ЗАБОРАВЉАЊЕ ЗЛОЧИНА У ИМЕ "БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА": У југословенској држави изостала економска и културна интеграција српског народа

ДЕМОГРАФСКА структура српске популације доживљава у XX веку значајне промене. Оне су по много чему драматичне, дo те мере да се може закључити да су Срби народ који нестаје.

Срби из Далмације пред одлазак у Војводину

На ту појаву утиче много фактора: пре свега ратови, па страдања и идеологије, али и промена економске и социјалне структуре, степен просторне, социјалне и професионалне покретљивости, пораст образовног нивоа становништва, промене у породичној структури домаћинства, еманципација српске жене која има посао, каријеру, економску и правну сигурност и више није спремна да "перманентно" буде у другом стању, промена старосне структуре супружника (касно склапање бракова).

По националном саставу, становништво југословенске државе било је измешано до степена да га је било немогуће делити. У том конгломерату народа и етничких група Срби су 1921. године чинили 44,57% становништва, 1948. 41,51% а 1981. године 36,30%.

Подаци убедљиво показују драматично опадање броја Срба у укупној популацији становништва Југославије. Тај процес је посебно изражен у деценијама у којима је светско становништво најбрже расло. У другој половини века простор настањен српским становништвом представља зону "ниског раста становништва" где стопа раста има тенденцију изједначавања са нултом вредношћу. Разлоге треба тражити у израженом демографском тањењу српског ентитета, као и у чињеници да је у југословенској држави изостала економска и културна интеграције српског народа.

Самосвест припадника дела српског народа убрзано је слабила под утицајем нових политичких и националних идеологија, нихов национални идентитет бивао је све мање постојан, везе које су их спајале са српством су нестајале, однарођавање је добијало драматичне размере. Томе су доприносили политика и идеологија, посебно у другој половини века. Слабљењем везе националне периферије са српским националним бићем, подстицањем националне свести младих нација у формирању (македонска, 1945), проглашавањем вештачких нација било да је њихов идентитет налажен у државној традицији или у верској посебности (црногорска, 1945; муслиманска, 1971) српство је дробљено и тањено.

Долазак колониста у Војводину

У ГОДИНАМА између Првог и Другог светског рата Краљевина Југославија је имала веома висок наталитет за европске прилике и он се, просечно, кретао од 32 до 35%. У првој половини педесетих година (1950-1954) наталитет српског становништва незнатно опада и износи око 27%. Крајем осамдесетих година (1988) наталитет исказује знатно опадање и креће се између 12-13%.

Евидентно је да је опадање драматично, а наталитет на крају века готово три пута мањи него на његовом почетку. У истом временском периоду морталитет је смањен два пута, са 18,5% у 1930. на 9,1% у 1988. години. Људски век је продужен, а српски народ постао здравији. Природни прираштај српског народа износио је у Краљевини око 14,5%, да би у наше време једва досезао 3-5%.

Два светска рата довела су српски народ готово до демографског минимума. "Демографски колапс" Србије у Првом светском рату, исказан бројкама, значио је око 1.250.000 погинулих (402.435 војника и 845.000 цивила), 500.000 инвалида са трајно смањеним радним способностима, демографски губитак (погинули, нерођени и радно онеспособљени) од око 35% целокупне српске популације. Губици су посебно погодили мушко становништво у најбољем радном добу (18-55 година) које је претрпело губитак од 62% целокупне популације (53% погинулих и 9% трајних инвалида).

Такви губици били су равни затирању целог народа и изазвали су трајне и нерегулисане последице у патријархалном друштву српског села (структура породице, подела рада, 22% више женског становништва и друго). Вишегодишње ратовање (1912-1918), ратови за ослобођење и уједињење (1912- 1918), како примећују истраживачи, истрошили су и последње резерве енергије, "исцедили" српски народ, породили "ратни умор", "онемоћалост", "стагнацију", проузроковали низове политичких грешака почињених у наредним деценијама. Губитак читавих генерација подстакао је негативну селекцију и створио могућност да у све сфере друштвеног живота уђу мање способни.

Долазак колониста у Војводину

СРПСКИ народ је дао печат југословенском уједињењу, али је његово присуство у политичком, економском, друштвеном и културном животу новонастале државе било у нескладу са његовом државном традицијом, политичким искуством, бројношћу, културном снагом. Већ су грађански интелектуалци, а касније и истраживачи, луцидно примећивали да се он "изгубио у једном делу југословенског времена".

Геноцид и страдање у Другом светском рату однели су најмање 1.000.000 српских живота, док су логори и рањавања, скупа са погибијама, учинили да демографски губици износе преко 20% популације. Рат је подстакао бројне анимозитете, сукобио српски народ са другим југословенским народима и суседима, поделио га унутар себе на присталице и противнике фашизма, на симпатизере партизанског или четничког покрета, заговорнике обнављања југословенске државе или њене непомирљиве противнике.

Осакаћен геноцидом, подељен идеологијом, оптерећен искуством грађанског рата, српски народ био је кажњен забраном повратка на етничке просторе са којих је потиснут (Косово и Метохија), оптерећен хипотеком четничке издаје и великосрпског хегемонизма, приморан на ћутање о геноциду и заборав злочина у име "братства и јединства" и државе помирења каква је Југославија настојала да буде. "Губитак памћења" и осуда на ћутање били су, како примећују британске дипломате, најтежа казна.

Током XX века српски народ доживљава драматично старење. Подаци показују да просечна старосна структура српског друштва износи 1921. - 27,5 година, 1981. - 33 године, данас, вероватно, око 36 година. У истом временском периоду проценат учешћа омладине у целокупној популацији опада код српског народа са 45,3% у 1921. години на око 30% данас. Истраживачи указују и на појаву смањивања породице као и на раст броја домаћинстава са једним или два члана. Распад сеоске задруге, чији се завршни процеси одвијају на српском селу двадесетих година XX века, узрокује увећање броја пољопривредних газдинстава (20%). Породице су и даље многочлане.

Према попису становништва из 1931. године, у Врбаској бановини, претежно насељеној Србима, домаћинство је просечно имало шест чланова, у Вардарској бановини 5,79, Зетској 5,73, Дринској 5,65, Моравској 5,49 и друго. Насупрот становништву Дунавске бановине где је већ у то време почела да преовлађује мала породица (60% становништва живи у породици са четири члана), у Врбаској, Вардарској, Дринској, Зетској бановини готово 1/3 становништва живела је у породицама са седам и више чланова.

Под утицајем колективизације, индустријализације и урбанизације мала породица усталила се послератних година на селу које је стицало одређене особине модерности. Процеси старења и смањивања породица учинили су да је данас Србија земља старачких домаћинстава и земља јединаца.

У непосредној вези са демографском структуром српског друштва је и феномен просторне мобилности, који, на моменте, добија облике драматичног пражњења етничког простора и резултира појавом друштвене дезоријентације и губитком националног идентитета. Истраживања показују да је становништво села било тешко покретно и да се у две деценије дугом животу Краљевине Југославије ка градовима покренуло око 1.000.000 становника.

Преко две стотине становника српске националности напустило је југословенски простор у првим деценијама XX века и населило се у прекоморске земље и развијене државе Европе. Разлози емиграција били су различити, најчешће економске и политичке природе.

ПОДАЦИ пописа становништва из 1931. године говоре да је 76,4% целокупног становништва настављало да живи у истој општини у којој се родило, 83,4% у истом срезу, 92,4% у истој бановини. Организованом акцијом државе насељено је на Косову и Метохији и Војводини неколико десетина хиљада Срба, али те колонизације нису битније промениле демографску слику тих области.

Српске избеглице у "Олуји"

Значи, само је 7,6% становништва Краљевине било у прилици да интегрише простор, да путује, сазнаје, упознаје сународнике и остале народе. Све је то подстицало полицентричност српског народа, сужавало његове културне видике, онемогућавало међусобно упознавање, прожимање, културну и националну интеграцију, затварало село за утицаје са стране.

Вредна је пажње и чињеница да је, у двадесетим годинама XX века, српски народ живео верски и етнички компактан на простору Србије (у границама пре 1912. живи 98,4% Срба) и Црне Горе (84,3%). Срби су представљали апсолутну већину становништва у Македонији, на Косову, Метохији и Санџаку (50,4%).

У Босни и Херцеговини, где су Срби представљали већинско становништво (43,9%), њихова доминација била је изражена у Бањалуци, Бихаћу, Босанској Дубици, Босанској Градишки, Босанској Крупи, Босанском Новом, Босанском Петровцу, Босанском Грахову, Гламочу, Јајцу, Кључу, Котор Вароши, Маглају, Мркоњић Граду, Приједору, Прњавору, Санском Мосту, Теслићу, Бијељини, Сарајеву, Сребреници, Вишеграду, Власеници, Билећи, Гацку, Љубињу, Невесињу, Требињу. Заједно са Мађарима и Немцима, Срби су у знатном проценту били присутни у Војводини (34,4%). У компактним групама Срби су живели у Хрватској и Славонији (24,1%) и Далмацији (17%). Насељавали су и представљали већински елемент у срезовима Осијек, Дарувар, Грубишино Поље, Пакрац, Слатина, Илок, Шид, Вуковар, Глина, Костајница, Двор на Уни, Вргин Мост, Слуњ, Доњи Лапац, Грачац, Кореница, Удбина, Бенковац, Книн, општина Скрадин и Врлика.

На измаку века уочљиво је велико етничко пражњење територија насељених српским народом. Мерама репресије Срби су доживели егзодус из Хрватске, Славоније и Далмације, где њихово присуство данас није статистички значајно. Административним мерама (забрана повратка на огњишта 1945) и терором потиснути су са Косова и Метохије где данас живе у малом проценту (око 10%). Срби као народ нису признати у Македонији. Од некадашње апсолутне већине у 28 срезова (од укупно 53), данас се њихов број свео у Босни и Херцеговини на испод 30%. Број и проценат Срба смањен је и у њиховој матичној држави (око 65%).

НАСУПРОТ "тромости" која је карактерисала конзервативно и аутархично друштво Краљевине, у првим деценијама живота у социјалистичкој Југославији село је напустило 9,2 милиона људи. У питању је појава коју истраживачи с правом називају "демографски слом села". Само је просторна покретљивост међу Србима у Србији износила 3,92 милиона оних који су се покренули са својих огњишта, од чега је један милион становника стигао у Србију из других реггублика (26% свих миграција у републици). Подаци из 1981. године показују да је миграцијска и просторна покретљивост између република захватала 44,2% укупног становништва Југославије.

Српске избеглице у "Олуји"

Националност је у миграцијама имала пресудну улогу, па се тако из Босне и Херцеговине, првих послератних година, Срби исељавају као колонисти (процес је праћен отпором дела српског становништва). Процес исељавања и етничког пражњења Босне и Херцеговине, када је српски ентитет у питању, настављен је и наредних деценија. Просечно се, у седамдесетим годинама (1971-1981), из Босне и Херцеговине исељавало се пет пута више Срба него што се у њу усељавало.

ПОДАЦИ демографа показују да је током XX века стално присутан процес српског напуштања територије Косова и Метохије (према проценама 200.000 у току Другог светског рата и 200.000 у наредним деценијама). У седамдесетим годинама (1971-1981) са Косова и Метохије се исељавало 13 пута више Срба и девет пута више Црногораца него што се тамо насељавало. Срби су у континуитету напуштали и простор Хрватске да би у деведесетим годинама доживели дефинитивни егзодус (процењује се да је Хрватску напустило преко 400.000 Срба).

Србија се у читавом периоду живота југословенске државе јављала као најизразитије миграционо подручје. Разлози миграција били су егзистенцијалне, политичке, социјалне и економске природе. У годинама 1941-1945. прихватила је око 400.000 избеглица (највећи део је пристигао са територије Независне Државе Хрватске), у периоду 1991-1995. преко 500.000 прогнаних, у временима мира у њој је било места за транспорте колониста, политичке изгнанике, економске мигранте, интелигенцију коју је привукао професионални изазов.

Грађански рат (1941-1945) и идеолошки искључива политика комунистичког покрета удаљили су трајно од матице и бића српског народа део његове интелектуалне елите другачијих идеолошких погледа. У послератним деценијама део српске популације напустио је отаџбину у потрази за послом, у почетку привремено, а затим трајно се насељавајући у развијеним државама Европе.

Последњих година, услед ратних узбурканости и економске кризе, земљу је, под утиском да у изворној средини не могу да задовоље своје потребе, напустило више десетина хиљада образованих млађих људи и врхунских стручњака и интелектуалаца (такозвани одлив мозгова). "Развејавање" елите и радних слојева становиштва (више стотина хиљада људи) равно је демографским губицима у рату.

Препоручујемо

Друштво

0 12

МОЈ РАДЕНКО ЈЕДИНИ ГЛАСАО ПРОТИВ ЦЕПАЊА СРБИЈЕ: Милутин Мандић о мало познатим детаљима из живота свог оца - народног хероја

16. 02. 2021. у 09:00

Друштво

0 1

ЛЕКСИКОН ОКОВАНЕ ПАМЕТИ: Удар на хумор и сатиру из контролног центра у Загребу, испред кога се испрсио др Стипе Шувар

29. 01. 2021. у 17:14

Друштво

0 2

ВЕСНИК РАСПАДА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ УТОПИЈЕ: Јалове расправе о марксизму, етатизму и самоуправљању требало је заменити великосрпским хегемонизмом

28. 01. 2021. у 12:39

Друштво

0 3

ПОГРЕШНА ДИЈАГНОЗА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ БОЛЕСТИ: У каквом су односу Бела књига и сецесионистички грађански рат у Хрватској

27. 01. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације