ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Демонско држање за разум

КАДА савремени британски аутор, Х. Брентон "потегне" данас питање поништавања Сократове истинољубивости и праведности, порука је јасна.

фото приватна архива

После Платонове "Одбране и смрти Сократове", само сарказам може да баци ново светло на Сократову мудрост и жртву. У представи "Ућуткивање Сократа", филозоф, за кога је пророчица рекла да је "најмудрији у држави", оптужен да негира стара божанства, хвали нова и квари младеж, приказан је као (босоноги) ходочасник, од кога суграђани зазиру и покушавају да избегну сусрет с њим, чувајући душевни мир од његове мудрости и тежине.

Баш то чини грађанин Еутифрон (живахни, упечатљив Југослав Крајнов), који ступа у дијалог с Сократом само зато што не успева да га избегне испред суда... Порота од пет стотина и једног грађанина Атине ће, после варљивог колебања и неефикасне Сократове одбране, одлучити да је крив и осудити га на смрт.

Бојан Димитријевић Сократа представља као живог човека, склоног уживањима, сумњичавог према "неистраженом" животу. Еутифрон, који ће здушно покушати да му помогне на суду, биће исмејан, па ће се увређено дистанцирати од Сократове намере да, својим сарказмом и критиком атинског друштва, оличеном у боговима, пресуди сам себи.

Довођењем у сумњу етичности свега што су основе грађанског друштва, али и природног људског поретка (правда, право, љубав, верност, поткупљивост, част достојанство, породица, ...), Сократ постаје непријатељ и политички противник власти, манипулаторима који владају масама страхом од освете лицемерних божанстава. Нимало забринут за свој живот, Сократ се подсмева и слепилу грађана, који не схватају да су манипулисани, али и самом себи, зато што претерано озбиљно промишља свет и себе у њему. Заснована на непрестаном сукобу мишљења (Сократ-Еутифрон, Затворски стражар-Сократ, Аспазија-Ксантипа), Брентонова драма о Сократовој јасној намери да попије кукуту и умре, пре него што ће да живи против својих начела, стиже у завршницу, где се у "данс макабру" филозофог одласка појављује Демон, са којим он потврђује своје постојање тврдњом, да, ако је "прецртан", онда је заиста и постојао, па није само "демократска" смрт оно по чему ће га памтити.

Фото Битеф театар

У помало необичној подели, у којој би требало да су Сократ и Аспазија седамдесетогодишњаци (она је некада била његова љубавница, а сада је "спиритус мовенс" напредне демократске мисли), а Еутифрон и Ксантипа млади људи, редитељ, Небојша Брадић скреће реалистичку причу ка саспенсу "судске драме". Бојан Димитријевић Сократа не приказује као старца, који временом стиче мудрост, него готово као Христа, који проповеда правичност и етику, разум и разложност, а пре свега могућност да се расправља без репресије. Јелена Ступљанин, као Аспазија, има јасну политикантску вертикалу, прожету феминизмом, у којој њена женственост активизам чини шармантним. Сања Ристић Крајнов убедљиво и страсно, као Ксантипа, носи идеју жене као мајке и стуба породице, али је и стални критичар Сократа због његове бескомпромисности, без осврта на добробит породице... Небојша Брадић "Утишавање Сократа" режира као савремно збивање, у коме Демон замењује супервизију божанстава, јасно указујући на обавезу да се свако, ко "зна да ништа не зна" (што је болно савремена истина) "договори" о истини и правди са демоном у себи самом. Чак и пре смртног часа.

Препоручујемо

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Јуначко с(трпљење)

22. 11. 2024. у 06:30

Култура

0 2

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Могућност новог читања

18. 11. 2024. у 07:45

Култура

0 0

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Српска несрећа

13. 11. 2024. у 07:30

Култура

0 1

ПОЗОРИШНА КРИТИКА: Плес на оштрици ножа

03. 11. 2024. у 12:22

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације