ПОУЗДАНИ, ТИХИ ТУМАЧ: Одлазак Богдана А. Поповића (1936-2024), књижевног критичара, есејисте и уредника

ВРСНИ књижевни критичар, есејиста, антологичар и уредник Богдан А. Поповић преминуо је у 89. години. Био је велики зналац и тумач књижевности чији су се судови и оцене поштовали и за читаоце били драгоцен путоказ.

Фото З. Јовановић

Рођен у Новом Саду, завршио је студије на београдском Филолошком факултету, на групи за светску књижевност са теоријом, а од 1962. до 1982. обављао је низ дужности у "Књижевним новинама" где је био коректор, лектор, секретар редакције, оперативни уредник и в. д. главног и одговорног уредника. У овом гласилу био је скоро деценијама стални критичар, а готово 20 година у недељној колумни редовно је представљао песничка и есејистичка дела савремених српских писаца. Остали су упамћени и његови избори књига у издавачкој кући "Просвета" чији је био уредник пуних десет година. Као стипендиста Фулбрајтовог програма на два америчка универзитета предавао је југословенску књижевност. Као главни уредник најстаријег београдског књижевног часописа "Књижевност" представљао је дела истакнутих аутора попут Мирослава Јосића Вишњића, Радована Белог Марковића, Ивана Лалића, Јована Христића, Предрага Палавестре.

Био је дугогодишњи члан, а затим и секретар српског ПЕН центра а за критичарску есејистичку делатност добио је награде "Исидора Секулић" и "Ђорђе Јовановић". На књижевну сцену ступио је књигом "Начела и дела" (1970) после које су уследиле антологија "Поезија и традиција", збирке "Поезија и критика" (1972), "Савремени песници" 1975), "Дневни послови" (1981), "Критички колажи" (2006), "Спорења" (2013). Објавио је и књиге о делима Љубомира Симовића и песмама и поемама Миодрага Павловића, а прошле године изашла му је књига "Искораци, о критици и критичарима поезије".

- Долазећи после Зорана Мишића и угледајући се, сасвим сигурно, на њега, Богдан А. Поповић се определио да од почетка до краја у вишедеценијском напору, буде тумач српске поезије. Више од 30 година је писао тзв. новинску критику, али ону која је аналитички аспект постепено добијајући предност над вредновањем, што му је омогућило да пређе на огледе и студије о нашим великим песницима, а међу њима је својом аналитичком страшћу издвајао Миодрага Павловића и Љубодрага Симовића. Умео је као критичар да самог себе укори и да призна грешку. Најпознатији такав случај је поезија Новице Тадића. Према овом песнику је најпре био скептичан, а онда је и сам прихватио да је реч о аутентичном песнику. До последњег часа, он је био један тихи, ненаметљиви прегалац, неко ко књижевним вредностима служи без резерве, увек далеко од пролазних књижевних мода и буке књижевне чаршије - каже, за "Новости", књижевни критичар и есејиста Радивоје Микић.

Ђого: Венчан са поезијом

Богдан А. Поповић је био венчан са савременом српском поезијом. Више од шест деценија сустопице је пратио не само песнике свих генерација него и критичаре који су се том поезијом бавили, неретко полемишући са њиховим критичко-теоријским ставовима.

Доследно је неговао иманентни приступ песничком тексту. Избегавајући непосредно критичко вредновање, усредсређивао се на суштину текста, на његову језичку и значењску слојевитост, исказујући тако, на посредан начин, и вредносни суд. Његово обимно критичко и есејистичко дело остаће незаобилазна лектира за све будуће "тумаче" српске поезије - рекао је за "Новости" песник Гојко Ђого.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације