Економија

СТАНДАРД: ЕУ жели више сопственог литијума, у Србији налазишта првог реда

Novosti online

20. 08. 2024. у 10:25

ЕВРОПСКА унија сада је скоро 100 одсто зависна од увоза литијума, који је неопходан за енергетску транзицију, а према подацима Европске комисије очекује се да ће потражња за литијумом у Унији порасти 12 пута до 2030, што ће повећати и његову цену, пише бечки дневник “Стандард”.

СТАНДАРД: ЕУ жели више сопственог литијума, у Србији налазишта првог реда

Литијум постоји не само у Аустралији, Кини или Чилеу, већ и у Европи – у Шпанији, Португалији, Финској, Немачкој, Србији и Аустрији. Та налазишта имају за циљ да помогну ЕУ да стекне нову независност у снабдевању литијумом у будућности и тако унапреди енергетску транзицију.

Али није само од недавног поновног отварања рудника Рио Тинто у Србији – где се наводно налази једно од највећих налазишта литијума у Европи – дошло до отпора становништва према новим рударским пројектима, јер је неколико пројеката, укључујући и онај у Аустрији, више пута одлагано последњих година, подсећа Стандард, постављајући питање – да ли би енергетска транзиција у ЕУ могла да пропадне због препрека за ископавање литијума?

Стручњак за рударство на Рударско-металуршком универзитету у Леобену Михаел Тост за “Стандард” каже да је у последњих неколико деценија Европа масовно смањила рударство из економских разлога и предала га тамо где је јефтиније.

У земљама попут Аустралије, Чилеа, Кине и Аргентине, које заједно сада производе више од 95 одсто светске количине литијума.

То је деликатна зависност, јер је литијум тренутно неопходан за европску енергетску транзицију, јер је без њега производњу електричних аутомобила и већине батерија тренутно тешко замислити.

Подстакнута производњом батерија и повећањем продаје електричних аутомобила, глобална потражња за литијумом се утростручила од 2017. до 2022. године, показују подаци Међународне агенције за енергију, док се, према подацима ЕК, очекује да ће потражња за литијумом у ЕУ порасти 12 пута до 2030. године.

То би, додаје лист даље, могло и да повећа цену литијума.

Осим тога, геополитичке тензије настављају да тресу глобална тржишта сировина, што такође угрожава увоз литијума у Европу.

Како би се томе супротставило, рударство би сада требало све више да се врати у Европу, према плановима ЕУ, која жели да до 2030. сама покрије најмање 10 одсто своје годишње потрошње литијума и сама преради најмање 40 одсто метала, док нове литијумске пројекте такође треба брже одобравати.

Али, примећује “Стандард”, у овом тренутку изгледа да су планови проширења нових рудника литијума у Европи скоро свуда застали.

Наводи се пример северне Португалије, где треба да се ископа довољно литијума за пола милиона аутомобилских батерија годишње, али становници годинама протестују против изградње рудника.

Слична је ситуација и у Србији, где људи недељама излазе на улице против планираног рудника литијума аустралијско-британске компаније Рио Тинто, који ЕУ и Немачка, заједно са председником Србије Александром Вучићем, сада поново желе да погурају напред после две године застоја. А и у Аустрији се, где се претпоставља да има 30 милиона тона литијумске руде испод Коралпа у Корушкој, рударски пројекат аустралијско-америчке компаније ‘European Lithium’ годинама не помера, додаје се.

Пројекте успорава, осим недостатка друштвеног прихватања, пре свега економска ефикасност, каже Тост, наводећи да се не може свако налазиште једнако ефикасно копати.

“Прави се разлика између налазишта Тиер 1 и Тиер 3. Налазишта првог реда су она где се литијум може копати у великим количинама, током дугог временског периода и по ниским трошковима. Такви рудници су и даље економични чак и са ниском ценом литијума од 5.000 евра по тони”, наводи он.

Рудник Рио Тинто у Србији је, на пример, налазиште Тиер 1.

У Тиер 2 налазиштима, са друге стране, цена литијума не би требало да падне испод 25.000 евра по тони, тако да компанија и даље буде профитабилна. Цена тоне литијум карбоната тренутно је око 15.000 евра по тони. Цена је прошле године пала за 80 одсто након превелике понуде.

“Налазиште литијума испод Коралпа је депозит од 2 до 3”, каже Тост и додаје да је то један од разлога зашто је тешко пронаћи инвеститоре за пројекат.

Већина налазшта у ЕУ су налазишта од другог до трећег реда, а њихово рударење је обично повезано са много већим ризиком него са онима првог реда.

Ипак, констатује се у анализи, друштвено прихватање игра важну улогу.

“У Србији, на пример, становници страхују да би рудник могао да загади земљиште, реке и воду за пиће. Неки пољопривредници око рудника такође страхују од експропријације. А на литијумском пројекту на Коралпи у Аустрији, неки људи су такође забринути за снабдевање пијаћом водом ако извори пресуше због минирања”, додаје “Стандард”.

Тост указује да “увек круже гласине и заблуде о рударењу литијума”.

“На пример, током рударења нема радиоактивних материја. Погрешна је и идеја да ће, на пример, пејзаж око рудника у западној Србији у крајњој линији подсећати на лунарни пејзаж, јер се ради о подземној рударској операцији у којој се шупљине испод земље попуњавају заосталим материјалом након рударења. Годинама се ради на томе да се рударство учини што невидљивијим. Али, на крају, свака рударска операција има утицај на животну средину”, каже он.

Међутим, неке компаније већ раде на методама за екстракцију литијума на еколошки прихватљивији начин у будућности.

Компанија “Вулкан енерџи”, на пример, извлачи литијум из Оберрајнграбена пумпањем вруће термалне воде која садржи литијум. Тамо се литијум екстрахује посебним процесом и топлота се поново користи за грејање или производњу електричне енергије.

Компанија каже да планира да производи довољно литијума за производњу 500.000 електричних аутомобила годишње од 2027. године.

Алтернативе као што су натријум-јонске батерије које не захтевају литијум такође би могле постати важније у будућности.

“Натријум-јонске батерије су веома обећавајуће и веома су близу комерцијализације”, указује за “Стандард” стручњак за батерије на Аустријском институту за технологију Маркус Јан.

Једини недостатак је што густина енергије није тако висока као код литијум-јонских батерија, па са истом величином батерије, електрични аутомобили са натријум-јонским батеријама имају краћи домет од оних са литијум-јонским батеријама.

Јан предвиђа да ће литијум наставити да игра доминантну улогу у батеријама најмање наредних пет до 10 година – и да ће се користити неколико година дуже чак и са добрим алтернативама.

Ово чини још важнијим рециклирање сировина.

До 2030. године, Европска унија жели да добије 15 одсто својих потреба за литијумом рециклирањем.

“Ефикасност рециклаже тренутно није ни приближно тако висока као, на пример, оловне батерије”, примећује Јан.

Проблем је што тренутно не постоји стандардизовани метод рециклаже јер ни батерије нису стандардизоване.

“Постоји много различитих типова батерија и различитих хемија ћелија. То такође у великој мери смањује ефикасност рециклаже. У будућности мора постати лакше раставити батерије електричних аутомобила од ћелије батерије до целе батерије. Тада је такође могуће повратити 60 до 70 процената литијума и на крају можда тиме уштедети отварање један или два додатна рудника литијума”, каже Јан.