ЈОШ ПАМТИМ СЛИКЕ УЖАСА: Милинко Чекић, српско дете са Козаре, сећа се непојмљивих страхота
ИМАО сам пет година када сам започео голготу у логорима НДХ, али из тог времена још су живе слике ужаса који би свако желео да заборави - започиње своју исповест Милинко Чекић, почасни председник Удружења логораша Јасеновац.

Фото Приватна архива
У јулу 1942. он је са мајком и две сестре, био у колони са десетинама хиљада српске нејачи из збегова на Козари.
- Мајка је носила бебу и повремено старију сестру, а ја сам ходао. Падала је киша и марш дуг 40 километара до воза за Јасеновац био је претежак и за одрасле... Хрватски војници су нас немилосрдно гонили. Нису то биле само усташе, већ и домобрани, полицајци, цивили... Код железничке станице смо остављени на ледини. Нису давали храну ни воду. После два дана потрпали су нас у сточне вагоне, где се једва дисало. Путовали смо два дана. Када је воз стао, војници су улетели и почели да људе гурају напоље. Падали су једни преко других, кости су пуцале - с уздахом се сећа Чекић.
Нејач са Козаре су, каже, оставили на ливади крај вештачког језера у копу глине за циглану:
- По њему су пливали лешеви, а ми смо пили воду из њега, јер друге није било. Ливада је оголела јер смо почупали траву и јели је. Умирали смо од глади.
Сузе су oдједном пресахле
КАДА ме је мајка пронашла у прихватилишту у Бјеловару није могла да ме препозна колико сам био мршав и измењен - каже Чекић. - Са 10 година, 1946, имао сам само 21 килограм.
После логора нисам више сузу пустио у животу, не зато што нисам никада био тужан. Нешто се тада у дечјој психи променило, изгубио сам способност да плачем.
То споро умирање прекинуло се после око месец и по, у време жетве и сабирања плодова.
Способне српске жене и децу су поделили по домаћинствима као робље. Када су радови завршени, покупљени су и, опет, стрпани у сточне вагоне који су их одвезли у логор у Сиску.
- Када су нас хрватски војници гурали из вагона, моја трогодишња сестра је пала главом на оштро камење. Од те ране ће касније умрети. Почело је одузимање деце. И сада чујем неописиву вриску жена и дечји плач. Једна Хрватица у цивилу је дошла и узела нас троје.

Фото Архива
Завршио сам у једној огромној хали са безброј деце која су вриштала, дозивала, плакала - с уздахом каже Чекић.
Следеће чега се сећа је соба Дом за глувонему децу у Загребу, који је био једно од прихватилишта где је децу склањала Диана Будисављевић.
- Одатле су нас преместили у прихватилиште у Бјеловару где су углавном хрватске породице узимале децу. Једног дана појавила се мајка. Бивши југословенски жандарм Видовић, тада хрватски, који је често долазио у кућу њеног оца спасао ју је из логора и дао јој пропусницу.
Препознала ме по младежу и тек тада ме узела. Ни сестру није препознала. Извела нас је, сестру је носила у наручју, а ја сам ишао босоног. Мајка је цепала подсукњу и умотавала ми стопала. Некако смо ушли у неки воз, па поново ходали и стигли до згаришта куће. Сестра у мајчином наручју је већ била мртва. Живели смо од тада по неким земуницама и пећинама до краја рата. Из моје породице, из четири куће, побијено је 54, од чега 27 деце старе од шест месеци до 12 година.

ШОЈГУ УПОЗОРАВА: Тај потез би могао довести до трећег светског рата
СЕКРЕТАР Савета безбедности Русије Сергеј Шојгу упозорио је да би увођење мировњака на историјске територије Русије могло довести до трећег светског рата.
24. 04. 2025. у 19:46

МАКРОН ПОСЛЕ РУСКОГ НАПАДА: Хитно нам је потребан мир
РУСКИ ракетни напад на град Суми на северу Украјине наглашава хитну потребу за наметањем примирја Русији, изјавио је данас председник Француске Емануел Макрон.
13. 04. 2025. у 15:34

НИ ЛАУШ НИЈЕ ПРИМЕТИО ДО КРАЈА СНИМАЊА: Најлуђа грешка из "Боја на Косову"
ЛАУШЕВИЋ је о снимању филма "Бој на Косову" писао у књизи "Година прође, дан никад".
28. 04. 2025. у 10:32
Коментари (1)