ФИЛМ И ЖИВОТ
УЗМИМО кадар-секвенцу у њеном чистом стању: то јест, аудио-визулену репродукцију, начињену из субјективног визуелног угла, једног фрагмента бескрајног низа ствари и радњи које бих могао да потенцијално репродукујем.

FOTO: EPA
Такав кадар-секвенца у чистом стању би могао да се састоји од читавог невероватно досадног низа безначајних ствари и радњи.
Оно што ми се у пет минута мога живота догоди или појави постало би, пројектовано на платно, нешто апсолутно неинтересантно - апсолутно небитно. То ми се тако не чини у стварности јер је моје тело живо, а тих пет минута јесте пет минута живог солилоквија стварности са самом собом.
Хипотетичка кадар-секвенца стога истиче, представљајући је, безначајност живота као живота. Али кроз ову хипотетичку чисту кадар--секвенцу, долазим до сазнања - са истом прецизношћу лабораторијског експеримента - да основна тврдња коју нешто безначајно изражава јесте: "Ја сам", или "Постоји", или једноставно "Бити".
Али да ли је бити природно? Не, мени се не чини тако, напротив. Чини ми се да је чудесно, мистериозно, и ако ништа друго, потпуно неприродно.
Сада, кадар-секвенца, с обзиром на карактеристике које сам описао, постаје, у играним филмовима, "најприроднији" моменат кинематографске приче. Мушкарац ошамари жену, затим седне у аутомобил и одвезе се ауто-путем? Па добро, ја поставим филмску камеру са магнетофоном тамо где би могао стајати сведок од крви и меса, мизерно натуралистични, и снимам читаву сцену како се одвија, онако како би је сведок могао видети и чути, све док аутомобил не нестане у правцу Остије. Тачно је: као и у случају који се дешава пред мојим очима у стварности, тако и у његовој репродукцији, основна и доминантна тврдња је:
"Све то јесте". (Међутим, као што нисам равнодушан у реалности, тако, потенцијално, нисам равнодушан ни на репродукцију реалности. И пошто у филму расуђујем кроз Код реалности, у себи репродукујем мање-више иста осећања као да тај догађај или ситуацију доживљавам физички.)
Пошто филм никада није у стању да изостави такве кадар-секвенце, чак и када су минималне, пошто се увек ради о репродукцији стварности, он је оптужен за натурализам.
Али страх од натурализма је (барем када је реч о филму) страх од постојања. То је, у крајњој линији, страх од недостатка природности постојања: од ужасне двосмислености стварности због чињенице да је заснована на неспоразуму - пролазности времена. Све само не натурализам! Снимати филмове значи писати на хартији која гори.
Да бисмо разумели шта је натурализам филма, узмимо за пример један екстремни случај - који се представља, или је представљен као пример авангардног филма: у подруму њујоршког New Cinema, пројектор приказује кадар-секвенце које трају сатима (на пример, човек који спава). Ово је, дакле, филм у свом најчистијем стању (као што сам рекао више пута), и као такав, као представа стварности из јединственог визуелног угла, субјективан је у смислу да је сумануто натуралистички: пре свега по томе што има природно време стварности. Као и увек, у културолошком смислу, нови филм је једна екстремна последица неореализма: са својим култом документа и истине. Међутим, док је неорелизам оптимистично, здраворазумски и добродушно неговао свој култ реалности помоћу придодатих кадар-секвенци, нови филм преокреће ствар: у свом замарајућем култу стварности и својим бескрајним кадар-секвенцама, уместо да има основну тврдњу:
"Оно што је безначајно, постоји", његова основна тврдња је: "Оно што постоји, јесте безначајно". Али ова безначајност се осећа са таквим бесом и болом да напада гледаоца, као и његову идеју поретка и његову људску егзистенцијалну љубав према ономе што јесте.
Кратка, разумна, одмерена, природна, пријатна кадар-секвенца неореализма нам пружа задовољство да препознамо стварност коју свакодневно доживљавамо и у којој уживамо кроз естетско поређење са академским конвенцијама; дуга, бесмислена, бескрајна, неприродна, нема кадар-секвенца новог филма, напротив, изазива у нама ужас пред стварношћу, кроз естетско поређење са неореалистичким натурализмом схваћеним као школа за живот.
Дакле, практично питање разлике између стварног живота и репродукованог живота, то јест између стварности и филма, јесте питање, као што сам већ рекао, временског ритма. Али то је и разлика у времену која је код сваког филма другачија. Трајање једног кадра, или ритам смењивања кадрова, мења вредност филма: филм припада једној школи, а не другој, једној епохи а не другој, једној идеологији а не другој.
Онда, ако имамо на уму да се у играном филму може створити илузија кадар-секвенце кроз монтажу, вредност кадар-секвенце постаје још идеалнија: постаје прави избор једног света. Тако, док права кадар-секвенца репродукује стварну радњу онаквом каква она јесте, и која има своје време такво какво јесте, лажна кадар-секвенца (што је случај у већини неореалистичког филма, али и код натуралистичких илустативних снимака рекламне конвенције) имитира одговарајућу стварну радњу, репродукујући њене различите одлике, спајајући их затим кроз време које их фалсификује лажирањем природности.
С друге стране, главна карактеристика монтаже нове кинематографије је да јасно прикаже фалсификовање стварног времена (или, у случају бескрајних кадар-секвенци које сам спомињао, своју крајњу иритантност кроз обртање вредности безначајног).
Да ли су у праву аутори новог филма? Односно, како у једном филмском остварењу стварно време мора бити без сумње уништено, да ли то уништење времена мора бити главни и најочигледнији елемент стила? И на тај начин потпуно уклонити гледаоцу илузију развијања радњи у времену - као што се дешавало у старим и новијим причама?
По мени, аутори нове кинематографије недовољно умиру у својим филмовима: они се у њима потресају, пате, тачније муче се у агонији, али у њима не умиру: стога, њихови филмови остају као сведочанства о патњи апсурдног феномена времена и, у том смислу, могу се тумачити само као чин живота. Страх од натурализма задржава унутар граница документа, а субјективност, доведена до тачке да даје или бескрајне кадар-секвенце - да би у гледаоцу изазвала ужас над небитношћу његове реалности - или производ монтаже која разара илузију развоја времена - и даље његове реалности - на крају постаје пука субјективност психолошких докумената. Чак и са најавангарднијих и наизглед неодгонетљивих књижевних страница, приказује се нека реалност или, једноставно, реалност: не може се побећи од реалности, јер она говори сама са собом, а ми се крећемо унутар њеног круга...
(Одломак из књиге "Јеретички емпиризам", издавач КЦВ "Милош Црњански")
Препоручујемо

KОНКУРС ЗА КЊИЖЕВНУ НАГРАДУ „ДУШАН ВАСИЉЕВ”: Град Кикинда упутио позив писцима
13. 12. 2024. у 20:54

ШПАНИЈА ПРОГЛАСИЛА ВАНРЕДНО СТАЊЕ
МИНИСТАРСТВО унутрашњих послова Шпаније прогласило је ванредно стање након данашњег нестанка струје.
28. 04. 2025. у 21:32

МАКРОН ПОСЛЕ РУСКОГ НАПАДА: Хитно нам је потребан мир
РУСКИ ракетни напад на град Суми на северу Украјине наглашава хитну потребу за наметањем примирја Русији, изјавио је данас председник Француске Емануел Макрон.
13. 04. 2025. у 15:34

НЕ МОЖЕ ДА САКРИЈЕ ТУГУ: Дарко Лазић потпуно сломљен, јавно се огласио (ФОТО)
ПЕВАЧ се присетио свог покојног оца...
28. 04. 2025. у 19:35
Коментари (0)