КЊИЖЕВНА КРИТИКА - Уметници на маргини

Слађана Илић

17. 12. 2024. у 07:45

КЊИГУ Небојше Лапчевића "Сејач" ("Агора", 2024) могли бисмо сврстати у роман о уметнику, уметности и стварању.

Истовремено, то је љубавни роман и дело написано у част завичаја. Приповедани простор у њему је Троморавље својеврстан митопоетски свет у нелинеарној причи која је заправо најбољи начин да се савлада комплексна грађа и ауторова замисао: да се, полазећи од библијског мотива сејача, приповеда о савремености и да се њеним посредством покаже витализам стварања, али и странпутица бесплодног и отуђеног човечанства, које нема ништа суштински са стварањем, хуманитетом и љубављу, природом и плодношћу.

Занимљиво је како Лапчевић у ту причу ситуира актуелне теме као што је, на пример, екологија. Она се сасвим спонтано мотивише истицањем суштинске везе ствараоца и природе. Читајући "Сејача" разумемо да се ван ње и њених начела заправо ништа ваљано не може ни створити.

Иако су јунаци романа уметници, они су у односу на магистрални ток света, не само сада него, рекли бисмо одувек, на маргини. Она је њихово природно место. Могуће је да из те мотивације настаје заплет, не о пронађеном рукопису, већ о конкретно адресованом либрету чији је аутор Аноним, чији се идентитет докраја настоји открити. То дело намењено је композитору Адаму Дединцу. Мистериозни путеви либрета ову књигу чине готово детективском, али су повод да се до детаља открије природа срвараоца, његовог односа према сопственом делу, мисији, својим ученицима, као и према ближњима.

То, читајући роман, закључујем пруочавајући Адамове релације са ученицом Петром Рибник, са супругом Евгенијом и са ексцентричним пријатељем Костом Памјатником. И док су прва трећа релација углавном везане за садашњост, друга је, у ствари, читава - љубавна - историја која захвата прошлост и садашњост и која у "Сејачу" стоји спрам ствараочеве потребе за апсолутном слободом.

Оно што је ретроспективно исприповедано, а у вези с љубављу и стварањем, садржи два веома значајна елемента - еротику и фолклор. Еротско-љубавна прича јунака амблематичних имена Адама и Евгеније (која је у ствари Ева), у вези је са светлошћу, водом и земљом, са животом, а контрастира јој еротска прича (епизода) Адама и Саре, на основу које закључујемо везу између ероса и танатоса.

На овом месту требало би размотрити и увек актуелан однос мушкарца ствараоца и жене.

Из епилога односа Адама и његове животне сапутнице закључујемо да је у таквој врсти релације, да се парафразирамо речи јунака "Венере у крзну" (Леоплод фон Захер Мазох), мушкарац стваралац је чекић, а жена наковањ.

Но, како уочавамо, женски принцип је јачи, увек реализује свој наум докраја Петра Рибник премијерно је извела дело "Terra Incognita".