ИНГРИД ЛЕЧИ И ОСМЕХОМ: Девојка из Руанде по окончању студија медицине одлучила да остане у Србији и почне лекарску каријеру

ВЕЛИКОГ срца и широког осмеха ушетала је недавно у један приватни дом за старе у Београду.

Фото М. Анђела

На први поглед освојила је тамошње времешне станаре топлином и скромношћу. Тиха и ненаметљива одаје утисак задовољне и испуњене девојке. Плени једноставношћу и лакоћом живљења. И после 10 година боравка у нашој земљи и даље се бори са падежима, али то са њених усана делује невероватно лако.

Када је 2011. млада студенткиња Ингрид Иракозе из Руанде допутовала у српску престоницу није ни слутила да ће је народ на другом крају света тако срдачно прихватити. Ниједну реч није знала да изговори на српском, а осам месеци учења језика у студентском дому на Авали били су најдужи у њеном животу. После тога било је све много једноставније.

- Читаш, учиш, навикаваш се на језик, а око тебе све сами студенти странци из Палестине, Кеније, Либије... Живела сам потом у Студењаку на Новом Београду. Прошла студентску мензу и брзо се навикла на храну, али недостаје ми воће и поврће. Овде су папаја, авокадо и манго прескупи. Сви воле српске ћевапе, па и ја. Неки кажу сарма је супер, изгледа да ја још нисам пробала добру сарму.

Са жељом да, како каже, стекне врхунско медицинско образовање, запутила се на други крај света. И није се, тврди, покајала. Напротив, срећна је што и данас у време епидемије као лекар може да брине о онима којима је помоћ најпотребнија.

- Сви ми говоре "слатка си, дивна си", чини ми се да им је пошто сам другачија одмах боље чим ме угледају. Забораве на своју болест - са осмехом прича млада докторка.

Искуства у пракси тек ће да стиче и да се припрема за рад на клиници. Ту се, по њој, кале прави лекари, а она жели да добро изучи занат. Не да га носи у Руанду, већ да помаже нашим људима.

Ингрид је најпре стажирала у Хитној помоћи и на препоруку своје менторке дошла је у дом за старе. Перипетије око продужавања боравка завршио је Радослав Миловановић, председник Удружења приватних установа за старе. Уз разноразне егзибиције успела је да добије папир који јој је омогућио да остане у Београду. Иначе...

- Морала бих да се вратим... Тешка срца...

Фото М. Анђела

Своје пријатеље у Београду чува лекарка из Руанде још из бруцошких дана. Углавном наши људи. Прихватили су је пуна срца. Са њима је упознала многе лепоте Србије, али јој је само у Београду као код куће, мада се не уклапа баш у живот овдашње омладине:

- Не волим клубове и кафане. То није за мене. За све ове године била сам тамо само два пута.

Открива нам Ингрид да у Руанди лекар опште праксе ради све, чак и порађа жене и то царским резом. Тешко би, када би пожелела да се врати, без праксе могла да се уклопи у тамошњи здравствени систем у коме нема специјалиста, већ сви раде све.

- Плате су сличне, али је овде све много скупље. Са зарадом од 500 евра могу да изнајме стан од 100, а од осталих да колико-толико пристојно живе. Овде је све мало другачије.

Недостаје младој докторки много тога у Србији. Као и свако ко напусти свој дом, пати и она. Највише јој фале национална јела, али то надокнађује тиме што сваке године посети породицу у Руанди. И тамо је и данас дочека мајка са речима подршке: "Пусти децу нека живе свој живот."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације