Друштво

ПОТРЕСАН ДОГАЂАЈ О КОМ СЕ ЋУТАЛО: Лелек какав се никад није чуо одзванјао на откривању споменика, маса људи потрчала и грлила "цвет"

Р. ДРАГОВИЋ

24. 02. 2021. у 12:36

ВИШЕ од 20 година морало је да прође да породице страдалих у Јасеновцу добију прилику да дођу на стратиште где су зверски уморени њихови најмилији.

ПОТРЕСАН ДОГАЂАЈ О КОМ СЕ ЋУТАЛО: Лелек какав се никад није чуо одзванјао на откривању споменика, маса људи потрчала и грлила цвет

Тај дан је освануо на Дан борца - 4. јула 1966. године, када је откривен споменик "Камени цвет". Одавању почасти жртвама присуствовало је тада више од 30.000 људи из Славоније, Баније, Босанске Крајине и других крајева тадашње Југославије.

Аутор монументалног споменика архитекта Богдан Богдановић сачувао је у својој мемоарској књизи "Уклети неимар" аутентично сведочанство о дубоким емоцијама са којима су окупљени приступили његовом споменику. Присутни су Богдановићев меморијал доживели као надгробни споменик својим убијеним рођацима, и спонтано му тако и приступили.

Крутим протоколом режирана, свечаност у Јасеновцу почела је говором првоборца Марка Белинића, који се маси окупљеног света и родбини жртава обратио за оно време уобичајеним речима и фразама. Он је говорио, али га скоро нико није слушао.

Усред монотоног говора, како је сведочио Богдановић, маса се покренула. Људи су спонтано и без икаквог позива кренули преко поља ка "Каменом цвету", удаљеном од бине готово километар. Преко покошене ливаде, уз лелек и сузе, кренуле су жене у црнини, забрађене марамама, старци, деца из рата. Како су пристизали до споменика, падали су на његово подножје, грлили и љубили његове стубове.

ЛОБАЊА ПОД ГРАБУЉАМА

АРХИТЕКТА Богдановић описао је још један непланирани догађај који је њему лично обележио откривање "Каменог цвета" у Јасеновцу. Он пише:

"Споменик је, дакле, био отворен. Међутим, прави чин отварања већ се био догодио, истог јутра, такорећи у праскозорје. Дошли су радници и пружили ми људску лобању.

Неочекивано је искрсла из земље и нашла се под грабуљама. Ћутећи смо је однели на обалу реке, сишли смо у обалско блато, тихо је спустили у воду. Док је тонула, рукавац матице однео ју је ка средини реке. Отишла је истим оним путем којим су отпутовали и многи други јасеновачки мученици."

Све је изгледало као да су жалосни људи кренули у сусрет својим убијеним родитељима, рођацима, пријатељима. Архитекта Богдановић, сведочећи овим потресним сценама, забринуо се чак и за безбедност људи и споменика. У пројектовању нико није рачунао на могућност да се хиљаде људи истовремено окупи у његовом подножју.

Штампа у духу тадашњег времена и начина извештавања није пренела ништа од атмосфере која је тог дана владала у Јасеновцу. "Борба" у броју од 5. јула 1966. објављује опширан извештај о комеморацији, преноси говоре и детаљано набраја учеснике и високе госте, али о првом организованом доласку породица жртава не даје ни једно једино слово. Потресна сцена, достојна античке драме, која је обележила церемонију на обали Саве, просто је прећутана.

Овај догађај у тадашњим новинама, иначе, "потопљен" је гигантским новинским текстовима о реакцијама партијских форума на одлуке Брионског пленума, одржаног свега неколико дана раније. Тадашњим властима, према важећој политици "братства и јединства", али и суровог обрачуна са неистомишљеницима, били су важнији извештаји са општинских партијских форума поводом смене Александра Ранковића, него одавање поште јасеновачким жртвама.