БАЈА, КУДА ЋЕШ? О приповедачком умећу једног од највећих српских писаца Бранка Ћопића (1915-1984)

БРАНКА Ћопића, једног од највећих српских писаца, данас нигдје нема. Онога који је, колико јуче, био најтиражнији, данас не штампају.

фото: Архива "Новости"

Који је међу дјецом био најомиљенији, овдашња дјеца га не познају, пише Рајко Петров Ного на почетку прилога објављеног у зборнику Ћопићево стољеће, којим је Академија наука и умјетности Републике Српске обиљежила стогодишњицу рођења великог писца. Овако оштро интонирана констатација не одражава сасвим вјерно Ћопићево мјесто у српској култури и књижевности у двадесет и првом вијеку. Разумијевамо да у Ноговом критичком запажању има горчине због тога што један велики писац нема статус какав заслужује. Међутим, Ћопић се данас чита, објављују се његове књиге, о њему се повремено пише. Истина, када је ријеч о српској науци о књижевности, без нарочито опрезних ограда може се констатовати да се о нашем писцу не пише онолико колико то књижевна вриједност његовог дјела заслужује!

То, разумије се, није могућно оправдати, иако, поштења ради, треба додати: много тога, у Ћопићевом умјетничком свијету, опире се теоријским и критичким уопштавањима те спутава - могло би се рећи чини излишном - интерпретативну дискурзивност, дајући увијек предност ономе што је у сусрету са прворазредном литературом пресудно: аутентичном читалачком доживљају. Ћопићеву магију приповједне ријечи Милован Данојлић, назива овејаном поетском мудрошћу, напомињући да је ријеч о посматрачу и сликару "чије је познавање материје заправо сувишак знања о стварима".

Из легата Бранка Ћопића у САНУ, Фото М. Анђела

У поговору Изабраним делима Бранка Ћопића у пет књига (издање Завода за уџбенике из Београда), а затим и у својој студији Пјесник великог помирења, Ранко Поповић је издвојио неколика важна својства приповједачке умјешности овог бајковитог маштара. Поповић примјећује да "нико као Ћопић није умио тако умјетнички убједљиво да стави неке велике теме егзистенције у жижу интереса наивне свијести". Ево само једног примјера за речено.

У причи "Маријана", из првог циклуса Баште сљезове боје, писац се скоро узгредно "очеше" о рођака Саву Дамјановића (он му је био посебна посластица) и каже: "Међутим, брат Сава... иако се три-четири пута женио и туце дјеце изродио, ипак ни о каквој љубави поњатија није имао, нит је о таквом нечему штогод чуо!"

Примјер није насумично изабран баш из ове књиге. Башта сљезове боје, према више важних обиљежја, представља једно од кључних дјела Бранка Ћопића. Она се може сматрати кичмом његовог приповједачког дјела, репрезентом и највишим домашајем његове умјетничке ријечи. Када се то тврди не губи се из вида цјелина приповједачког корпуса овога писца, који садржи више приповједачких вијенаца, наративно, стилски, језички блиских циклусима "Јутра плавог сљеза" и "Дани црвеног сљеза".

Фото М. Анђела

Према ужем приповједачком одређењу, Башта сљезове боје је израсла на мајсторској симбиози доживљајног ја и приповједачког ја, уобичајним перспективама за књиге попут ове. Између ове двије инстанце, које удаљава вишедеценијски распон, нема размимоилажења нити подударања и удуплавања казивачких планова. Наративне слојеве својих прича писац увијек пажљиво веже за једну од наведених перспектива. Свијет виђен дјетињим очима у знаку је раних сензација и фасцинација, зачудности и страхова које са собом нужно носи изазов нове спознаје. Истовремено, она друга, накнадна сазнања, која се стичу искуством прохујалих година, утемељују семантички битно другачију раван ове књиге, која носи назнаке метафизичких обриса, затим вјечите запитаности над загонеткама живота. Ево како гласи завршетак добро познате приче "Поход на мјесец": "И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато. Па се онда, каткад, жаловито упитам, као да сам нагазио на оне стричеве виле из дјетињства: - Је ли паметније бити мјесечар или с миром сједити код своје куће, па кад загусти, тјешити се ракијом као мој стрикан?"

Фото М. Анђела

Овај додатак није епилог већ завршеној причи, него њено отварање ка новим, универзалнијим значењима. Ћопић магистрално, у једној равни, мири дјетињу потрагу за далеким, нестварним и непознатим, и потоњу неспокојну располућеност зрелих година.

Различита по разлозима и интензитету, ова трагања подударна су по иницијалним импулсима и страственој радозналости као трајној иманенцији људске природе.

Већ нам "Писмо Зији Диздаревићу", проглог Башти сљезове боје (незамјењив увод у њено читање и тумачење), открива сложеност Ћопићевог умјеничког поступка. Иако у овој књизи доминира, у првом дијелу изразито, евокативно, интонирано као сентиментално, лирско и хумористичко, њеним и површним интерпретативним разлиставањем уочавамо и проблемска жаришта у којима примат има сатирично, које засијеца у срж опоре стварности, али и онај за Ћопића врло важан, дубински запретен, засад антрополошког песимизма, који отвара увиде у мрачне стране људске природе.

Фото М. Анђела

У Ћопићевом разуђеном литерарном свијету, између бројних успјелих јунака, издваја се дјед Раде. Он и није класични књижевни лик, већ једна од кључних пишчевих приповједачких фигура. У тој фигури обједињена су најбитнија својства умјетности Бранка Ћопића. Милостив, саосјећајан, Раде Ћопић заштитнички однос на посебан начин исказује према унуку Бранку. Та непрестано будна брижност најдирљивије је исказана, у ноћно недоба - када унук, у стању испреплетености сна и стварности, крене у сусрет својим фантазијама - кратким питањем: "Баја, куда ћеш?", једним од најупечатљивијих мјеста у овој необичној књизи, упитом који моћно одјекује читавом српском књижевношћу. Питање се савршено надовезује и тако емотивно снажно дозива са оним које у Кочићевој приповијеци "Кроз Мећаву" Реља Кнежевић упућује дјечаку Вуји: "Идеш ли, роде?", и тако успоставља моћну везу између ова два веома сродна књижевна класика.

(Одломак из предавања "Приповједачко умијеће Бранка Ћопића" одржаног на осмом семинару Друштва наставника српског језика и књижевности Републике Српске, у Бијељини, 30. септембра).

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

РАЗГОВОРИ СА САМОЋОМ: "Мостарске кише" Пере Зупца у рангу са "Не дај се, Инес", "Вером Павладољском", или Преверовом "Барбаром"

27. 09. 2023. у 13:00

Додатак Култура

0 0

БЕОГРАД НА ТОЧКОВИМА: Изложба у Ранчићевој кући у Гроцкој у оквиру “Дана европске баштине”

12. 09. 2023. у 08:00

Додатак Култура

0 0

ВЕЛИКИ ИСПИТ КЊИЖЕВНОГ ЗНАЊА: Милета Аћимовић Ивков, о "Антологији есеја српских песника"

12. 09. 2023. у 14:00

Додатак Култура

0 0

"ЗЛАТНА МАТРЈОШКА" ПРИПАЛА САТИЈЕВУ: Додељене награде јубиларног, 10. фестивала "Кустендорф класик"

06. 09. 2023. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације