ЗАШТО ПРАВИМО БИБЛИОТЕКЕ: Одломак из књиге "Сентиментално васпитање"

ЛУТАЈУЋИ годинама по антикварницама, често наилазим на књиге које су ми некада много значиле.

Фото: Милена Анђела

Одлучујем се да купим понеку од њих, али већ на путу према каси, ко зна због чега, одустајем од куповине. И држећи тако у рукама неки чудом сачувани примерак с којим сам давно друговао, размишљам шта бих започео са њим. Толико сам пута прочитао те странице; не верујем да бих могао да им се вратим још једанпут, ма колико да су ми биле драге. Њихов садржај ми је познат. И дејство које су имале на моје пријатеље, вршњаке, и на мене. Па ипак, држећи на длановима случајно пронађену књигу, осећам њену заштиту која ми улива сигурност попут драгоцене амајлије. Поново сам у њеној власти час-два, а затим следи неизбежно, чему? - и одлажем је у хаотичну гомилу случајних књига, баш као што неко посебно драго лице препуштам светини на булевару, после неколико уобичајених питања о здрављу, старењу и породици. Има у том гесту извесне узалудности: чак и када бих имао много среће у трагању, никада не бих успео да покупујем све књиге које су утицале на живот поколења коме припадам.

Зашто, уопште, правимо библиотеке?

Да бисмо нечим прекрили зидове? Да испунимо полице које је пројектовао неки архитекта?

Правимо ли их због сујете; да они што долазе у наше домове стекну о нама повољан утисак, помисливши како смо начитани и учени? Или се, једноставно, с временом накупи довољно књига да испуне један застакљени ормар, па се то зове - библиотека? Јесмо ли, можда, некада давно, у детињству без књига, били позвани у какву господску кућу, па осетили мирис библиотеке помешан са воњем дувана за лулу и видели неког седокосог човека у плишаном кућном огртачу како чита заваљен у наслоњач, потпуно одсутан и не примећујући нас; та нам се слика, можда, усекла у памћење као заштитни знак за отмен живот? Нисмо ли дуго носили у себи тај давни призор и много касније, кад смо се и сами окућили, покушали да га подражавамо у сопственом дому? Нису ли случајно криве фотографије писаца који се увек сликају испред редова енциклопедија на полицама, за радним столовима затрпаним књигама? Улазили смо преплашени у кабинете значајних људи, у приватне одаје двораца, код академика и професора универзитета - увек су зидови били прекривени књигама (у полутами су се златила слова у кожу повезаних издања), и увек су те књиге значиле ученост и моћ, један сасвим други, често недостижни живот, различит од оног који смо били присиљени да трпимо.

Али ове књиге које преврћем по књижарском отпаду нису никакви скупоцени, ретки библиофилски примерци, нити рукописна јеванђеља, ни гравурама илустровани путописи старих ходочасника; књиге о којима је реч увезане су, углавном, бедно: ни трага кожи или златотиску, хартија им је прљавосива, понекад обична - новинска, корице мекане и без икаквих украса; тиражи, некада, веома велики, одобрени од каквог данас већ одавно ишчезлог министарства или комисије; укратко, ти примерци не представљају ни за кога никакву вредност, осим за мене. Што се тиче њихових цена, штампане у време када се много полагало на ширење образовања и културе међу народним масама, те књиге су невероватно јефтине. У међувремену, новац је неколико пута замењиван (готово чешће од идеја), тако да се могу купити за багателу, често за смешно мале суме, због којих се помало непријатно осећате пред благајницом за великом електронском касом. Књиге о којима пишем толико су јефтине да се слободно може рећи да и немају цене, осим оне у нашим главама и нашим срцима.

Не знам када ми је први пут пало на памет да почнем да их тражим, и не бих смео да се закунем како сам од почетка тог дугог трагања имао намеру да од њихових одломака начиним једну овакву књигу. Искрено говорећи, надао сам се да ћу читав тај посао обавити успут, док се будем бавио другим стварима, или, да ће ме та мала авантура забавити и помоћи ми да лакше преживим мртви ход времена у који покаткад човек западне док се нешто чека, али, увучен једанпут у игру, више нисам могао да одустанем. Читајући поново откривене књиге, оним редом којим сам их проналазио (значи у потпуно непредвидљивом хаотичном редоследу), почех да истражујем од чега смо, у ствари, направљени, ко је кривац што смо на крају испали овакви какви смо, и где смо то, и у коме тренутку погрешили.

Пожелех, дакле, да прикупим и саберем у једној књизи огромну, дуго чувану, често прећуткивану, по сећању разбацану имагинарну библиотеку од које је сачињено наше сентиментално васпитање, тачније: образовање осећања. Та библиотека је распарчана, изгорела или позајмљена, па никада враћена, продана на кило, разбијена у парампарчад, попут оног великог Андерсеновог огледала из "Снежне краљице" чије су крхотине у нашим зеницама. Њу је потребно тражити по лошим и добрим годинама, по туђим књижницама, по успоменама, љубавима, пријатељствима, у лавиринтима епохе у којој смо живели... Чини ми се да би једна таква књига - можда, зборник, споменар, антологија, сваштара или нешто слично - имала смисла ако бисмо, пружајући је неком непознатом (ко се занима за нас), могли мирно казати: "Ево ти ова књига, направљен сам изнутра од тих ствари!" Чини ми се, такође, да би једна таква књига, кад бих успео да је слепим од различитих одломака осећања, могла да се поклони деци која нас пречесто, и поред љубави, нису у стању у потпуности да разумеју. Деца би, можда, могла да нас поново саставе од помешаних коцака, звукова и слика, од туђих доживљаја, стилова, одломака разговора, описа природе, од масе ликова који су нас насељавали као у каквом дугогодишњем бунилу, и од њихових понашања које смо у извесним раздобљима страсно опонашали. Је ли то подсвесни покушај да помоћу исте душевне хране начинимо особе сличне себи у једној новој генерацији, којој прети страшна опасност од осећајне униформисаности, или што је још горе, тупе равнодушности?n

            (Одломак из књиге "Сентиментално васпитање", у издању "Лагуне")

Препоручујемо

Додатак Култура

0 5

ВЕЧНО ЖИВА ЖЕЉА ЗА ОТВОРЕНИМ ВИДИКОМ: О четири пјесме "познице" Иве Андрића, поводом 50 година од пишчевог одласка

12. 03. 2025. у 09:00

Додатак Култура

0 0

Белешке за писца

12. 03. 2025. у 08:20

Додатак Култура

0 1

ЛЕПОТА И ШАРМ БЕОГРАЂАНКИ: Тридесет година од одласка Банета Ђорђевића, пионира српске “лајф” фотографије

05. 03. 2025. у 06:00

Додатак Култура

0 1

"ОД ЉУБАВИ СТЕНА": О сонету "Љубостиња" Мирка Королије

05. 03. 2025. у 11:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације