ПОГЛЕД ИСКОСА: Великих седам у Новом Саду

Дејан Ђорић

17. 12. 2024. у 09:00

ДО 26. децембра у Галерији ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића у Новом Саду траје изложба "Великих седам" на којој су представљена дела седморо академика из фонда Галерије САНУ и Галерије Рајка Мамузића.

ПОГЛЕД ИСКОСА: Великих седам у Новом Саду

На њој су и два остварења из Колекције Богдановић, скулптура "Ратник" вајара Николе Коке Јанковића из 1960. године, једна од бољих његових бронзи, јер не подлеже занатском већ изражава поетички моменат и слика Младена Србиновића "Отпор је човекова дефиниција" из 1968. која исказује бурне политичке догађаје. Изложбу прати каталог на 84 стране и у односу на оне из ранијег времена ове институције садашњи су више налик монографијама.

Аутор изложбе и првог текста у каталогу је Јованка Столић, кустос Галерије Рајка Мамузића а други текст је написала Јелена Межински Миловановић, заменик управника Галерије САНУ. Не само да је реч о стручним студијским текстовима већ и о чињеници да за писање о оваквој значајној изложби није довољно само књишко, школско знање, већ је потребно и искуство које су ове две кустоскиње стекле на одговорним пословима.

Приказана су искључиво репрезентативна дела, слике галеријских и већих формата и скулптуре академика Љубице Цуце Сокић, Миодрага Миће Поповића, Милорада Бате Михаиловића, Стојана Ћелића, Младена Србиновића, Петра Омчикуса и Николе Коке Јанковића. Од скулптура ту су само оне Јанковића, мада се и Омчикус њоме бавио. Реч је о уметницима рођеним између 1914. и 1926. године. Осим најстарије Цуце Сокић сви су похађали или дипломирали београдску Ликовну академију, а Цуца, Ћелић и Србиновић били су и професори на њој. После толико тога написаног у критикама, каталозима, књигама и монографијама о овим ствараоцима, тешко је нешто суштински ново рећи, зато су се ове две учене историчарке уметности крајње савесно и стручно позабавиле местом и односом тих уметника према збиркама Галерије ликовне уметности Рајка Мамузића и Галерије САНУ. Ово није први пут да се део збирке из САНУ шире представља и у другим галеријама, недавно је то било у већој београдској Галерији 73 поводом 50 година њеног постојања, а најстручнија за таква приказивања је госпођа Межински Миловановић. Тако је и у Новом Саду у споју две крајње значајне галерије и дела њиховог ликовног блага формирана једна од капиталних изложби у овој години. Суочени са Цуциним разумевањем сликарства као поезије, "сликарством призора" Миће Поповића (кога Ђорђе Кадијевић сматра најзначајнијим нашим поратним уметником), националном експресијом Бате Михаиловића, Ћелићевим невиђеним ликовним трактатима о простору, линији и боји, Србиновићевим сликама славља атмосфере и колорита, Омчикусовом ликовном снагом и Јанковићевом интимом у виду љубави за фигуративну скулптуру, можемо само да ходочастимо у Нови Сад у Галерију ликовне уметности поклон збирку Рајка Мамузића, у Галерију која има мирис уметности.