ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Дух паланке у Србији

СЦЕНОГРАФ Горчин Стојановић је ововремену Фему, "Покондирену тикву" наших дана, сместио на градилиште њене фирме, са дрвеним пољским тоалетом, заосталим доказом доскорашњег живота у кући поштеног, радног, простог опанчара, Феминог управо преминулог мужа.

фото приватна архива

Није изостао ни кичерасти салон, а костим Бориса Чакширана је амбијент и трагикомедију Феминог "ноблеса" обасјао шљокичастим костимима, врло честим на ТВ програмима. То је све од данашњице, коју доноси (ново) читање "Тикве" редитељке Иве Милошевић, на сцену "Раша Плаовић" београдског Народног позоришта. Стеријина комедија се само преобукла.

Наташа Нинковић је гордо посртање Феме "от" Мирић, Војвођанке, кроз непроходну џунглу правила новог, модерног, за њу узвишеног света, чији део би хистерично да постане, приказала са добром дозом искрености свог лика и са готово правом мером карикирања (говор, гест), колико је могућно то избећи у овом Стеријином давнашњем подсмеху паланачком духу. Фема Нинковићеве заиста верује у своју трансформацију, она, за разлику од проводаџике Саре, ништа не "глуми". Експресија Феме је, у овој представи, била помало нарушена чудним утиском из гледалишта, да је глумица са извесном сумњом, "дозирала" Фемине "ујдурме", чак и у сценама када је "покондирена тиква" сама са собом, пред огледалом... Завршну сцену, Феминог потпуног пораза, када и сама постане жртва сулуде "градње", Наташа Нинковић је тачно "проживела", показавши најзад моћ свог умећа...

Фото Народно позориште

Са изузетком Слободана Бештића (Митар, Фемин брат), стабилно "приземљеног", одлично одиграног и Ружичића Александра Ђурице, који је реално дочарао немоћ лагања, сви остали Стеријини, одлично написани ликови - Евица (Ива Милановић), Анчица (Ивана Шћепановић), Јован (Александар Вучковић), Василије (Драган Секулић) - упркос великом глумачком прегнућу да их некако оправдају, били су прејаки у изразу, а њихово понашање понекад и на ивици доброг укуса, као сцена секса Анчице и Јована у и испред пољског тоалета.

Ива Милошевић је Стеријину "Покондирену тикву" режирала у добром ритму, без много намере да засмеје публику, са неколико упечатљивих редитељских решења (сцена када се сви ликови, осим Феме, часте због успешног љубавног и пословног успеха...). Али, оштрице Стеријине сатире није било, критика паланачког менталитета се изгубила у данас потпуно фамилијарном контексту ријалитија, који је наметнула телевизија. Свакодневно присуство тог кича је Фемин покушај да буде оно што није учинило млаким и неубојитим, а то није била Стеријина намера.

Препоручујемо

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: О "Говеду" и сећању

16. 09. 2024. у 07:15

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Проклетство равнодневице

31. 07. 2024. у 16:22

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Апокалипса као утопија:"Утопија данас", ауторски пројекат Марка Грубића и Милене Богавац

29. 07. 2024. у 20:11

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Нова нормалност

01. 07. 2024. у 07:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације