ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ЗАЈЕДНИЧКА ДРЖАВА ИСТОРИЈСКИ МРТВА: Словенци су имали две алтернативе: потпуна конфедерализација или - излазак из земље

ЉУБЉАНСКОМ састанку је непосредно претходило писмо главног уредника "Нове ревије", Ника Графенауера од 7. новембра 1985. у коме се каже да је њихов часопис предвидео "анкету о узроцима садашње друштвене кризе у Југославији".

Ресторан „Мрак“ у Љубљани

Уз позив за учешће у овој "анкети", достављен је и текст Франце Бучара "Питања и хипотезе о узроцима југословенске кризе". На неких 12 страна констатује се, најпре, да је "дошло до великог размимоилажења између оних визија које су инспирисале наше људе у НОБ-у и стварности у којој смо сад. Национално питање је Југославија решила само формално, нормативно, али не и суштински. Зато смо сведоци тога да се поједини народи затварају у себе и да настоје све што се односи на њих као народ решити сами за себе... Многи изражавају очито незадовољство својим положајем у држави и изгледа понекад да се код њих губи уверење да је Југославија решење њихових судбина".

Југославија би могла постојати само кад би изражавала заједничке интересе свих својих народа, при чему би ти сами народи (и нико други) могли да одлуче који су то интереси. Даље Бучар каже: "Идеја просветитељске државе која уједначава своје делове - дефинитивно умире. Њу замењује 'модерна држава' која почива на добровољној интеграцији различитости"... Основно је питање, дакле: "Југославија је реалност само уколико постоји као сагласност о заједничким интересима. Оно у чему се слажемо је у надлежности савеза, а све у чему се не слажемо је у надлежности република."

О некој јединственој југословенској култури не може бити речи - она једноставно не постоји. Досадашњи развој у Југославији је давао примат друштву над појединцем, насупрот европском развоју у коме је појединац - субјект друштвеног развоја. У закључку се наглашава да је југословенска криза - криза свих наших вредности. Због тога до излаза из кризе може доћи само ако се ревидира основни концепт из кога је израстао наш друштвени модел - "бољшевички" концепт се мора заменити "европским".

ИСТОВРЕМЕНО са писмом и оваквом платформом стигао је и позив на разговор у Љубљани. Ћосић, Тадић и ја смо се одазвали, и 15. новембра провели цео дан са Словенцима у једној кафани на периферији Љубљане. Било је јасно да они постојећу Јутославију више не прихватају и виде само две алтернативе: или промена у правцу даљег лабављења и потпуне конфедерализације савезне државе и јачања своје националне словеначке државе или - излазак из Југославије.

Занимљиво је да су нас Словенци молили да никога не обавештавамо о овом разговору. Ми смо реч држали, али они нису. Њихова полиција је одмах имала комплетан извештај о свему што се говорило и о томе обавестила савезне органе. У тексту који следи покушаћу да, према својим белешкама, реконструишем излагања свих учесника овог разговора. Аутор јамчи да је суштина или дух онога што се расправљало забележено аутентично.

* * * * * * * * * * * * * *

ХОЋЕМО САМОСТАЛНОСТ: Срби су кључни проблем Словеније. Од њих зависи и наша политичка судбина...

 

Франце Бучар

ФРАНЦЕ БУЧАР: - Основни проблем о коме ћу говорити у овом уводном излагању јесте ситуација Словеније. Упозоравам да истина може бити увредљива. Словенци данас осећају да је идеја о припадности Словенаца Југославији - мртва, или бар да умире. Људи се осећају разочарани и преварени у својим очекивањима. Ми данас немамо шта да очекујемо. Не осећамо се као да смо у једној држави: Југославија као државна творевина је у свести људи мртва.

Питање је да ли је могуће створити нову Југославију. Како сарађивати да практички створимо нову Југославију - ако је она уопште могућа? Могу ли се створити нови оквири за националне односе? Можемо ли заједнички да тражимо те оквире? Плашимо се мера у Београду. Уколико ми будемо желели да напустимо Југославију, бојимо се да ћете нас ви Срби у томе спречавати...

За нас је од ванредне важности питање односа према Србима. Срби су кључни за наш положај. Јесу ли Срби националисти? Ако јесу - браво! Нажалост, постоји битна разлика између Словенаца и Срба као националиста. За нас је идеја југословенства секундарна, за вас је примарна. Ми хоћемо самосталност, за вас је Југославија била и остала пут за решење српског питања. Које ми онда имамо заједничке интересе?

ЈАНЕЗ УРБАНЧИЧ: - Кључно је питање могућности опстанка Југославије. Ми смо о њему расправљали са становишта раскусуривања. Основна ствар за мене је да сам Словенац, да волим свој народ и свој језик. Желим то бити и остати. Немам никакву визију о будућој Југославији. Најбитније је да би у њој морао бити нетакнут и поштован тај мој основни национални индентитет. Међутим, у том основном стању људског бића осећа се угроженост. Југославија - онаква каква јесте - није дала прихватљиво решење. Нерашчишћена ствар у Југославији је, пре свега, то што се републичка подела не поклапа с народним фактицитетом... Цео наш покрет је двозначан. С једне стране, интеграција Европе укључује универзализам. С друге, супротне стране је покрет за испољавање националних права.

НЕКА ВАМ ЈЕ СРЕЋАН ПУТ: У Словенији су у периоду 1952-1982. инвестирана 5,3 милиона по становнику, а у Србији свега 2,9 милиона динара

 

Михаило Марковић

МИХАИЛО МАРКОВИЋ: - Сматрам да ви немате разлога да према Јутославији имате тако једнострано негативан став, и нимало се не слажем с вашим схватањем односа између националног и универзалног. Међутим, претпостављам да и моји београдски пријатељи деле са мном уверење да вам не треба наметати никаква политичка и економска решења и да треба подржати сваки покрет за национално самоодређење, који права за која се залаже признаје и другима. Према томе, ви се, по мом мишљењу, варате кад мислите да ће се српски интелектуалци силом супротставити вашем евентуалном изласку из Југославије. Ја ћу вам доказати да сте ви веома добро прошли у Југославији. Ако, и поред тога, желите да живите ван ње, нека вам је срећан пут - што се мене тиче. Ево вам доказа да сте ви, заправо, веома добро прошли у Југославији... У целини гледано, Словенија је први пут после хиљаду година управо у Југославији конституисана као држава са својом скупштином, владом, законодавством, судством и школством. Словеначка наука, култура и образовање се бурно развијају у овом периоду. Привредни раст Словеније у том периоду изузетно је импресиван.

ЊЕН ДРУШТВЕНИ производ је упетостручен. Словенија се брже развијала него Југославија у целини. У 1947. години њен удео друштвеног производа у односу на целу земљу је износио 163 одсто, у 1950. већ 180, у 1977. - 193, а 1982. - 195. У том истом периоду Србија је од 100,5 одсто пала на 99 одсто. У односу на југословенски просек, инвестиције у Словенији у периоду 1952-1979. износе 169,7 одсто, а у Србији свега 92,2 одсто. У ценама из 1982. године у Словенији су у периоду 1952-1982. инвестирана 5,3 милиона динара по становнику, а у Србији свега 2,9 милиона. У 1985. години у Словенији има свега 14.000 лица која траже запослење, док их само у ужој Србији има 280.000. Има још много других статистичких података који несумњиво доказују да се Словенија брже развијала него друте југословенске републике, нарочито брже него Србија. Али, супротно ономе што се обично мисли, разлог за ову неравномерност није само у томе што су Словенци боље радили и били ефикаснији од других. Тако, на пример, продуктивност рада је брже расла у Србији него у Словенији! Кад се 1952. година узме за основу, индекси повећања су: 1960. године - 154 у Србији према 140 у Словенији, 1970. - 245 у Србији према 234 у Словенији, 1983. - 384 у Србији према 356 у Словенији. Ако продуктивност рада релативно порасте и поред знатно мањих улагања у опрему и машине и мање потрошње енергије, значи да је рад био боље организован, опрема боље коришћена, губици мањи, једном речју управљање успешније... По свим овим показатељима, квалитет рада, рационалност производње и пласмана је на нижем нивоу у Словенији него у Србији.

ЗАОСТАЈАЊЕ СРБИЈЕ се мора објаснити другим разлозима, а то су: несразмерно велик терет наметнут Србији у алиментацији федералног фонда за помоћ неразвијеним, већ поменуте неједнакости у политици инвестирања (на штету Србије и у корист Словеније), најзад, неједнаки услови размене и неповољна политика цена сировина, хране и енергије - што посебно погађа Србију и Војводину. Основна разлика међу нама је у томе што ми желимо да реформишемо Југославију да би народи у њој постали истински равноправни, док ви равноправност одбацујете као "бољшевичку једнакост" и претите да напустите такву Југославију. Национални идентитет, уколико је несебичан и свима признаје иста права, није у противречности с постојањем шире југословенске, европске или опште -људске заједнице. Насупрот томе, национални егоизам једнострана свест о недостацима али не и о предностима вишенационалне заједнице води у сепаратизам и разбијање Југославије. Ви треба боље да проучите користи које сте имали од Југославије. Ако и поред тога одлучите да одете - нека вам је са срећом.

СРБИЈА КРИВА ЗА СВА ЈУГОСЛОВЕНСКА ЗЛА: У кадровској чистки либерала одлучујућу улогу су имали Кардељ и Доланц

ТОНЕ ХРИБАР: - Сматрам да дискусију треба да пренесемо на други ниво, на ниво идеологије - све што се у Југославији радило - радило се у име бољшевичке идеологије.

Добрица Ћосић

ЉУБОМИР ТАДИЋ: - У Југославији није постојала само бољшевичка идеологија. Она је била у савезништву с другим идеологијама.

АНДРЕЈ МАРИНЦ: - Параметри у Словенији о социјалним проблемима су доста друкчији него у друтим републикама. Тешко ћемо се са Србима договорити кад су социјални интереси у питању. Ми социјално идемо унатраг. Битан политички и културни интерес Словеније је да постане Европа. Ми желимо да се и Срби европеизирају. Желимо да Срби буду гарант да у Југославији неће доћи до азијатског тоталитаризма - ни изнутра ни споља.

Европеизација Срба је проблем самих Срба. Сматрам да је Ћосић најевропскији Србин. Овом приликом ћу изоставити социјалне проблеме. Срби, пре свега, морају да реше албански проблем. Нерешавање тог проблема води балканизацији и Срба и целе Јутославије. Српски народ има јачу историјску традицију као нација. Ми Словенци имамо боља искуства. И ми имамо своју колевку - Корушку, које смо морали да се одрекнемо и одрекли смо се.

КАРДЕЉ И ТИТО СУ ВЛАДАЛИ ЈУГОСЛАВИЈОМ: Сви се лоше осећају у заједничкој држави - не само Словенци и Срби

ТОНЕ ХРИБАР: - По мом мишљењу, дискусија треба да се усредсреди на национално питање. Срби теже европској организацији друштва већ на крају 19. века. Питање је сад како да се то обнови, како да се успостави веза с том традицијом. Нас овде покреће тежња да обновимо елементе традиционалне словеначке свести. Треба поштовати разлике да би се на тој основи ишло у интеграцију. Треба остварити неку врсту симбиозе свих културних радника који живе у тој гробници Срба. За Србе је једина могућност: реални однос према себи и према другима. Зато није наодмет нешто рећи о бољшевичкој идеологији која је одиграла деструктивну улогу. Све се десило захваљујући Коминтерни и бољшевизму.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: - За нас од Бриона почиње трећа Југославија. Устав 1974. је најгоре што је могло да нам се деси.

 

Љубомир Тадић

ЉУБА ТАДИЋ: - Тај устав је резултат многих ранијих токова у земљи. Нас тројица из Београда припадамо партизанској генерацији која је имала велике аспирације у погледу слободе, једнакости, друштвене правде. Постепено се ослобађамо тих илузија и долазимо до увиђања да смо били оруђе идеологије бољшевизма. Нисмо сагледали све интересе који се сад негативно испољавају. У партизанима је било различитих снага. Међутим, кад је ослободилачки покрет спласнуо, бољшевичка тенденција је превладала.

Сви се лоше осећају у Југославији - не само Словенци и Срби. Регионалне бирократије легитимишу своју власт националним интересима. Хрватски масовни покрет је у први план истакао осујећеност хрватске нације. Сви ти покрети - хрватски, балистички на Косову и друти, за своју невољу одушка траже у нападу на "централизам", за који криве Србе. На лошој перцепцији стварности гради се стратегија осуђена на пораз. Кривица се баца на Београд, Србе. Зашто не и Јајце, Сарајево, Загреб, Љубљану?

КО ЈЕ ГРАДИО ДРУГУ ЈУГОСЛАВИЈУ? Није ли то пре свега био уставотворац Бевц (Кардељ) који је направио све уставе Југославије. Он и његов шеф су суверено владали Јутославијом, нарочито од Бриона 1966. Лако је било скинути шефа полиције (нико не воли полицију). Непосредно после Брионског пленума почиње масовни покрет у Хрватској уз сваковрсну манипулацију и развијање србофобије.

Треба знати да Србија припада Европи већ од 19. века. Српски социјалдемократи су 1914. једини у Европи гласали против ратних кредита - иако је српски народ имао право да се брани. Србија нема друге алтернативе - њен избор је већ одавно европеизација. Други ће је, међутим, гурнути у назадовање: она увек изнова мора да се бори.

Масовни покрет у Хрватској није довољно уздрмао Србе. То ће учинити тек збивања на Косову. Реч је о регресији испод цивилизацијског нивоа. Тај народ на Косову има право да се еманципује. Враћају га, међутим, у турска времена. Човека су набили на колац уз одобравање власти. И војска је у све то упетљана: њени људи помажу да се истина сакрије. Развија се мржња против нас, којој нема граница и коју није могуће рационално објаснити.

УСТАВОМ СУ ДАТА сва права покрајинама у Србији и никаква права Србији у покрајинама. Водећи српски мазохисти пристају на све свињарије и уцене. Србија живи под туторством. Српски функционери у Војводини и у Босни и у Црној Гори (Црногорци су бар онолико Срби, колико су Далматинци - Хрвати), зато што се идентификују социјално и класно, а не национално. Срби у другим републикаама немају никаквих права. Како изаћи из тог кошмара?

Димитриј Рупел

Ви фаворизујете регресивни ислам - дајете им легитимитет који муслимани доживљавају као антисрпско ангажовање. Морали бисте ипак заузети једно начелније становиште. Требало би и ви и ми да бранимо људска права, како грађанска, тако и социјално - економска, без обзира на националну припадност. Брисати класну борбу

ФРАНЦЕ БУЧАР: - Тачно је, сви Србе окривљују. Разлог је следећи: бит Коминтерне је редукционизам. Рецимо, тежиште је на удруженом раду, а не на Србима, Хрватима, Словенцима. Јединка којом можеш манипулисати је - Југословен. Јутословенством се може манипулисати помоћу Срба. Оно што је Немац у Аустрији, и Рус у Совјетском Савезу, то је Србин у Југославији (ни крив ни дужан). Сви смо предмет манипулације, сви смо угрожени. Сви се слажемо: неопходан је корак у Европу. Шта данас значи европеизација? За Европу 19. века била је карактеристична либерална демократија, сцијентизам. Шта је Европа 20. века? Битна је народна еманципација, нови основи интегрисања. Не редукција, већ интеграција различитог (за разлику од асимилације и хомогенизације).

Марксизам, међутим, укључује манипулацију и хомогенизацију, нарочито марксизам нашег времена, дакле, бољшевизам.

СПОМЕНКА ХРИБАР: - Претпоставка марксизма је класна борба. Док то не окончамо, не можемо далеко доспети. Стално ће се понављати братоубилачке борбе. Ми смо се вратили у 19. век.

Споменка Хрибар и Милан Кучан

МИЛАН АПИХ: - Треба брисати класну борбу. Теза о постојању класа је велика грешка. Она води дезинтеграцији чак и оног друштва које је хомогено. Каква је класна разлика између нашег доктора и рудара на Западу, који је боље од њега плаћен?

ТРАГИЧНО СЕ НЕ ПОЗНАЈЕМО

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: - Предлажем да проширимо тему. О Косову треба посебно разговарати. Можемо се лако и брзо сложити у начелу. Међутим, ви тај проблем не видите како треба - нисте добро обавештени.

Ми се трагично не познајемо, а дуго живимо у истој држави.Чак и ми, најтолерантнији и најконсилијантнији, непрестано се изненађујемо словеначким проблемима. То непознавање је вероватно разлог за многе неспоразуме, који нису нимало наивни.

Дозволите да изнесем своја мишљења о положају Срба у Југославији. Српска национална свест је лења, спора, заблудна свест. Увек се Срби изнова изненаде оним што им се десило. Срби се осећају обманути, поготово данас.

Имали смо све услове да будемо у Југославији. Да ли је уједињена Србија са осталим јужним Словенима можда резултат бољшевизма, творевина Коминтерне? Не. Да ли је она производ великосрпске идеологије? Не. Пашић је хтео Југославију ради рушења Аустроугарске, јер бисмо иначе стално били на удару немачко-аустријске тежње да продру ка Истоку (Drang nach Osten). Зато је Пашић решење Аустроугарске сматрао првенственим задатком. Савезници су Србији нудили Војводину, Босну и Херцеговину, знатан део Славоније и море до Сплита. Бугарима је требало дати леву обалу Вардара, што је Пашић одбио и што је било самоубиствено.

 

Нико Графенауер

ПОСЛЕДИЦА ЈЕ БИЛА ЕГЗОДУС, повлачење преко Албаније и четири године рата. Србија је изгубила 60 одсто мушког и 40 одсто целокупног становништва. Све те жртве су пале да 6и се Срби нашли у држави која је била туђа и која је почивала на унитаристичкој обмани. Ми смо, наравно, сви били један троимен народ. Када Срби мисле југословенски, није реч о неком иманентном унитаризму и хегемонизму српског народа. Али Срби своја југословенска осећања испољавају србијанском бахатошћу, често демонстрирају то осећање на начин груб за друге националности.

Срби су били дубоко незадовољни режимом у Краљевини, многи су отишли у опозицију. Краљевина Југославија није оправдала српске жртве дате за уједињење са Хрватима и Словенцима. Године 1941. доживљавамо стравичну казну за стварање Јутославије. Грађанске партије Србије нису имале национални програм. С друге стране, револуционарни покрет Србије је убила Коминтерна. Све што је било најбоље у том покрету побијено је у Москви. Програм КП из 1928. о разбијању Југославије и српског народа је остварен. Од Србије су одвојене Војводина, Косово, Црна Гора и северни део Македоније, а сада је на реду Косово и Метохија. Пре рата је само 460.000 Албанаца живело на Косову.

Комунистичка партија продужава оно што је већ било виђено између два рата, кад ниједан Србин није могао да буде високи руководилац у КПЈ, и кад су се у Коминтерни Срби Паровић и Ћопић водили као Хрвати. Срби су стално по Коминтерниној идеологији у дефанзиви, непрестано су криви за југословенска зла. Српски комунисти се понашају вазално, мазохистички, инфериорно према југословенском центру и према републичким олигархијама. Нас не освешћује беда, денационализација, етничка дезинтеграција. Одузимањем Косова и културе у Македонији узет нам је цео средњи век. Наши ослободилачки ратови су проглашени освајачким. У ствари, ми 1804. дижемо антифеудалну револуцију и до краја 19. века водимо борбу против феудализма. Тежимо држави европског типа. Имамо све партије које је у том периоду имала Европа. Наука и култура се налазе на високом нивоу. Несумњиво смо били најнапреднија демократска земља Балкана. А онда смо ушли у Јутославију као у своју гробницу.

НАЈУБЕДЉИВИЈЕ НАС ОПАМЕЋУЈУ АЛБАНЦИ.

За десетак година је прогнано 200.000 Срба с Косова и Метохије. Елиминисана су њихова основна грађанска права. Хрватска после 1948. године води политику планске, мирне асимилације Срба у Хрватској. Срби су имали 26 листова и часописа под Аустријом, данас ниједан под Хрватском. За десетак година 500.000 Срба се из других република преселило у сиромашну Србију. Они живе у непојмљивој беди, у насељима палестинског типа, око великих градова, без посла. Сада смо народ без правог суверенитета. Сад нам нека анонимна партијска комисија, на челу с Кучаном, одређује границе суверенитета. На власти су од 1972. године остали најгори људи. Све што је вредело у Србији тада је одстрањено. Са водећих позиција је уклоњено 3.500 људи - 80 одсто целокупног руководећег кадра, политичког и технолошког. У овој кадровској чистки Србије од либерала и технократа одлучујућу улогу играла је словеначка бирократија (Кардељ - Доланц).

Са становишта рационалности ми, дакле, немамо никаквих разлога да бранимо Југославију. Она нама није домовина. Како из ње? То је питање. У ропству нас држе националне бирократије у односу 7:1.

Жртвовали смо се за Југославију, не пада ми на памет да се боримо за унитаристичку Југославију. У очајање нас доводи сазнање да нас друти мрзе зато што смо за Југославију. Како је у Словенији могуће викати "Србе на врбе"? Како је могуће да нам Хрвати на игралиштима вичу "Цигани"? Највише смо страдали, покривамо 53 одсто трошкова државе Југославије - а мрзе нас. Зашто онда да живимо у тој Југославији?

ЈАНЕЗ УРБАНЧИЧ: - Осећао сам све то, али не тако јасно као после ове пластичне слике Добричине. Трагично мало се познајемо.

ОБМАНА ДА ЈЕ СЛОВЕНИЈА У ЕВРОПИ: Житељи подно Триглава не мисле о интересу других - што се мора чинити и у браку и у заједничкој држави

Тарас Кермаунер

МИХАИЛО МАРКОВИЋ: - Ви, изгледа, хоћете истовремено у Европу каква је данас, и у друшгво лишено класа. Превиђате две ствари у вези са Европом. Прво да се Европа обогатила у условима који код нас не постоје и који се више не могу поновити. У Европи су се од 13. века развијали слободни градови, дакле, и у току свих ових векова док смо ми били раја под Турцима, а ви бедни и неслободни кметови под аустријском властелом. Сем тога, та напредна, хумана Европа је освојила колоније по свим континентима и буквално је опљачкала цео свет да би достигла висок животни стандард за којим ви жудите. У том хомогеном свету, који по вама бољшевизам дезинтегрише, имате најпре супротност пребогатог северозапада и сиромашног југоистока. Друго, Европа је увек била класно друштво раздирано револуцијама кроз цео 19. век, и управо та Европа (а не Русија или Кина) је и родила марксизам као теорију која је те супротности објашњавала и покушала да превазиђе. Ви се варате ако мислите да и данашња западна Европа није класно друштво. Истина, она је клуб богатих и она је под утицајем управо социјалистичких идеја, достигла завидан ниво опште социјалне сигурности. Може се десити да неки немачки радник има већу плату од нашег лекара. Али у својој земљи он сигурно припада нижој класи: и у погледу материјалног стандарда живота, а нарочито у погледу утицаја на власт, образовања, културе и изгледа за социјални успон његове деце. О томе како живи европска радничка класа, а посебно страни радници, могли би понешто да нам кажу наши радници у иностранству. Решавању наших проблема неће нимало допринети ни идеализовање Европе, ни сатанизовање левих идеологија.

СЛОБОДА НАЦИЈЕ ИЛИ СЛОБОДА ПОЈЕДИНЦА: Интелектуална одговорност због бољшевичког тумачења обе Југославије

ТОНЕ ХРИБАР: - Партија је једини гарант који Југославију држи заједно. Међутим, партија нас је довела у ову ситуацију. Централизам - то је опет монопол партије. То прихватити било би страшна обмана.

ЉУБА ТАДИЋ: - Кључно питање је однос особе и нације. Како, дакле, обавити рационалну европску реорганизацију. У Европи су алтернативе биле: федерализам Аустро-Угарске насупрот централизму Француске. Две су европске концепције слободе: једно је слобода нације - то је германска концепција која је најзад одвела у фашизам. Друга је слобода појединца која је, у одређеним оквирима централизоване и бирократске државе, ипак донела слободу и грађанска права.

Кључно питање је како са приматом нације и унутрашњом хомогенизацијом нације избећи фашистичку позицију.

 

Јанез Урбанчич

ЈАНЕЗ УРБАНЧИЧ: - Слажем се с Кермаунеровом експликацијом словеначких кривица.

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: - Говори се о кривици народа. Ја ту кривицу не осећам. Словенија није имала други пут. Ми можемо носити интелектуалну одговорност због бољшевичке редукције и тумачења обе Југославије.

Плетерски и Графенауер неопрезно прихватају бољшевички, у ствари кардељевски модел у тумачењу Југославије. Ми не можемо да градимо будућност на нашим националним интересима. Све мултинационалне заједнице споро напредују. Хрвати су у Југославији највише добили, а најнезадовољнији су. Тамо се развија вехементна србофобија.

Шта наша генерација може да учини? Рећи што више заједничких истина.

Тарас је погрешно почео о кривњи народа. Разуме се, наши преци, као и ми, носе одређену одговорност. Потребна је самокритичност у испитивању своје традиције.

Како се говори о Европи, не треба заборавити да је фашизација рођена у Европи. Још је Ренан рекао да је убијање и уништавање - конститутивни моменат европске модерности.

ТРИ ВЕЛИКЕ КРИВИЦЕ "ДЕЖЕЛЕ": Годинама су крили податак да 1941. године Освободилна фронта уопште није имала у свом програму обнову Југославије

ТАРАС КЕРМАУНЕР: -Сматрам да не треба поћи од нације, као Бучар, већ од особе. Нација је само један од елемената идентитета. Ја говорим, поред осталог, и као Словенац. Али лош национализам је кад видим тешкоће своје нације, а не и њену одговорност, кад мислим да је друга нација крива, док је моја невина.

ПОСТОЈЕ ТРИ ОБЈЕКТИВНЕ СЛОВЕНАЧКЕ КРИВИЦЕ.

Прво, лоше идеологизирање је тврдити да смо ми Словенци у Европи. То је обмана. Као Словенци морали смо се оријентисати против Европе да бисмо преживели. Да смо се европеизирали - постали бисмо Немци. Словенија се одлучила за исток, Русију, словенство, илиризам, југословенство. Нама су дуго Бугари били важнији од Срба. Године 1885. Словенци подржавају Бугаре, а не Србе. Срби то не знају.

После Првог светског рата имали смо комплекс да смо изгубили рат. Чињеница је да су и социјал-демократи и католици и либерали говорили о заједничком језику са Србима и Хрватима. Нису Срби хтели да нас денационализују. Ми смо се сами нудили. Словенци нису ни знали шта су Срби. Пре 1917. само педесетак препородаца је говорило о Србији. Појам Југославије за нас је био тријализам: Словенци, Хрвати и војвођански Срби у оквиру Аустроугарске. Срби су били далеко, Хрвати близу. Знамо хрватску националистичку интегралистичку традицију. У Истри се није смела проговорити ниједна словеначка реч. За Словенце би било страшно да се та алтернатива остварила. Битно је да смо се као нација намерно дезевропеисали и као Словенци се хомогенизовали.

Споменка и Тине Хрибар

ДРУГА КРИВИЦА СЛОВЕНАЦА: за Југославију је Словенија тампон према Германима. У интересу Словенаца је било да искористе Јутославију да би се у њеним оквирима еманциповали. Корошец је играо на просрпску и противхрватску карту под Карађорђевићима. Фашизам је био на границама. Србија је била гарант словеначке суверености. Данас је ситуација друкчија. Леђа су покривена. Ни Аустрија ни Италија нису актуелна опасност. Али та опасност није дефинитивно прошла.

Потиснули смо у подсвест наш однос према Аустрији и Србији 1914. године. Цела Словенија је 1914. била за рат против Србије, као 1878. кад је Аустрија анектирала Босну. Тада се код нас писало да је цар Фрањо Јосиф ослободио нашу браћу. Наш циљ је 1914. био: победити српску државу и створити државу Јужних Словена у оквиру Аустрије. Словеначки капитал ће добити прилику да иде на југ, јер није могао на север, у Аустрију и Чешку.

Наша трагедија је била немогућност да спојимо нацију и европско цивилно друштво. Модерна држава и тадашње европско цивилно друштво су значили асимилацију, нестајање Словенаца. Зато смо ушли у полуфеудалне државе - Аустрију и Југославију.

ТРЕЋА СЛОВЕНАЧКА КРИВИЦА је што Словенци премало мисле о интересу других - што се мора чинити и у браку и у заједничкој држави. Ми Словенци смо крили податак да 1941. године Освободилна фронта уопште није имала у свом програму обнову Јутославије. Говорило се о народној или совјетској Словенији. Тек од првог заседања Авноја 1942. године помиње се и у партизанској свести је присутна Југославија. Али и тада је Југославија само средство на путу ка словеначкој националној држави. Отрежњење за Словенце долази тек 1944-1945. после споразума Шубашић - Тито.

Колико је то различито код Срба, за које је Југославија објективни интерес и неопходност, јер су растргнути и поцепани. Разбијањем Југославије Срби би изгубили готово половину становништва.

Не зна се ни то да је револуција у Словенији различита од револуције у Србији. У Србији је створена синтеза националног и класног ослобађања. Словеначка револуција 1941. има популистичке, чак и фашистичке елементе. У Словенији класних акцената уопште није било. У стилу Карла Шмита, и код нас се говорило о јединству класа у оквиру нација.

АВНОЈЕВСКА ЈУГОСЛАВИЈА је пропагирала братство и јединство - што је била замена за аутономију и цивилно друштво. Али, "братство" је увек терор и демагогија. "Јединство" је хомогенизација.

Нова Југославија мора почивати на основама цивилног друштва. Модерне вредности су солидарност, узајамност. "Братство" је прејака реч.

Данас смо у распаду - у процесу либанизације. Југославија ипак није Либан. Код нас постоји левијатан, моћна држава, војска има апсолутни монопол моћи. У Либану су само етничке милиције. Распад Југославије би био катастрофа.

Мене због оваквих схватања овде сматрају издајником Словенаца и оптужују да сам се продао Србима. Ја сам, међутим, уверен да постоје две реалне могућности:

Једна лошија али вероватнија, то је војна диктатура, која би водила хомогенизацији, и по којој би Словенији веома много било одузето.

Друга је да Словенци пристају на централизацију. Словенцима би се у том случају одузело много тога што Словенци мисле да им припада, али ипак мање него у случају диктатуре, и што је најважније, преживело би цивилно друштво и омогућило даље цивилизацијско сазревање. Ова друга алтернатива је оптимална.

ЕВРОПЕИЗАЦИЈА И БАЛКАНИЗАЦИЈА: Са свим критичким резервама према свему што је Европа била, и што данас јесте, није спорно да треба да тежимо европеизацији

ФРАНЦЕ БУЧАР: - Срби треба да следе свој сопствени национални интерес. Ми смо за конфедерализам. Међутим, решење проблема није у категоријама федерализма или конфедерализма. Ја поштујем ваш национализам, али он долази у сукоб са словеначким националним концептом.

ЉУБА ТАДИЋ: - Ако се ова дискусија буде објавила, желео бих да се објави и мој текст о федерацији и конфедерацији. Ја имам озбиљне резерве према појму конфедерације.

 

Милан Апих

МИЛАН АПИХ: - Ми хоћемо уговорене односе. Наша права морају бити гарантована.

ЉУБА ТАДИЋ: - У конфедерацији се не могу дефинисати заједнички интереси. Конфедерација је преткапиталистички тип државног уређења.

МИЛАН АПИХ: - Шта треба да се ради? Ми много не можемо, али нешто можемо. Треба рушити партију, компромитовати је свуда, писати све оно што је недозвољено. Друго данас не можемо.

ФРАНЦЕ БУЧАР: - Кад бисмо се отарасили партије, да ли знамо шта бисмо желели да направимо?

ДОБРИЦА ЋОСИЋ: - Амплитуде су од вулгарног прагматизма до утопијских визија. Треба у сваком случају очувати демократску праксу света. То ваљда није спорно. Логично је право сваке културе да постоји као целина. Треба се заложити за узајамност националних култура.

Насупрот нашем друштву, питање је како створити друштво у коме ће се максимално развити стваралачки потенцијал свих људи.

МИХАИЛО МАРКОВИЋ: - Федерација је оптимално решење за вишенационалну државу. Дакле, аутономија делова и неопходни ниво регулације и координације на нивоу целине. Са свим критичким резервама према свему што је Европа била, и што данас јесте, није спорно да треба да тежимо европеизацији. То је данас ипак најразвијенији и најнапреднији део света. Шта то значи? Прво, развој демократије, гарантовање личних слобода, политичког плурализма, независног јавног мњења. Међутим, кад је реч о демократији не треба је свести на традиционалне облике грађанског представништва, већ треба укључити савремене захтеве за партиципацију, политичку, економску и културну. Друго, у Европи данас преовлађује цивилизација коју бих назвао социјалдемократском. То укључује висок ниво социјалне сигурности и проширење људских права од политичких ка социјално-економским.

Треће, Европа данас значи растућу рационалност економске политике: монетарне, пореске, спољнотрговинске, еколошке, развојне.

ОВА ЗЕМЉА СЕ МОЖЕ СРУШИТИ ИЗ ВЛАСТИТЕ НЕМОЋИ

ТОНЕ ХРИБАР: - И ја сам за јаку државу. Али не за деспотизам једне партије. Како срушити једнопартијску државу? Како прећи пут од партије која је колективни капиталист до плурализма мишљења и политичких организација?

ЉУБА ТАДИЋ: - Шта ми можемо да учинимо на рехабилитацији политичке демократије? На првом месту је борба за слободу штампе, против репресија, прогона слободне речи. То је фундаментално људско право. Слободу штампе угрожава монопол власти. То је минимални програм. Немам симпатија за бољшевизам, али се морамо чувати од десничарских алтернатива у овом друштву. Могли бисмо отворити врата фашистоидним тенденцијама. У оквиру политичке демократије се може говорити о социјалистичким алтернативама, али под условом да не дифамирају демократију као "грађанску". У привреди треба имати слободно тржиште с државном интервенцијом. Али о тој области се мора више знати.

МИЛАН АПИХ: - Како можете доводити Запад у везу с фашизмом?

МИХАИЛО МАРКОВИЋ: -Прво фашизам се родио на Западу. Друго, фашистоидне тенденције се налазе у свакој оној политици на Западу која иступа искључиво са становишта националног интереса (што поред осталих чини и Реган), који тежи хомогенизацији унутар своје нације и доминацији над друтим народима, и која је спремна у ту сврху употребити силу, која се наоружава до зуба првенствено ради тога, а не ради одбране од евентуалних противника.

ЈАНЕЗ УРБАНЧИЧ: - Ситуација је таква да се ова земља може срушити из властите немоћи. Једино ми можемо рећи шта да се ради ако се ово сруши. Партијски идеолози нису више за то способни.

Препоручујемо

Регион

4 3

ЈАНЕЗ ЈАНША О СЛОВЕНАЧКОМ ОТЦЕПЉЕЊУ: Улога наше војске је била кључна

19. 04. 2021. у 22:17

Друштво

0 3

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК Дилема косовског чвора - дрешити или сећи: Да ли је врх КП Југославије обећао јужну покрајину Албанији

24. 04. 2021. у 17:14

Друштво

1 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТУГУЈЕМ ЗА РОДНИМ КРАЈЕМ: Сведочења о отимању српских територија и насилној промени структуре становништва на КиМ

23. 04. 2021. у 17:14

Друштво

0 1

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ПОЛИТИЧАРИ ГУРАЈУ ГЛАВУ У ПЕСАК: Погрешне одлуке државног и партијског руководства за решавање стања на Космету

22. 04. 2021. у 17:14

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације