ПОГЛЕД ИСКОСА: Тоншић против (пост)модерне

Дејан Ђорић

04. 10. 2024. у 06:00

ТОКОМ септембра у београдској Кући легата одржана је по други пут изложба "Фантастичних 6".

ПОГЛЕД ИСКОСА: Тоншић против (пост)модерне

Велико интересовање публике потврђује да је испошћена авангардним експериментисањем, апстракцијама, фигуралним кичем и аматеризмом у већини не само београдских галерија. Она је управо сада можда највише жељна правог сликарства.

Досадиле су јој фотографије, фотокопије, инсталације и објекти као и аматерска фигурација и уместо (нео)концептуализма народ жели да види Њено величанство слику. То му на најбољи начин нуди шест великих мајстора из домена ликовне ирационалности - Жељко Тоншић, Милан Туцовић, Владимир Дуњић, Жељко Журовић, Сергеј Апарин и Зоран Велимановић. Тешко да би овај избор могао да буде бољи и тога је свесна млада ликовна критичарка Маја Живановић која је окупила ове уметнике и написала уводне текстове у каталогу. Она не само да је сада вероватно најангажованија млађа критичарка, већ скоро једина која се појавила после Драгана Јовановића Данилова а да је заинтересована највише за сликарство фантастике и фигурације. Добар критичар је много ређа појава од квалитетног уметника.

На овој изложби двојица сликара више нису жива, Милан Туцовић отишао је можда управо зато што је био превише растрзан обавезама а најстарији на овој смотри Жељко Тоншић (1954-2015) би сада напунио 70 година. Не само због тог јубилеја, већ услед изузетности у светским размерама, овог ствараоца издвајамо као изванредну појаву не само ове ликовне манифестације већ целокупне српске уметности на прелому два века а и шире. И као тешко болестан Тоншић је сликао боље од других, чега су били свесни многи домаћи сликари, несебично су га ценили (хипер)реалисти као и мајстори фантастике.

Занатски и извођачки моменат његовог стваралаштва је недосегнут, не само овде, он је у техничком смислу надмоћнији и од Салвадора Далија. Тоншић је уз Милована Видака једини балкански сликар који је своја ремек-дела сликао више година, реч је о некој врсти интегралног сликарства које нема никакве везе са Медиалном идејом интегралне слике. Улагао је велику енергију у своје веће слике и после сваке се осећао исцрпљено. Израђујући као ренесансни великани у целости слику, све до раскошних рамова, пазећи и на најмањи детаљ, уписујући магијске реченице испод слојева боје, деловао је као велики противник целокупне (пост)модерне.

Није, међутим, био назадан, ван духа овог времена, стварао је и као актуелни неоготик сликар, што су одмах препознавали чланови међународних жирија (Гран-при 8.

Међународног Бијенала уметности минијатуре у Горњем Милановцу 2006. године).

Пронашао је начин и снагу да скоро генијално обнови сликарство на највишим основама, враћајући уметност тамо где је последњи пут била лепа, дубока и тајанствена - у доба симболизма деветнаестог века. То је најбољи доказ да права уметност никада не умире и не зна за границе простора и времена.