велике демонстрације српске емиграције, свему је дала политички тон.

Дијонисије благосиља Краљеву гарду / Архива

Спор владике Дионисија и црквене централе у Београду водио се око канонских питања, пре свега аутономије Цркве у Америци, да би га на крају Сабор СПЦ разрешио епископског чина на основу оптужнице која је имала 39 страна и која га је, између осталог, теретила за "утају новца, развратни живот, интриге, канонску непослушност". Дионисије је одбио да испоштује саборске одлуке, па је српска патријаршија "екскомуницирала отпадника", а он је формирао Слободну цркву у Америци, Новограчаничку митрополију на чијем челу је био све до 1979. године.

- Мада се ради о једном мучном случају, владичански савет је извршио своје одговорности без икаквог устезања - објаснио је тада представник Патријаршије СПЦ новинару француског "Монда". - Процедура је започета и казне су изречене не на захтев Светог синода или било којег органа у Југославији, него искључиво на основу многобројних жалби које су упутили верници из Сједињених Држава. Бивши владика из Либертивила претендује да је став владичанског савета изазван политичким мотивима. Ми одбацујемо такву интерпретацију. Ниједна од замерки које су упућене њему немају политички карактер. Довољно је видети пресуду да би се могло констатовати да се ради искључиво о преступима у домену морала и поштења, које ниједна хришћанска црква достојна свог имена не би могла да толерише. Што се тиче његових политичких мишљења, она не датирају од јуче и због тога се не може рећи да их је владичански савет открио тек данас.

Дионисије је у Америку дошао још пре Другог светског рата, епископ је постао 1940. године. Свој рад у епархији почео је од манастира Светог Саве у Либертивилу крај Чикага где је била највећа концентрација америчких Срба. У току рата био је огорчени противник и непријатељ Народноослободилачке борбе и истакнути пропагатор покрета Драже Михаиловића. После рата је био један од најактивнијих непријатеља нове Југославије и читаву црквену организацију у епархији усмеравао је у том правцу. То му није било тешко, јер су његовим залагањем ратни заробљеници који нису желели да се врате у земљу и припадници југословенске војске у отаџбини долазили у Сједињене Државе.

КОМУНИСТИЧКА власт у Југославији била је заинтересована за активности српске емиграције окупљене око епископа Дионисија, па се није либила чак ни тога да отвара туђу пошту. Југословенске дипломате посебно је занимао однос епископа и четничког војводе Момчила Ђујића.

- Јосип Броз је 3. августа 1947. на Бледу у разговору с представницима америчке епископалне цркве, оптужио епископа Дионисија да је, заједно са епископом далматинским Иринејем, непријатељски настројен према комунистичкој Југославији, и затражио од Синода и патријарха да реше тај проблем - пише Мишина.

Епископ Дионисије се залагао за проширење епархије, да буде уздигнута на степен митрополије, да јој се придодају Јужна Америка и Јужна Африка, као и да буду постављена још два викарна епископа. Занимљиво је да је сличну идеју 1953. имао и епископ жички Николај Велимировић, али га тада Дионисије није подржао. По извештају из Вашингтона, епископи жички Николај и далматински Иринеј и група окупљена око Константина Фотића, бившег амбасадора Краљевине Југославије, разговарали су о могућности да епископа Варнаву, који се налазио у затвору, доведу у Сједињене Државе, како би на тај начин четворица епископа у дијаспори по канонским правилима формирали Синод који би могао да доноси пуноважне одлуке без тражења сагласности Патријаршије из Београда. Идеја о формирању заграничног Синода била је интересантна и за Државну комисију за верска питања која није желела да изгуби контролу над тим делом Српске православне цркве, а самим тим и српском емиграцијом. Они су тада подржавали епископа Дионисија и спречивали одлазак епископа Варнаве у Америку. Ипак, идеја о избору и устоличењу више епископа у Америци и Канади у годинама које су уследиле довела је до црквеног раскола. Синод ни Дионисијеве захтеве није прихватио, тражили су да дође на заседање Сабора и образложи их. Али, он је стрепео од комунистичких власти, од свог одласка у Америку није био у Југославији, па је предложио да уместо њега иде делегација. Сабор је, међутим, послао делегацију у Америку и на основу њиховог извештаја, коме је касније приписан низ пропуста и мањкавости, Синод је на заседању у мају 1963. одлучио да подели америчко-канадску епископију на три дела, с тим што био Дионисије остао у Либертивилу. Дионисије, који је био 23 године епископ свим Србима у Америци, није прихватио ову одлуку. У Америку стиже Иследна комисија Синода која констатује да је епископ погазио архијерејску заклетву и отказао послушност црквеним властима. На основу тога Сабор предлаже Синоду да суспендује Дионисија, док се оптужбе не испитају.

Патријарх Иринеј у манастиру Нова Грачаница / Архива

- Сабор је трајно епископу Дионисију забранио свештенодејства, потврдио одлуку о умањењу његових принадлежности напола, и разрешио га управе епархијом Средњезападноамеричком, коју је номинално водио до доношења црквеносудске пресуде и пресуде Сабора - наводи Мишина. - Епархија је проглашена упражњеном, а епископу Дионисију наређено да управљање том епархијом преда новопостављеном администратору Фирмилијану, дотадашњем архијерејском заменику. Администратори новоформираних епархије у Америци су изабрани за епархијске архијереје: Фирмилијан Оцокољић за средњезападноамеричког и Григорије Удицки за западноамеричког. Одлучено је да хиротонију обаве епископи браничевски Хризостом и Стефан источноамерички и канадски.

ОДЛУКЕ Сабора потписали су сви архијереји, а записник са седнице епископ рашко-призренски Павле. Епископ Павле отворено је тражио да се Дионисију опросте све "почињене кривице", чиме би Сабор показао своју широкогрудост. Подржавао га је делимично једино епископ далматински Стефан Боца, док су га други епископи отворено нападали и називали другим Дионисијем.

Епископ Дионисије је лишен епископског и свештеномонашког чина, избрисан из каталога јерархије СПЦ и враћен у ред световњака под световним именом Драгољуб Миливојевић. Владика, међутим, није прихватио одлуку: "Ја не признајем ову комунистичку одлуку из Београда!" Тврдио је да је формирање три нове епархије тражио Титов режим, који "жели да подјарми део слободних Срба преко њему лојалних епископа". Они који су остали привржени цркви-мајци и признавали постојећу црквену хијерархију називали су се у јавности федералци. Поборници Дионисијеве струје називани су расколницима. Групација која је остала привржена СПЦ позната је као федералци, а они који су прихватили Дионисијево вођство били су расколници.

РАСКОЛ је из темеља потресао српску заједницу у САД, јер су обе стране сматрале да неопредељених не може бити. Дошло је до распада породица, прекида дугогодишњих пријатељстава, раскида кумстава, физичких обрачуна. У Кливленду, Детроиту, Чикагу, Милвокију, Калифорнији, Виндзору, Торонту, од источне до западне обале, падају тешке оптужбе, почињу дугогодишња суђења око поделе имовине. Због честих свађа и туча између подељених страна, локалне власти у Кливленду доносе одлуку о затварању храма до доношења судске пресуде. У самом чикашком басену, после раскола и поделе, 11 цркава је остало у рукама расколника, а пет на страни федералаца. Присталице епископа Дионисија биле су бројније. Расколничка црква у Америци окупљаће око три четвртине тадашњих верника, а поделе Српске цркве шире се на све континенте. Спорови око црквене имовине трајали су годинама. Ситуација је била крајње напета и заоштрена, нарочито и Чикагу. Епископ Јован који је отишао у Америку као помиритељ зараћених страна запазио је да главну реч воде политиканти: "Дионисије је потпуно њима подређен, они га не трпе јер је компромитован као развратник и не ужива никакав углед, али и као такав он им користи јер другог немају."

- Многе истакнуте личности у српским круговима у Америци су предлагале разговоре за помирење две стране српске емиграције - пише Мишина. - Први апел за помирење упутио је архимандрит др Јустин Поповић Сабору 1975. године. Први званични контакти две супротстављене стране успостављени су после пресуде Врховног суда државе Илиноис 10. марта 1975, али директни разговори нису опет настављени. Синод је 1984. одредио да епископ Лаврентије као изасланик отпутује у манастир Либертивил ради разговора са епископом Иринејем. Српске националне организације у Америци су игнорисале те разговоре, изражавајући неповерење према Синоду. По повратку у Београд, епископ Лаврентије је поднео извештај Синоду, предложивши да се престане са тешким квалификацијама и покуша обнова међусобног поверења. Наредних година предлагано је да до помирење дође поводом обележавања 600 година од Косовске битке. Но, то се није остварило

Када је патријарх Павле дошао на чело Српске цркве, као што се очекивало, велика пажња посвећена је превазилажењу раскола. Убрзо је митрополит Амфилохије изјавио да је преиспитивање црквених одлука једини пут превазилажења свих раскола, као што је то и покајање и преумљење. Први контакт је остварен 1989. када су патријах Павле и митроплит Амфилохије отишли "на ноге" Иринеју Ковачевићу. Крајем априла 1991. године, патријарх Павле позвао је митрополита Иринеја да дође у Патријаршију, где је постигнут договор о помирењу. Месец касније, 24. маја, Сабор ће прогласити уједињење. Литургија помирења служена је на Сретење, у Саборној цркви у Београду. Том приликом су чинодејствовали и архијереји, који су потписали одлуку о реорганизацији америчко-канадске епархије 1963. и рашчињењу епископа америчко-канадског Дионисија 1964. године. У питању су били епископ рашко-призренски, а 1991. године патријарх српски Павле, и епископ жички Стефан. Тако је и формално превазиђен један несрећни раскол у Српској православној цркви, док други - македонски - још траје.

УЗ СВОЈЕ САБОРЦЕ

ЕПИСКОП Дионисије умро је 1979. и сахрањен је у Либертивилу поред Манастира Светог Саве, уз своје савременике и саборце краља Петра Другог, владику Николаја и Јована Дучића, с којима је делио емигрантску судбину. У време свог еписковања осветио је око педесет нових храмова, рукоположио око 150 свештеника и установио два нова манастира: Шејдланд у Пенсилванији и Мисију Светог Саве у Калифорнији. У јесен 1992. патријарх Павле је одслужио помен на његовом гробу.

Препоручујемо

Друштво

3 35

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: Тито је у свом дугом политичком животу изговорио много противречности о националном питању, југословенству, социјализму...

07. 01. 2021. у 10:42

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације