ВАЉЕВСКИ ПАРНАС, ДАНАС И ОВДЕ: Књига Остоје Продановића “Позлата поезије” у издању матичне библиотеке “Љубомир Ненадовић”

У ДОБРО вођеној издавачкој делатности Матичне библиотеке "Љубомир Ненадовић" из Ваљева посебно место заузимају књиге посвећене осветљавању различитих облика књижевног наслеђа и приказивању данашњег стваралаштва ваљевских писаца.

АУТОР Остоја Продановић, Фото Приватна архива

А посебан значај има чињеница да је аутор свих тих књига Остоја Продановић, дугогодишњи управник Матичне библиотеке "Љубомир Ненадовић" и одличан познавалац и књижевног наслеђа и актуелног стваралаштва у граду на Колубари, човек за кога рад у библиотеци није био чиновниковање већ нека врста културне мисије. Најновија у серији књига Остоје Продановића је "Позлата поезије", а њен поднаслов "Ваљевска поезија и песници у 19, 20. и 21. веку; студија, преглед и антологија", открива нам да су у овој волуминозној књизи (638 страна великог формата), у ствари, спојене две књиге: исцрпна студија (266), тачније речено, књижевноисторијски преглед и анализа песама свих седамдесетак песника који су нашли своје место у овој књизи, и избор песама ваљевских песника, од Љубомира Ненадовића (рођен 1826. године) до Немање Грујичића (рођен 2001. године).

А кад се зађе међу корице ове књиге, улази се у један раскошни књижевни врт у коме су велики песници српског језика Љубомир Ненадовић, Десанка Максимовић, Петар Пајић, Матија Бећковић и Андреј Јелић Мариоков, али у коме има и песника који ће за читаоца представљати врло пријатно изненађење, какво, ван сваке сумње, представљају и Стеван Мартић и Драгољуб Обрадовић и Миливоје Миленковић и један од ретких наших уклетих песника Сретен Кушаковић. Истичући са посебним нагласком чињеницу да је наш симболиста Сима Пандуровић кратко време био и професор у гимназији у Ваљеву (чињеница коју пажљиви читаоци знају из романа Радована Белог Марковића), Остоја Продановић ту околност повезује са поезијом Стевана Мартића, који је, као и Драгољуб Обрадовић, типични песнички глас наше модерне поезије, песник који има препознатљив доживљај света и живота, сав у знаку оног доживљаја тог света и живота који је Миодраг Павловић први пут видео у поезији Владислава Петковића Диса. А опет дух гротескног, тако важан за модерну књижевност, моћно се огласио не само код песника наше авангарде, већ и у песми "Просектура" Миливоја Миленковића, песника за кога једва да смо знали.

Фото промо

Пажљиво пратећи песничке опусе, а осветљавајући и биографије песника онолико колико је било неопходно, Остоја Продановић је, онолико колико је у оваквим књигама могуће, и сваки песнички опус аналитички осветлио, а, мимо праксе наших антологичара, он је сваког песника представио са онолико песама колико је довољно да се о том песнику стекне целовитија слика. Тако је поступао и кад је реч о класику какав је Десанка Максимовић, и кад је реч о онима који су тек закорачили у књижевни живот. Захваљујући томе, читалац и долази у прилику да, примера ради, види зашто је Љубомир Ненадовић у поезији типична романтичарска фигура и зашто је Петар Пајић, у својим најбољим песмама симболиста, а наш савременик Миодраг Лома, као типични poeta doctus, песник који баштини многе готово класицистичке црте. Све ово је било могуће и због Продановићеве упућености у књижевна питања и због једноставне чињенице да је у Ваљеву било, а и данас има, песника који се суверено крећу кроз различите моделе песниковања.

Оно што ће, ван сваке сумње, бити од значаја за историчаре српске књижевности нису најзначајнија имена међу ваљевским песницима већ Продановићева открића, његово указивање на песнике који су, понекад и у озбиљном неспоразуму са светом и животом, пребрзо сатрти на животној сцени, као Драгутин Б. Илић или Сретен Кушаковић, стигли да развију, на једној страни, онај модел песничке судбине која прати тзв. уклете песнике, једнако као што су баш они показали да се поезија рађа као неко чудо, као нешто што је постављено насупрот свему ономе што чини неку врсту животне свакодневице, онога што је уобичајено и могуће. Нема сумње да ће врло брзо неко од тумача српске књижевности везати свој поглед за, примера ради, поезију Стевана Мартића, и тако употпунити нашу представу о поезији тзв. модерне у српској књижевности.

Љубомир Ненадовић, Фото Википедија/ Десанка Максимовић, Фото С. Крагујевић/ Матија Бећковић, Фото Д. Миловановић/ Петар Пајић, Фото В. Данилов

Успеху Продановићевог подухвата је, ван сваке сумње, допринела и чињеница да је лако бирати кад се има из чега бирати, кад се у истраживачком пољу налазе песници који су, као Десанка Максимовић и Матија Бећковић, не само књижевне фигуре већ и културне иконе једног доба, симболи са простирањем далеко изван књижевности и културе. Али, тумачећи са једнаком страшћу и поезију Матије Бећковића и, примера ради, поезију Бојана Белића Белке, Остоја Продановић је показао нешто што је у оваквим пословима веома важно: спремност да се служи самој идеји, да се афирмише оно што изнутра обликује смисао постојања књижевности у једном граду и у једном народу.

Препоручујемо

Додатак Култура

0 0

Пол Остер: Узроци злочина

11. 06. 2025. у 01:20

Додатак Култура

0 1

МИРО ВУКСАНОВИЋ: Сви путеви Љубомира Симовића

29. 05. 2025. у 11:30

Додатак Култура

0 2

КРОЗ ПЛЕТЕЊА РАДОСТ И ВЕЗЕЊА ТУГУ: Из рукописа нове верзије поеме Калопера Пера

15. 05. 2025. у 05:00

Додатак Култура

0 0

ТРАЈНИ СУКОБ ПОЈЕДИНЦА И КОЛЕКТИВА: Објављена дела Бранимира Шћепановића (1937-2020), у пет књига, у издању "Штампара Макарија"

08. 05. 2025. у 05:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације