ТВ Новости

ИНТЕРВЈУ - ХТЕЛА БИХ ПО СВОМ ДА ЖИВИМ "ДО КРАЈА ЖИВОТА": Злата Нуманагић о серијама "Игра судбине", "Лако је Ралету", "Срећни људи"...

Јелена БАЊАНИН

02. 07. 2023. у 09:53

ПОСЛЕ дужег времена, једна од наших најомиљенијих глумица, Злата Нуманагић, поново краси домаће ТВ екране.

ИНТЕРВЈУ - ХТЕЛА БИХ ПО СВОМ ДА ЖИВИМ ДО КРАЈА ЖИВОТА: Злата Нуманагић о серијама Игра судбине, Лако је Ралету, Срећни људи...

Љубитељи сапуница тренутно је гледају у најдуговечнијој серији "Игра судбине" (Прва, сваког дана, од 20.00) као тетку Лилу, уместо Данице Ристовски.

Злати се слично десило пре скоро 30 година када је дошла у серију "Срећни људи" као замена Тањи Бошковић, због чега за себе каже да је "глумица из друге руке". Та улога Лоле Голубовић донела јој је велику популарност, а нешто старији гледаоци памте је као "даму са оранж шеширом" из серије "Отписани", или као Руменку из оригиналног "Позоришта у кући". Чувена Дорћолка одувек је важила за једну од најлепших глумица за којом су уздисали многи мушкарци. И сада, у осмој деценији живота, плени харизматичном појавом и виталношћу. То не чуди јер скоро сваки дан снима, а слободне тренутке проводи са унуком или пријатељима у кафани. Својевремено је са другарицом отворила ресторан у Албанији да би, како објашњава у интервјуу за "ТВ новости", задовољиле своје авантуристичке пориве. Ипак, глума је остала Златина једина и права љубав и она траје већ више од 60 година.

Већ неколико месеци снимате серију "Игра судбине". Како вам се допада екипа са којом радите, а какав је лик тетке Лиле?

- Увек сам имала привилегију да будем са веома пристојним, а притом талентованим и професионалним младим људима. Тако је и сада и врло сам срећна због тога. Тетка Лила је најстарији члан породице. Жена која воли да контролише све и која би сада хтела да преузме главну позицију такозваног саобраћајца у кући. Попут џангризавих баба којима је, у суштини, живот досадан јер немају ниједну окупацију, Лила контролише целу кућу, од кућне помоћнице до деце, и другима кроји животе. Добро знам такве особе и занимљив ми је задатак да их дочарам.

А какви сте ви као бака?

- Јао, попустљива сам. Била сам строжа према сину, и сада ми је жао због тога, али овај мали ми је потпуно померио мозак. Срећом, све се креће у границама нормале и не тражи ми ништа необично. Невероватно је колико је маштовит. Пре неколико година се интересовао за астрономију и од њега сам научила које су по реду планете у Сунчевом систему. Када смо ишли у опсерваторију, водич му је дао гомилу бомбона и рекао да такво знање није чуо ни од неких одраслих љубитеља астрономије. Сада су му занимљиви Други светски рат, историја и географија. Игра шах, а ја сам га научила да саставља судоку. То решавам да бих вежбала мозак јер имам тоне текста које морам да учим, а више нисам у првој младости.

Ипак, делује као да живите другу младост јер сте веома активни.

- Хвала Богу, доста сам доброг здравља и надам се да ће тако и да остане јер не бих волела да се мрљавим у неком кревету, него да ходам, седим, чујем, видим, пијем, једем, пушим... Дакле, хоћу да живим до краја живота. Изем ти живот ако не живим и ако треба да престанем да једем слано, љуто, слатко... Ја љуте паприке само за доручак не једем. Знам да мој карактер и наступ варају људе зато што сам веома активна и динамична у говору, а и физички сам прпошна још увек. И када кажем да сам исцрпљена и да не могу да издржим, сигурна сам да сви људи мисле да се фолирам или да сам се олењила. Надала сам се да ћу да радим у мојим годинама, али помало. Тако сам конципирала ову трећу трећину живота. Рекох, нарадила сам се за три нечија живота и могла бих сада још понешто у свом животу да урадим, а то је, док смо још живи, да се видим са пријатељима, породицом и да се посветим свом унуку да ме запамти док сам још при себи. То су ми биле идеје, а онда је прво дошла серија "Лако је Ралету", па "Игра судбине". Тако сам ишла из једног посла у други, а пре тога нисам сигурно више од 10 година добила тако замашан задатак.

У серији "Лако је Ралету" играли сте Љиљану, мајку главне јунакиње Иване Тодоровић (Маша Дакић), која живи на високој нози и заједно са мужем Мишом путује по свету.

- Да, Раде Марјановић је тумачио оца, односно мог мужа, и нас двоје смо гостовали у две, три епизоде. Улога те светске жене ми се баш свидела и лежала ми је, морам да признам, јер умем то да играм. Међутим, жао ми је што ми нико није дао да играм жену са села јер знам тачно како бих је дочарала. Редитељи вероватно мисле да сам много урбана и да то не бих могла. А ја знам да не бих правила карикатуралну жену са села, јер веома поштујем пољопривреднике. То је друштвени слој који је изузетно мудар, без обзира на то што није ишао у велике школе. Они живе у сагласју са природом цео живот и поштују старије, и њихово велико искуство, знање и мудрост користе и преносе са генерације на генерацију.

Свим гледаоцима остала је у сећању серија "Срећни људи", а и често је се подсећамо кроз репризе. Како их ви памтите?

- Ја сам стално глумица из друге руке. Након што ми је редитељ Александар Ђорђевић понудио улогу, ја сам, наравно, позвала Тању Бошковић, моју класну колегиницу и веома добру другарицу. Ни до данас не знам зашто је одустала, али сећам се да ми рекла "теби ће та улога много боље да легне него мени". Пристала сам, али десило се нешто што није добро по мене, јер сам добила "врућ кромпир" и била је "сува замена" пошто нигде нису објавили да је глумица промењена. То ме је једино узнемиравало, али пошто сам са Ацом пуно радила, знала сам да сам у сигурним рукама. Била сам заиста опуштена и поласкана што ћу да играм са Радом Савићевић, Батом Живојиновићем, са којим сам већ глумила у многим филмовима, Николом Симићем, са којим нисам сарађивала пре тога па ми је била част и задовољство што имам прилику, а Деско Станојевић је био са мном у позоришту и били смо кућни пријатељи, тако да смо добро играли тај брачни пар.

Да ли сте зато што вас људи препознају икада доживели неку непријатност?

- У време серије "Срећни људи" нису сви имали мобилни телефон, па није толико често било сликања, али дешавало се да у ресторану док једем супу неко пита за аутограм. И, шта ћу, оставим кашику да потписујем аутограме и на крају ми се супа охлади (смех). Сви се мењамо, али гледаоци би желели да ми, глумци, останемо исти као пре двадесет, тридесет, па и педесет година. Они желе да заувек будем као онда са оранж шеширом из "Отписаних". Била је врло незгодна ситуација када ме је једна госпођа угледала на улици, видела да нема ни трага од оне девојке и каже "Ал сте се ви...", па пауза јер не зна шта даље да изговори. Ипак, снашла се и рекла "променили", а не офуцали или остарили.

Нисам вична томе да у секунди одговорим, али тада ми је нешто дошло и кажем јој "Госпођо, немојте да гледате репризе, погледајте у свој албум од пре 30 година па ћете да видите колико сте се и ви променили".

Многима слава "удари у главу". Како сте ви научили да се са њом носите?

- Бојим се за младе глумце јер они су сада толико славни да то није нормално. То је неодољиво и нико не може да остане имун на славу и популарност. Међутим, страшно је кад се заврши серија и ви неколико година не добијете ништа да радите. Питате се шта није у реду са вама и мислите да сте пропали. Али, слава је у таласима. Нико није цео живот славан, него је у жижи интересирања публике оног тренутка кад има неки посао. Када глумци то освесте, биће им много лакше да преживе празан ход. Чула сам од не знам више ког старијег колеге да је теже поднети успех него неуспех. Поручила бих младим глумцима да размисле о томе. Сви смо увек спремни на неуспех, а на успех нас нико није припремао јер ни у школи ни у животу нас нису учили како да се носимо са тим.

У једном тренутку сте се окренули угоститељству. Како је дошло до тога?

- Могу да имам сто година, али ја сам авантуристкиња по вокацији. Срећом, имала сам пријатељицу која је такође исто то и нас две смо летујући 2015. у Албанији схватиле да можемо да тамо отворимо кафану и да би то био интересантан посао који би задовољио наше авантуристичке пориве. Пошто смо биле у Саранди, назвале смо нашу кафану "Сарандина". Било је лепо, али напорно и трајало је само једно лето. Не бавим се више угоститељством, али обожавам кафану. Мој отац је стално ишао у кафану и ми смо породично излазили најмање два до три пута недељно, а он је био тамо сваког дана.

Кафана је место где најрадије одлазим и кад ме мрзи да кувам поведем тамо своје друштво. То више волим него да се окупљамо по кућама.

ЗАБУНА У МЕСНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ

УЧЕСТВОВАЛИ сте у ономе што је сада историја домаће телевизије. Како из данашње перспективе гледате на почетке ваше каријере?

- Играла сам као дете још док је телевизија била уживо и није било магнетоскопа, који се појавио 1961. године. Била је то емисија "Милица у земљи чуда", што је била реплика на Алису Луиса Керола. Моја прва снимљена телевизијска драма била је "Кобна плочица", према делима Марка Твена, у режији Аце Ђорђевића, коме је то био деби. А играла сам главну улогу. Пошто у кући нисмо имали телевизор, породично смо отишли у месну заједницу да гледамо. Људи су ме препознали и почели да ме додирују јер нису могли да верују како у истом тренутку могу да будем на екрану и ту са њима.