ВЕК БЕОГРАДСКЕ ЛЕПОТИЦЕ: Заборављена историја зграде Врачарске задруге у Крунској улици коју је основала породица Вељковић

ОВЕ године, тихо и неприметно, једно од најлепших београдских здања бележи стогодишњицу свог постојања.

БИСЕР Зграда Врачарске задруге, Фото Из колекције Б. Наканиши и Д. Гајића

Ради се о згради на адреси Крунска 1-3 у којој се већ више од 90 година налази амбасада Турске. Првобитно је припадала Врачарској задрузи, једној од најстаријих српских холдинг банака, формираној у Београду 1893. године. Оснивачи и већински власници Врачарске задруге били су чланови имућне породице Вељковић, једне од најутицајнијих београдских породица с краја 19. и почетка 20. века.

Родоначелник породице био је др Стојан Вељковић (Параћин, 1831 - Београд, 1924), професор римског и кривичног права на Београдском лицеју, министар правде и финансија у Кнежевини Србији и почасни члан Српске краљевске академије. Његова Врачарска задруга имала је у власништву, између осталог, и хотел "Српски краљ" код Калемегдана (у којем се једно време налазила дирекција Задруге), а била је и већински власник пакета акција Вајфертове пиваре код Мостара и "Аеропута", прве српске компаније за цивилни ваздушни саобраћај. Др Стојан Вељковић је још 1912. године купио скромну кућу на углу Кнеза Милоша и Крунске улице (у којој је својевремено живео песник Јован Јовановић Змај), могуће с намером да ту сагради нову палату Врачарске задруге. Из непознатих разлога, ово је реализовао тек 1924. године.

ДВОРИШТЕ Колекција скулптура, Фото Архива "Борбе"

Репрезентативно, угаоно здање Врачарске задуге изведено је у стилу европског академизма са јасном поделом на приземље и два спрата и наглашеном симетријом, по пројекту архитекте Живојина Николића, у то време такође ангажованог на градњи помоћних објеката краљевског дворског комплекса на Дедињу. У лучном тимпанону који се налази на врху зграде и данас се налазе ћирилични иницијали "ВЗ" који подсећају на првобитно власништво и функцију зграде. Мање фасадне скулптуре и две седеће женске фигуре на дворишној тераси Врачарске задруге дело су вајара Живојина Лукића, док је пет великих скулптура на кровној балустради израдила Вукосава Вука Велимировић, прва школована српска вајарка.

Ове фигуре су персонификације Пољопривреде, Бродарства, Индустрије, Домаћинства и Виноградарства. Вука Велимировић је у Паризу, где су фигуре настале, била ученица чувеног вајара Бурдела. Живела је у уметничкој четврти Монпарнас, дружила се са познатим уметницима, излагала своје радове и добијала веома позитивне критике у париској штампи. Била је веома цењени портретиста у високим круговима друштва, те је ауторка скулптура и бисти многих славних људи и европских владара које су данас развејане по приватним колекцијама и музејима света. Нажалост, Вука Велимировић је за живота најмање била тражена у Србији, где је и данас слабо позната у ширим круговима љубитеља уметности, а једино њено монументално дело у Београду су управо поменуте фигуре на згради бивше Врачарске задруге, данас амбасаде Турске. Ову значајну наруџбину добила је захваљујући познанству са млађим сином др Стојана Вељковића, др Војиславом Вељковићем (1865-1931) који је био изузетан познавалац уметности и велики колекционар сликарских и вајарских радова.

Војислав Вељковић, Фото Архива "Борбе"

Др Војислав Вељковић је значајна личност у историји Србије. Био је професор права на Великој школи и истакнути политичар, у различитим периодима министар финансија, трговине и индустрије, упамћен као творац југословенског динара. После смрти његовог оца Стојана 1925. године, постао је кључна особа у управљању Врачарском задругом која се управо тада преселила у своје ново здање у Крунској улици. Као страсни поклоник уметности, желео је да своју колекцију са више од 250 слика и гравира обогати и вајарским радовима, те је наручио да се у реномираној париској ливници "Сус фрер" (Susse Freres) у бронзи излије пет чувених Микеланђелових дела, међу којима и седећа фигура Мојсија. Ово је, после дужег чекања на дозволу, урађено посебном, скупоценом техником "изгубљеног воска", при чему је могуће направити само један одливак и то савршено прецизно.

Истовремено су наручени и одливци десет познатих античких скулптура ("Милоска венера", Праксителов "Аполо", Лисипов "Апоксименос" и друге). Све скупа су том приликом наручене 22 драгоцене скулптуре, од којих је бар девет једно време красило башту Врачарске штедионице, у ишчекивању да се у Топчидеру, по жељи и замисли Војислава Вељковића, купи велики плац и уреди у виду парка у којем би биле постављене ове скулптуре, да би сви Београђани могли да уживају у њима. Како сазнајемо из једног чланка у листу "Време" из 1931, Бета Вукановић је лично правила нацрт за уређење овог парка, а Паја Јовановић, (чији стан се у то време налазио у Бирчаниновој улици, тачно прекопута куће породице Вељковић) је правио нацрт за павиљон, такође планиран у парку.

Вукосава Вука Велимировић, Фото Википедија

Нажалост, др Војислав Вељковић изненада умире у јануару 1931. године, а бригу о његовој уметничкој колекцији, као и о Врачарској задрузи преузима његов старији брат Јован. Идеја о парку у Топчидеру никада није остварена. Јован је уз породичну кућу у Бирчаниновој улици сазидао павиљон од 220 квадрата, назван "Музео", а касније "Павиљон Вељковић" (неколико пута недељно отваран и за публику), где је смештена колекција слика, док су скулптуре, пренешене из баште Врачарске задруге, нашле место како у ентеријеру павиљона, тако и у његовом дворишту. Породица Вељковић је сачувала своју изванредну уметничку збирку чак и током Другог светског рата, али су кућа и павиљон после рата национализовани, а колекција је, према сећањима потомака, нестајала део по део.

ДРАГОЦЕНО Микеланђелов "Мојсије", Фото Приватна архива

Сачуване су само скулптуре које су званичним решењем из 1948. године стављене под заштиту државе као "покретно споменичко наслеђе". Мањи комади из колекције дати су на чување Народном музеју у Београду, док се монументалне скулптуре данас налазе у згради ФЛУ, као и у башти њиховог Вајарског одсека на Сењаку, чекајући да се једнога дана можда оствари велика жеља Војислава Вељковића, те да се негде у Београду направи парк који би красила ова раритетна колекција вајарских дела.

Пар година после смрти др Војислава Вељковића, по свему судећи већ 1933. године, зграда Врачарске задруге дата је на коришћење амбасади Турске. У послератном периоду, здање је национализовано, а 1966. године продато Турској у замену за вилу у Анкари и додатних 140.000 америчких долара. Унутрашњост амбасаде делимично је измењена реконструкцијом која је изведена 2014. године. Потомци породице Вељковић настоје судским путем да врате имовину Врачарске задруге.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 1

ЖИВОТ ПОСВЕЋЕН ЗНАЊУ, ПРАВДИ И ОТАЏБИНИ: Заборављена Зора Прица Крстић, прва жена са титулом доктора наука у Србији и међу првима на Балкану

05. 12. 2024. у 18:27

Додатак Култура

0 0

ЗАЧЕТНИК КУЛТА КНЕЗА ЛАЗАРА: Студија Ксеније Миловановић о књижевном делу Данила Бањског

05. 12. 2024. у 06:00

Додатак Култура

0 4

ЈОВАНКИН ЛИК ОТРГНУТ ОД ЗАБОРАВА: Књига Олге Радић “Жена која је пушила ‘житан’” у издању “Службеног гласника” о нашем архитекти

21. 11. 2024. у 12:00

Додатак Култура

0 3

СКУПЉАЊЕ КОШЧИЦА ЊЕГОШЕВИХ: Шест сахрана нисмо укопавали песника, већ оне који су то силом чинили

21. 11. 2024. у 13:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације