Друштво

ЈОШ ПАМТИМ СЛИКЕ УЖАСА: Милинко Чекић, српско дете са Козаре, сећа се непојмљивих страхота

Д. СУБАШИЋ

24. 02. 2021. у 14:18

ИМАО сам пет година када сам започео голготу у логорима НДХ, али из тог времена још су живе слике ужаса који би свако желео да заборави - започиње своју исповест Милинко Чекић, почасни председник Удружења логораша Јасеновац.

ЈОШ ПАМТИМ СЛИКЕ УЖАСА: Милинко Чекић, српско дете са Козаре, сећа се непојмљивих страхота

У јулу 1942. он је са мајком и две сестре, био у колони са десетинама хиљада српске нејачи из збегова на Козари.

- Мајка је носила бебу и повремено старију сестру, а ја сам ходао. Падала је киша и марш дуг 40 километара до воза за Јасеновац био је претежак и за одрасле... Хрватски војници су нас немилосрдно гонили. Нису то биле само усташе, већ и домобрани, полицајци, цивили... Код железничке станице смо остављени на ледини. Нису давали храну ни воду. После два дана потрпали су нас у сточне вагоне, где се једва дисало. Путовали смо два дана. Када је воз стао, војници су улетели и почели да људе гурају напоље. Падали су једни преко других, кости су пуцале - с уздахом се сећа Чекић.

Нејач са Козаре су, каже, оставили на ливади крај вештачког језера у копу глине за циглану:

- По њему су пливали лешеви, а ми смо пили воду из њега, јер друге није било. Ливада је оголела јер смо почупали траву и јели је. Умирали смо од глади.

Сузе су oдједном пресахле

КАДА ме је мајка пронашла у прихватилишту у Бјеловару није могла да ме препозна колико сам био мршав и измењен - каже Чекић. - Са 10 година, 1946, имао сам само 21 килограм.

После логора нисам више сузу пустио у животу, не зато што нисам никада био тужан. Нешто се тада у дечјој психи променило, изгубио сам способност да плачем.

То споро умирање прекинуло се после око месец и по, у време жетве и сабирања плодова.

Способне српске жене и децу су поделили по домаћинствима као робље. Када су радови завршени, покупљени су и, опет, стрпани у сточне вагоне који су их одвезли у логор у Сиску.

- Када су нас хрватски војници гурали из вагона, моја трогодишња сестра је пала главом на оштро камење. Од те ране ће касније умрети. Почело је одузимање деце. И сада чујем неописиву вриску жена и дечји плач. Једна Хрватица у цивилу је дошла и узела нас троје.

Завршио сам у једној огромној хали са безброј деце која су вриштала, дозивала, плакала - с уздахом каже Чекић.

Следеће чега се сећа је соба Дом за глувонему децу у Загребу, који је био једно од прихватилишта где је децу склањала Диана Будисављевић.

- Одатле су нас преместили у прихватилиште у Бјеловару где су углавном хрватске породице узимале децу. Једног дана појавила се мајка. Бивши југословенски жандарм Видовић, тада хрватски, који је често долазио у кућу њеног оца спасао ју је из логора и дао јој пропусницу.

Препознала ме по младежу и тек тада ме узела. Ни сестру није препознала. Извела нас је, сестру је носила у наручју, а ја сам ишао босоног. Мајка је цепала подсукњу и умотавала ми стопала. Некако смо ушли у неки воз, па поново ходали и стигли до згаришта куће. Сестра у мајчином наручју је већ била мртва. Живели смо од тада по неким земуницама и пећинама до краја рата. Из моје породице, из четири куће, побијено је 54, од чега 27 деце старе од шест месеци до 12 година.