ШТА НАМ СВЕ ОСПОРАВА ХАЗУ? Поводом саопштења хрватских академика и Матице хрватске

ЗАЈЕДНИЧКА изјава Хрватске академије знаности и умјетности и Матице хрватске поводом "Декларације о границама српске књижевности" доследан је израз дуготрајне хрватске политике.

Са интеркатедарске србистичке конференције у Тршићу, Фото М. Батрићевић

Започињући незадовољством довођењем дубровачке књижевности у српски контекст, завршава се оптужбама за империјализам и посредне претње ратом. О чему је ту заправо реч?

Најпре, треба знати да је о двојној припадности дубровачке књижевности још 1913. говорио Павле Поповић када је у другом издању "Прегледа српске књижевности", бранећи се од хрватских напада, написао да се дубровачка књижевност, "по разлозима, а не по шовинизму ... може назвати српском бар онако исто као и хрватском". Та књига је у титоистичкој Југославији била забрањена. По њеном распаду, Јован Деретић је у "Путу српске књижевности" (1996) дубровачку књижевност најтачније одредио: као средишњу традицију хрватске и граничну традицију српске књижевности. Данашњи суд о двострукој припадности дубровачке књижевности није, дакле, нов. Он је само изнова доказан савременим научним методама, које су ХАЗУ и МХ толико непознате да њихове резултате називају "тривијалностима", "нејасностима" и "несувислостима".

Полазећи од аналитичке филозофије и савремене мереологије - конкретно, описа fiat граница апстрактних предмета - стиже се до постструктуралистичке херменеутике, најпогодније савремене методе за разумевање проблема сваког идентитета, од личног до националног.

Идентитет није непроменљива категорија, он се у времену мења и - како је то показао Пол Рикер - постоји као дијалектика непрекинутог осећања истости (нпр. самога себе од детињства до старости) и променљивог сопства (представе о себи). Исто је и са представама о нацијама, и њиховим књижевностима, само у дужем временском и сложенијем друштвеном оквиру. Зашто је та очигледност и савремен научни приступ њој - непознаница за ХАЗУ и МХ?

Није ли то тако због потребе да се оно што је средином XIX века интерпретативно успостављено - представа о хрватској нацији и њеној књижевности чија је дубровачка књижевност средишња традиција - посматра као одувек постојеће и непроменљиво? Отуда непомирљиво супротстављање двојној припадности: јер она призива разматрање начина на који је књижевно стварање у граду-републици у време у којем у њему није било хрватског идентитета постала носећа традиција хрватсхе књижевности. "Декларација" такав хрватски избор сопствене традиције потпуно поштује, јер се начелно залаже за уважавање самоодређења свих заједница које говоре истим језиком, али себе различито национално одређују; то, наравно, подразумева и право за Србе да сами одреде границе свог симболичког простора. Управо то ХАЗУ и МХ оспоравају: право Срба да своју нацију и њену културу изграђивану на просторима различитих држава посматрају као јединствену целину.

Зашто?

Поистовећивање српског јединственог културног простора са империјалистичко-ратним амбицијама закономерно је доследној хрватској везаности за државно (историјско) право на којем је (заједно са католичком вероисповешћу и симболички преосмишљеним Вуковим, српским језиком) у XIX веку заснована хрватска нација изједначавањем националности са државношћу, по угледу на Аустријанце и Мађаре, насупрот осталим словенским народима Монархије који су се национално самоодређивали према тада најмодернијем природном праву. Државно право које су Хрвати "прошверцовали" у Краљевину СХС врхунац је имало у криптоконфедералном Уставу из 1974. титоистичке Југославије, а којем је 1967. претходила "Декларација о називу и положају хрватског књижевног језика" Матице хрватске, којом је Србима у Хрватској оспорено право да језик којим вековима говоре називају српским.

Настављајући традицију односа према идентитетским питањима засновану на државноправном поимању нације које је још средином XIX века у модерној европској мисли израслој на темељима просвећености и Француске револуције било превазиђено, и одбијањем савремених приступа нацији како не би била угрожена представа о њеној вечитости и непроменљивости, ХАЗУ и МХ чине оно што хрватска министарка културе приписује Србима: говоре језиком мита, оног на којем је заснован хрватски "тисућљетни сан". И зато оспоравају Србима оно што "Декларација о границама српске књижевности" допушта свима: право на слободно национално опредељење и културно самоодређење.

На крају, ваља рећи да је "Декларацијом" доведено у питање и оно о чему се никада отворено не говори, али се са хрватске стране увек подразумева: залагањем за посматрање српске књижевности као јединствене целине ван југословенских, сада регионалних концептуализација, прекида се са привилеговањем хрватског становишта у српској култури и политици, а што је - како је показао Мило Ломпар у "Духу самопорицања" - предуго била константа београдске политике.

Укратко, "Декларација о границама српске књижевности" позива да се окренемо самима себи, на савремен, научно утемељен начин, како бисмо знајући ко смо могли да успостављамо истините односе са другима.

(Аутор је редовни професор на Катедри за српску књижевност са јужнословенским књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду)

Препоручујемо

Култура

0 0

"ТОК" СТЕФАНИЕ ВЕЉОВИЋ У ГАЛЕРИЈИ ДОБ: Цртање и отисцима колена

10. 07. 2023. у 16:49

Култура

0 0

БОРИНИ ДАНИ: Фестивал под слоганом „Позориште у трауматизованом друштву“

10. 07. 2023. у 15:27

Култура

0 0

ТРЕЋА САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА САРЕ МИЛОЈЕВИЋ: О еротским фантазијама и осталим слабостима

07. 07. 2023. у 16:40

Култура

0 1

ЛЕТЊЕ РАДНО ВРЕМЕ ЕТНОГРАФСКОГ МУЗЕЈА: За публику- двократно

04. 07. 2023. у 18:04

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације