ИМАНУЕЛ И ФЈОДОР: Шта повезује двојицу генија који су својим делима задужили цело човечанство, за сва времена

ЈУТРОС ми дух запоседоше, један за другим, две познате, а међусобно врло различите идеје, односно, два концепта, до којих су дошла двојица значајних људи и стваралаца, два вишеструко различита човека, колико уопште људи могу бити различити међу собом, а знамо да су људи бића која могу бити различити и те како, вишеструко и веома.

Фото Википедија

Прва разлика у томе је што је један филозоф, а други писац; и то велики мислилац, онај први, и велики уметник, овај други. Оба, дакле, ствараоци светске релеванције, генији који су својим делима задужили цело човечанство, за сва времена.

Уз то, један Немац, а други Рус, оба припадници великих народа, и не само различитих народа, но и толико међусобно супротстављених да су своје разлике потврђивали мало жешћим непријатељствима, не мало, но толико жестоким да су и својим знатним учешћем у светским ратовима то притврдили. Ипак, кад је реч о интересовањима за ова два генија, и једни и други народ били су довољно мотивисани до ову нетрпељивост заобиђу, па су књиге ове двојице превели на своје језике, свакако, не на било какву штету, но зарад своје добробити.

Разликују се ова двојица стваралаца, значи, и по језицима на којима су своја дела писали.

Разлика толика да ова двојица, да су се којим случајем срели и нашли у прилици да попричају, не би разменили ни реч, јер се не би разумели. Али и у овоме има неке сличности међу њима двојицом. Матерњи језик сваког од њих спада међу језике светске распрострањености, такође, и у језике са знатним изражајним и творачким потенцијалима, и те како потврђеним богатим и сваковрсним културним и духовним остварењима.

Ова два ствараоца нису били савременици, тако да међу њима постоји и епохална разлика.

Колика? Могло би се рећи читав један век, према томе, од неколико нараштаја. Један је рођен 1724. године, значи, у осамнаестом веку који је испратио до краја, па поживео и још четири године, колико му је запало од деветнаестог века, на чијем почетку је умро: 1804. године; други је рођен у деветнаестом веку, године 1821, скоро сто година после рођења оног првог, и у том веку је и умро 1881. године, после непуних шездесет година живота, док је онај први живео скоро осамдесет.

Њихови животи путеви, гледајући из временске димензије, су се непорециво мимоишли; филозоф није могао знати за књижевника, чија дела није био у прилици да чита. А књижевник је могао знати за филозофа и за његове списе, али не знамо да ли их је читао и познавао, а још мање бисмо могли рећи да ли је понешто усвојио од онога по чему је филозоф постао познат. Извесно је да су и један и други били самосвојни ствараоци, наиме, да су им опуси врло оригинални. Било би интересантно видети ко је написао боље књига, ко је од њих двојице значајнији, могли би се они по томе поредити; ипак, није претерано ни рећи за њих да су неупоредиви; и међусобно, и иначе, што због своје самосвојности, што због високог домета који су постигли сваки у свом домену Имануел у филозофији, Фјодор у књижевној уметности.

Независно од свих ових разлика, десило се тако да је, и једном и другом, посебну пажњу привлачио је један феномен, довољно јако и подстицајно да су обојица написали оно што су имали да кажу о томе. Реч је о феномену лепоте, који је многим људима био врло снажан изазов, који је интригантна тема и данас, а биће то, не мање, и убудуће. И баш те њихове идеје о лепоти, та два различита и врло позната схватања феномена лепоте, подстичу ми од јутрос и дух и мисао, а да не бих могао рећи како, да ли истовремено, наизменично или упоредо.

Имануел је већ увелико имао изграђен свој оригинални систем сазнавања, подробног и доследног разумевања и размишљања да је имао шта да каже о феномену лепоте, заправо о томе, како би по његовом мишљењу требало говорити о лепоти. И пошао је од тога да је лепо нешто посебно, нешто друго од оног што би човекова мисао могла да обухвати, перципира, именује, назначи, одреди, представи итд. својим моћима, потенцијалима, односно, појачавањем тих потенцијала и усредсређивањем на предмет о којем је реч, а у овом случају, то је, дакле, лепота, лепо у природи, лепо у уметности, значи и у ономе што човек ствара по свом стваралачком нагону, и по својој не баш занемарљивој потреби за лепотом. И прво што је мислио да треба назначити, и то одмах и рекао, било је то, дакле, да је лепота толико различита, и неухватљива, да не кажемо несазнатљива, по томе што она нема у себи ништа од онога што није она сама, заправо, да има у себи и нешто друго, јер не може да се створи, да опстане и да живи на ничему, већ на нечему погодном, али што она занемарује, потискује, ако не баш сасвим, а оно толико довољно да се феномен лепоте успоставља изнад, преко тога, превазилазећи га, трансформишући га, дајући му други облик, другу форму, и све друго, другу садржину, други смисао, другу вредност и релеванцију, другу суштину, друго биће. А то значи, по тој истој логици Имануеловог критичког мишљења, пунолетног мишљења, самосталног и самосвесног, да се тај нови феномен, то јест, лепота ипак може сазнавати изнутра, из ње саме, иманентно њој самој, реализованој у њој самој, у њеној естетској делотворности, онако како се та делотворност једино потврђује, а која је међутим врло сложена и подразумева више актера, више различитих способности, и више процедура.

Даље од тога Имануел није хтео да иде, али и то је било нешто, и не баш мало, но довољно за промену, за преокрет у поимању и разумевању лепоте, преокрет у сазнајном смислу, теоријском, критичком, естетичком, преокрет ка новом добу у свему томе, преокрет ка модерни и модернизму.

А и Фјодор, пре но што је доспео до тог срећног часа да срочи, да састави своју мисао о лепоти, био је написао већ неколико својих уметничких дела, носећи се са тим феноменом, како је већ осећао и могао, осећао све интензивније и могао све више, то јест, све бујније и богатије, и све лепше, дакле, тако да наслути и угледа у свом срцу, у својим мислима и својој души, нешто од те неодољивости и драгоцености лепоте. Није га занимало толико да је он баш сазна, да покаже шта је то и како се може речима описати и исказати, пре свега, изразити у тим њеним квалитетима, неодољивости у драгоцености, у тој њеној усрећитељској потенцији и мисији, више него жуђеној мисији, како је Фјодор, рекло би се, скоро инстинктивно призивао лепоту да му се појављује и објављује, обрадује га и олакша му бол од постојања, бол који је тек понешто могло само да ублажи, али не и да га однесе изван њега самог, његовог живота и његовог доживљавања живота. Жудео је Фјодор за лепотом, инстинктивно, то јест, непрестано и несмањено, некад јаче некад слабије, онако као што је дисао и држао се своје трепераве светлосне нити, баш жудео, рекло би се слично својој жудњи за Богом, бићем свемогућим и свевидећим, уједно, и праведним, и милостивим, и добрим и предобрим, бићем вечним и нужним, свакако, и спасоносним, богом Спаситељем, божанством спасења, и - тад је мало застао, да само предахне, али је и тад, у магновењу осетио и ону своју другу велику жудњу, жудњу за лепотом, жудњу која је све то време светлуцала му светлосном нити да му се две жудње споје у потпун епифанијски доживљај избављења и спасења, тако да му је нешто што је тек слутио, немушто набасавао у себи, постало белодано јасно - то да ће лепота спасити свет. Тако му се то објавило и тако је после, кад је то исказивао, тако и написао, дакле, не да ће лепота спасити човека и човеково постојање, спасити од бола и сваке друге невоље, већ да ће спасити свет, на свој исцелитељски начин, значи, све, цео свет, по свој прилици, баш зато што је, такође, наслућивао и то да то нешто, ако јесте лепота, а јесте, дакле, има космичку моћ и космичку енергију, да је она космички елемент, да пристиже из космоса који је већ спасен, пошто му је свемогућа божанска инстанција подарила милост спасења па не престаје да зрачи спасењем којим прожима све у космосу, па и човекову трепераву светлосну нит.

Имануел је Кант.

Фјодор је Достојевски.

Два различита човека, веома различита човека, толико различита да би се помислило - два космоса. Баш како треба.

А где је истина? И шта је? Можемо ли је сазнати?

Не, никако.

Није ли на средини?

Не, није. Средина је - средина. Ни тамо, ни овамо.

То је било јасно Имануелу; то је било јасно Фјодору. Сваки је ишао својим посебним путем, и сваки изазван и вођен својим даром. Сваки обдарен и ношен космичком лепотом. 

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

У ВРТЛОГУ БОРБЕ МИСЛИ, ОСЕЋАЊА И ИДЕЈА: Капитална књига "Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског" из пера Константина Баршта

04. 06. 2025. у 06:15

Додатак Култура

0 0

ПИСАЊЕ СТИХОВА КАО ТАНГО ПЛЕС: Драган Јовановић Данилов, песник, добитник Награде "Десанка Максимовић"

15. 05. 2025. у 07:15

Додатак Култура

0 2

КРОЗ ПЛЕТЕЊА РАДОСТ И ВЕЗЕЊА ТУГУ: Из рукописа нове верзије поеме Калопера Пера

15. 05. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ТРАЈНИ СУКОБ ПОЈЕДИНЦА И КОЛЕКТИВА: Објављена дела Бранимира Шћепановића (1937-2020), у пет књига, у издању "Штампара Макарија"

08. 05. 2025. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације