СМИШЉЕНЕ СМУТЊЕ ЕЛИТЕ: Михаило Ђурић и његов асистент Данило Баста као да су имали стаклену куглу из које су видели судбину Југославије

ПРОФЕСОР др Стеван Ђорђевић се у тродневној дебати определио да говори о вероватно политички најделикатнијој теми оног времена, о амандману 36, који се тицао избора председника Републике, мисли се на председника СФР Југославије, Јосипа Броза Тита.

Михаило Ђурић и Данило Баста

Био је јасан на самом почетку иступања:

"Предмет мог излагања биће Амандман XXXVI који се односи на могућност избора Јосипа Броза Тита за председника Републике и поред новопредложене институције Председништва СФРЈ."

Онда је следило неколико пасажа:

"Већ више од три деценије име Јосипа Броза Тита исписано је на застави југословенског револуционарног покрета. У остварењима и искушењима југословенских народа уткан је његов живот, мисао и допринос". Додао је да ће "свакако историја можда додати овоме још нешто, као и проценити околности и услове у којима је ово постигнуто, као и дати праву оцену мере и димензија личног доприноса, али и доприноса у томе осталих сарадника, Савеза комуниста, а пре свега народа Југославије."

Потом је др Стеван Ђорђевић подсетио на Устав из 1963. године, на став 2 члана 220: "За избор на положај председника Републике нема ограничења за Јосипа Броза Тита." А онда је подсетио да у првом ставу истог члана 220 пише: "предвиђена је могућност највише два узастопна избора од по четири године за ову функцију."

"По мом мишљењу", рекао је професор Ђорђевић, "ова одредба, тј. став 2 овога члана значила је узмак демократске југословенске јавности, Савеза комуниста Југославије и највиших југословенских руководилаца. Она је политички цењено неоправдана, правно неодржива. Њена садржина је несагласна духу самоуправног друштва у Југославији, које је Устав инаугурисао, развијао и утврђивао. Она је супротна освештаном демократском уставном начелу да су сви грађани пред законом једнаки. Можемо рећи да су овакве одредбе у уставима изузетно ретке, и више од тога, не тако добро примљене. С друге стране, испуштена је шанса да се и овде примером покаже да Устав подједнако обавезује све."

Пошто је 1971. указао на ову слабост Устава из 1963. године, професор Ђорђевић је рекао: "Полазећи од историјске улоге Јосипа Броза Тита, Амандман XXXVI даје могућност Савезној скупштини да га на предлог скупштина република и покрајина изабере за председника Републике за време од пет година. Установа председника Републике се у уставном систему оставља и даље важећом, да би се досадашњи председник Републике поново изабрао за председника, мада она, сама по себи, није у складу са замишљеним и предложеним Председништвом СФРЈ. Престајањем пак важења овог XXXVI амандмана, што се временски не одређује, Председништво СФРЈ преузима права и дужности председника Републике."

ИЗНЕВШИ став да се "могу наћи вишеструки разлози за овакво, превасходно политичко решење", др Ђорђевић је казао следеће: "Међутим, мора се такође рећи да се сада много чешће мећусобно разговара о опортунитету овог поновног избора. Све ово пак не износи се јавно, ова тема је и даље табу тема за јавност."

Док је изговарао ове тврдње професор Ђорђевић је свакако знао да је са ове теме скинуо табу, утолико пре што је дебати на Правном факултету присуствовао само један новинар, Славољуб Ђукић, извештач "Политике".

А онда је др Ђорђевић о амандману 36 рекао следеће:

"Не искључујем могућност да се у оквиру једног политичког покрета објективно могу давати оцене о савременицима који су на власти. Али бих пре свега избегао да се то чини у уставном тексту. Историји припада то право да цени историјске заслуге појединаца. Понављам, нисам уверен да је то место баш у Уставу. Уставне одредбе морају бити изнад личности."

"Приде", рекао је др Ђорђевић, "постоје такозвана стечена права, да се тако изразим, везана за Брионе и саму личност председника Републике, до којих јавна дебата не досеже. Мислим на целокупни склоп околности, у којима наша јавна критика не може реалније и објективније да цени наше успоне и слабе тачке".

"Постоји већ дуго година велика концентрација функција и моћи у једној личности, што истовремено омогућује јединствени правац политике. То је иначе добро, али то има и своје наличје. Има арбитрерности, не дају се одговори на сложена питања данашњице. На једној страни жели се самоуправно друштво, а на другој сам врх није подређен том самоуправном друштву.

Такав свет за себе радне масе Југославије не могу да прихвате. Тешко је, на пример, оправдавати потребу за одржавањем седница, форума или било којих других тела на Брионима. Само место није битно, већ је битно то што се ствара једна посебна атмосфера у вези с тим."

На крају свог излагања професор Стеван Ђорђевић закључио је следеће:

"Прво, сигурно је да све ово није од кључног значаја, нити је оно битно о чему би требало говорити на овоме месту. С друге стране могуће је, с обзиром да немамо увид у целокупност односа у земљи као и у свету, да је ово даље задржавање функције председника Републике нужно, у чему ја не делим мишљење, те да представља реалан државнички потез, а да промене ради промена не треба вршити.

Друго, за мене је нормалније да Председништво Социјалистичке Федеративне Републике Југославије почне да функционише одмах у својству колективног представљања СФРЈ. Ако је предлог добар и изражава наше политичке, историјске и економске околности, оно ће добро функционисати. Није нужно да се уходава."

У ПРОИЗВОДЊИ "случајева" оног времена, што је карактеристично за владавину у којој сву истину неприкосновено исијава са врха пирамиде моћи недодирљиви владалац, у "случају професора Ђурића", садржан је један важан "подслучај" који, зачудо, није привукао пажњу ондашњих наоштрених контролора научне и интелектуалне критичке сцене, а није се то догодило, колико је овом аутору познато, ни до данас.

Најрадикалнију теоријску и начну, правно филозофску критику нацрта амандамана у чувеној тродневној дебати на Правном факултету, у марту 1971. године, изрекао је, чини нам се, најмлађи учесник ове расправе - двадесетшестогодишњи Данило Баста, у то време асистент професора Михаила Ђурића. Наслов Бастиног текста - кратког излагања када га упоредимо са другим прилозима у забрањеном броју "Анала" - имао је наслов "Неколико метауставних размишљања".

Врло је могуће да је у канцеларији јавног тужиоца који ће забранити "Анале", неки од приљежних цензора већ од овог наслова добио "главобољу" и проценио да то "метауставно" разглабање, пошто је реч о "филозофирању", не заслужује озбиљнију пажњу, пошто се иза збуњујуће "метауставности", не крије нека конкретна опасност, инкриминација која се по ондашњем рефлексу класификује као "деликт мишљења".

Асистент Данило Баста је, међутим, на самом почетку свог казивања прецизно објаснио откуд "метауставност":

"Пре и изнад свих других, у средиште разматрања треба ставити она питања која се налазе иза и поред Нацрта амандмана, дакле она која би се најбоље могла означити као метауставна."

ДРУГИМ речима, млади асистент Данило Баста, рекао је да се "питањем амандмана" уопште неће бавити, и одмах обелоданио зашто је донео такву одлуку:

"Нико разуман, нико демократски настројен не може прихватити начин на који се покушава да одлучује о судбинским питањима Југославије као државноправне творевине, на који се настоји да решава о судбинским питањима заједничког (или незаједничког) живота њених народа. Једно изоловано острво, ма колико, иначе, симболизовало будућу шестострвску политичку праксу, не би смело да буде јавности неприступачно поприште компромисног, елитистичког, магловитог, националног и националистичког 'споразумевања' и 'договарања' о положају, функцијама и сл. федерације, република, покрајина, општина итд. Које, иначе, друге атрибуте употребити после читања текста Нацрта амандмана?! Смишљени и писани од стране републичких елита, смештених у Координациону комисију и позваних да 'усагласе ставове' (уставни термин!), они егзактно чисто и недвосмислено показују да су плод мећусобног затезања и попуштања, да су резултат искључиво национално-државних политичких оријентација."

За Данила Басту, дакле, политика у Југославији (и Србији, наравно) не само да није "демократска", није чак ни "олигархијско-бирократска", него је питање како је уопште дефинисати, пошто у тој "политици" нечега што би у њој било суштинско, више уопште нема.

И онда, у завршници кратког излагања, оштар, прецизан поглед, у суштину ствари, а то значи и у будућност: "По свему судећи, ускоро ће имати шест држава. Ништа не стоји на путу да се укаже на политички, идејни и људски крах великог дела једне генерације која није дорасла тежини историјских задатака пред којима се нашла, али чијој је тежини и сама много допринела. Тиме се на дневни ред поставља и питање њене одговорности, не само политичке, него историјске и људске."

Налик професору Михаилу Ђурићу, и млади његов асистент Никола Баста као да је имао пред собом неку стаклену куглу у којој је видео оно што ће се тек догодити.

ВЕЋ првог дана расправе (18. март 1971. године), присутнима се обратио проф. Михаило Ђурић. Већ у уводнику, он је нагласио да се неће изјашњавати конкретно за предлог и против њега, већ ће се осврнути на оно много важније - последице до којих може довести "уставна криза:" Говорићу о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама садашње уставне кризе, дакле, о нечему много важнијем, основнијем, битнијем; о нечему што законски текст не садржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак и мистификује.

Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак мећусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи. Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.

Другим речима казано професор Ђурић је поручио да је једина фаза, која је преостала у развоју такве државе јесте њен распад. Колико је било истине у томе показаће надолазеће време.

Говорећи о положају српског народа је рекао: "Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како ствари данас стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време Другог светског рата извршен над српским народом."

ГОДИНУ дана после тродневне расправе о нацрту амандмана на Правном факултету и низа других важних догађаја који су потресали Југославију у том међувремену, покренута је 13. априла 1972. истрага против професора Михаила Ђурића, због кривичног дела непријатељске пропаганде - то ће рећи због вербалног деликта, деликта мишљења.

Осим текста "Смишљене смутње" о амандманима, Ђурићу је на терет стављен и његов чланак "Камен раздора", штампан у такође забрањем часопису "Уметност" из 1971, у броју посвећеном рушењу Његошеве капеле на Ловћену.

Оптужница је подигнута 7. јуна, да би 17. јула 1972. Окружни суд у Београду осудио професора Ђурића на казну строгог затвора у трајању од две године.

Током суђења су уследиле реакције и протестне петиције. Огласили су се Руди Супек, Милан Дамњановић, Војин Милић, Цветко Костић, Гајо Петровић, Дејан Медаковић, Живорад Стојковић, Лазар Трифуновић, Радмила Шајковић, Милан Дамњановић, Јелена Берберовић, Касим Прохић и други.

Глас протеста с Правног факултета се није чуо.

Када су у часопису "Филозофија" објављени документи са судског процеса, забрањен је број два за 1972. овог гласила.

Оштри гласови протеста стизали су и из иностранства. Учинили су то, на пример, професори Универзитета Харвард, Стенли Хофман и Инге Хофман, такође Ернст Блох и Јирген Хабермас, који су упутили писмо Јосипу Брозу Титу 11. новембра 1972. године:

"Откако је јула ове године осуђен наш колега Михаило Ђурић, ми са растућом забринутошћу пратимо како партијским одлукама, забранама публикација, јавним кампањама и судским процесима бива угрожена академска слобода, а у појединим случајевима и професионална егзистенција интелектуалне авангарде југословенског социјализма... Молимо Вас да поведете бригу о томе да се интелектуалне расправе и у Југославији решавају само интелектуалним средствима."

НА ПОСЛЕДЊОЈ инстанци, Врховни суд Србије ће 4. јануара 1973. године смањити казну професору Ђурићу са две године строгог затвора на затворску казну од девет месеци."

Како се то догодило?

Према наводима професора Јовице Тркуље, поузданог и скрупулозног истраживача овог случаја, Наом Голдман, председник Светског јеврејског конгреса, такође се јавно успротивио суђењу професору Ђурићу. "Он је", наводи Тркуља у књизи 'Злочин над мишљењем', "искористио своје пријатељство са Јосипом Брозом и заузео се за смањивање казне Михаилу Ђурићу. Захваљујући његовим апелима, Броз је наредио да се Ђурићу казна смањи са две године на девет месеци."

Пера Симић је у једној од својих књига изнео другу верзију, према којој је на интервенцију Марка Никезића, првостепени суд двогодишњу казну затвора изречену проф. Ђурићу заменио новчаном казном од 5.000 динара. "Али чим је Тито уз асистенцију тројанских коња из Србије, сменио Никезића (26. октобра 1972) Врховни суд Србије, као највиша правна инстанца Србије, 4. јануара 1973. године, потврдио је да је чињенично стање у првостепеном поступку правилно утврђено, али је казна престрога, те је смањио казну професору са две године строгог затвора на девет месеци."

Професор Михаило Ђурић је казну издржао у затвору Забела.

Судски је рехабилитован 19. октобра 2009. године, захваљујући судском поступку који су покренули професор др Јовица Тркуља, професор др Данило Баста и Јова Цвјетковић.

Препоручујемо

Друштво

6 37

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ: Како је италијанска војска спречила да усташе отму Тита

31. 01. 2021. у 18:20

Друштво

0 1

РАТНО СТАЊЕ БЕЗ НЕПРИЈАТЕЉА: Политичка хрестоматија неподобних дела и стваралаца из Србије

31. 01. 2021. у 17:14

Друштво

1 3

СТАЉИНИСТИЧКИ И АНТИСРПСКИ НАКОВАЊ: Песме и њихове неприхватљиве политичке поруке које су "открили" надзорници Беле књиге

30. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ЛЕКСИКОН ОКОВАНЕ ПАМЕТИ: Удар на хумор и сатиру из контролног центра у Загребу, испред кога се испрсио др Стипе Шувар

29. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ВЕСНИК РАСПАДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ УТОПИЈЕ: Јалове расправе о марксизму, етатизму и самоуправљању требало је заменити великосрпским хегемонизмом

28. 01. 2021. у 12:39

Друштво

0 3

ПОГРЕШНА ДИЈАГНОЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ БОЛЕСТИ: У каквом су односу Бела књига и сецесионистички грађански рат у Хрватској

27. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације