РАТНИК У УНИФОРМИ И ПОЗОРИШНОМ КОСТИМУ: Марко Вуковић (96), једини живи ослободилац Кикинде у Другом светском рату
РАТНИК из Другог светског рата, курир и телефониста, рањеник са Сремског фронта, столарски шегрт, глумац аматер, носилац Ордена за војне заслуге са сребрним мачевима, али и прве награде за главну мушку улогу у позоришту, заставник и једини живи ослободилац Кикинде у Другом светском рату.
То је Марко Вуковић (96), Кикинђанин далматинског порекла. Корача ка стотој и непогрешиво рецитује чувене поеме.
- Био сам члан чувене девете чете, заједно са шест Војводића из Руског Села, међу којима је био и Никола Војводић, касније народни херој. У Кикинду смо ушли са руским пуком. Дан пре ослобођења, читав дан и ноћ су се водиле борбе око града, а 6. октобра 1944. дошли смо пред зграду општине. На земљи је била немачка застава. Дочекали смо слободу. Руски командант нам се захвалио и рекао: "Другови, нама више нисте потребни, придружите се својим партизанима. Њима сте много потребнији" - живо се сећа Марко Вуковић.
Тек је био закорачио у 18. годину. Али за потомка славних ратника одбрана земље била је приоритет. И част. Зато се добровољно пријавио и отишао на Сремски фронт, где је рањен у ногу. Слободу је освојио не само пушком већ и бежећи из логора у Бечкереку, данашњем Зрењанину. Када су чули да су Руси стигли у Банат, логораши су пробили затворске ограде, а он је дошао у своје Руско Село. Брат Петар био је секретар партије и члан Покрајинског комитета. Стрељан у Дебељачи, а имао је само 22 године. Петрову слику с љубављу чува и на зиду још држи његову споменицу.
- У Банат смо се доселили из Цетине у Далмацији, када сам био беба од шест месеци. Као добровољац из Првог светског рата, отац је добио земљу у Руском Селу, код Кикинде. У кући нас је било десеторо. Када сам завршио основну школу, постао сам столарски шегрт у познатој радионици сеоског мајстора Јаноша Ковача, који је дошао из Суботице. Учио сам занат, а онда је дошао проклети рат. Наша породица била је угледна. Кад се дигао устанак, на Симићевом салашу се формирао Кикиндски партизански одред, ми у Руском Селу смо били резервни положај. Постао сам курир и преносио писане поруке, са саветом да прогутам папир ако ме неко ухвати - прича Макица, како су га тада звали.
После рата одлази на школовање у Београд, а онда 14 година службује у Бијељини, у гарди у Сарајеву неколико месеци, а потом десетак година у Тузли. Физички спреман и окретан, сваки задатак је лако и одговорно испуњавао, чак и онда када је снабдевао девет дивизија. Весела природа, речитост и дружељубивост, одвели су га на позоришну сцену. Пре тога стасити црномањасти младић у униформи лако је завео Чачанку Лепосаву, ударницу са пруге Шамац-Сарајево.
- У Бијељини сам био члан Аматерског позоришта "Сцена". Позориште је основао Родољуб Чолаковић. Прва моја представа била је "Рибарске свађе" Карла Голдонија - непогрешиво се сећа чика Марко.
У Нушићевој "Аутобиографији" играо је чак четири улоге. У извештају сарајевског "Ослобођења" из 1961. године са трећег Фестивала аматерских позоришта БиХ, пише да се међу аматерима из Бијељине посебно истакао Марко Вуковић.
- Још у болници, када сам се лечио од ратног рањавања, почео сам да рецитујем поезију. Волео сам да читам и негујем леп говор. То ме одвело у глуму - прича чика Марко, који је и у војсци и у позоршту добијао признања. Највише је Орден за војне заслуге са сребрним мачевима, а као глумац награђен је за најбољу мушку улогу на четвртом Фестивалу аматерских позоришта БиХ. Након пензионисања вратио се у Кикинду. Али није мировао, био је активан у Цивилној заштити и удружењу војних пензионера.
ПРИЈАТЕЉИ
- УВЕК сам волео друштво, музику, песму и забаву. Где је весело - ту сам и ја. И увек сам имао добре пријатеље. Сада ми много значе моји војни пензионери Ислам Дурановић, Војо Гатарић и његова браћа. Бата Дурановић је посебан и пажљив - одаје Марко Вуковић, активна старина упркос годинама и седам операција.
РЕЦИТУЈЕ ЋОПИЋА
БИСТРИНА и виталност нису напустиле чика Марка Вуковића, иако је "дебело" зашао у десету деценију живота. И сада непогрешиво, сугестивно и убедљиво рецитује Ћопићеву песму "На петровачкој цести". Вози електрични бицикл, не боји се стрмих степеница до другог спрата породичне куће и скоро сваког поподнева иде у шетњу.
- Важна је умереност. И подршка. Мене је моја Лепосава подржавала и поштовала - признаје.
Препоручујемо
НАГРАЂЕНА ДРАГАНА МЛАДЕНОВИЋ: У Кикинди уручена књижевна награда „Душан Васиљев“
26. 03. 2021. у 16:59
РУСИ ОСВОЈИЛИ КУРАХОВ? Рогов: Наше трупе подигле заставу над зградом градске управе
РУСКЕ трупе заузеле су зграду градског већа у западном делу града Куракова у ДНР и подигле на њу тробојку.
14. 12. 2024. у 13:48
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
"ЖЕЉКУ САМ МОЗАК ИСПРАО" Вељко открио како васпитава децу и шта их прво учи
БОКСЕР Вељко Ражнатовић и његова супруга Богдана у мају месецу добили су трећег сина коме су дали име Исаија, а неодољиви дечак мења се из дана у дан, окружен браћом Крстаном и Жељком.
14. 12. 2024. у 20:04
Коментари (0)