ПОГЛЕД ИСКОСА: Тамарин свет као цвет

Дејан Ђорић

05. 03. 2025. у 09:00

ТРЕБА поштовати сваког ко се на фигуративан начин бави сликом.

Та древна уметност, несводива на вештину и занат, после више од 30.000 година опада, роботи сада праве сјајне слике а моћ нових медија превазилази све виђено у сликарству.

Врхунски сликари ће постати нека врста диносауруса а њихово стваралаштво цењено више попут старог вина и олдтајмера него као уметност. Треба приметити да и некада напредни видови, као апстрактна уметност, силом безбројних следбеника у ово време попримају форму кича и аматеризма.

Из тих разлога београдска сликарка Тамара Симић Дражић (Травник, 1985) окренула се ка фигуративној слици, њеној обнови на најбољим, ренесансним основама (изложба у Кући Ђуре Јакшића траје јој до 19. марта). И сама ренесанса резултат је реакције на готско, препород је надахнут врхунцем европске уметности, грчке у V веку п. н. е. За разлику од актуелних мазалица и пацкања по платну, она се труди да јасно сагледа свој садржај и чисто га наслика, искрена је у својим настојањима да освоји фигуративну слике древне естетике лепог, доброг и истинитог. Њена ликовна истраживања, ти несумњиво сликарски видови опсесивности, утемељена су и усмерена не само на Ботичелија, високу ренесансу или прерафаелите, већ увек тамо где се формира зрело фигуративно умеће. Ако скоро никада не представља Прволик, не бави се иконом, она јесте борац за људски лик на слици, за повратак лепоте у уметност.

У том смислу њено сликарство је савремени вид разотуђења, повратка на добре основе, што у уметности никада не може бити лоше нити назадно. Тамарино сликарство може се суштински тумачити као "цветно", али не по мотиву, она се не бави мртвом природом мада слика цвеће више као детаљ, већ по унутрашњој уметничкој вољи, у теорији уметности одавно дефинисаној као Kunstwollen. Њено ликовно делање је, дакле, цветно не формално тј. мотивски, не по ономе што је на први поглед приказано, већ по томе чему се стреми. Та сликарска активност је оптимистичка по колориту и формалним одликама, по радости и ведрини стварања. Ако се добро сећам, Вилијам Блејк је приметио да је за настанак једног цвета потребан рад векова, али исто тако и за право сликарство које траје од пећина Алтамире и Ласкоа до данашњих музеја. Сећам се и дефиниције цртача и професора Драгана Лубарде, "Цвет = свет", мада је он мислио на сакралност цвећа а не на световност.

Од тога има понечег и на сликама Тамаре Симић Дражић, сада је као и увек свака добро урађена фигуративна слика помало и сакрална. Она као посвећени ликовњак посеже за прошлошћу као што слика и савремене ликове, изражава сликом културу сећања (која се може на разне начине представити), традицију као изврсни моменат у садашњости, онај који крепи и лечи. То је хтење многих револуционара, од Давида до Пикаса.