ТВ Новости

НАТАША ИЛИЋ ЈОВАНОВИЋ ЗА "НОВОСТИ": Највећи сам архивар своје генерације (ФОТО)

Душан Цакић

08. 07. 2024. у 16:05

ОПРОБАЛА сам се у свим форматима које телевизија има да понуди, али забавно-музичке емисије обележиле су моју каријеру и највише се памте. Ту припадам и публика осећа да такви формати одговарају мом сензибилитету.

НАТАША ИЛИЋ ЈОВАНОВИЋ ЗА НОВОСТИ: Највећи сам архивар своје генерације (ФОТО)

Овако популарна ТВ новинарка, ауторка и водитељка емисије "Нека песма каже", на Радио-телевизији Војводине, Наташа Илић Јовановић, говори за "ТВ новости", да је тек много година после својих почетака схватила да је новинарство њен професионални пут. Њен таленат, дикцију и харизму врло брзо су препознали и гледаоци и уредници ТВ станица, па смо је гледали као домаћицу квизова, недељних поподнева, емисија о позоришту, кувању и козметици, а и данас памтимо њене емисије "Музичка кутија" и "Наташин коктел".

- Са "пуном торбом" животног и професионалног искуства, наравно да постоје недосањане ствари и жеље. У овој медијској гунгули, поплави свега и у ери рејтинга, волела бих да радим и ток-шоу (на начин како га ја видим и осећам), али који ће бити занимљив широком аудиторију. Са искуством које сам стекла и после много година рада, ценим да је публика жељна "нормалних", културних а питких садржаја.

*Да ли после толико година искуства емисију "Нека песма каже" креирате онако како желите, или понекад правите уступке укусу публике?

- Наравно да ослушкујем укус публике, она ми је најважнија, али водим рачуна да избором гостију, садржаја и песама останем у оквирима доброг укуса, а да опет све заједно буде у тренду. Могуће је, ако имате унутрашњи глас и осећај где је граница. "Нека песма каже" је гледана баш зато што је другачија и што не прати трендове по сваку цену.

*Војвођани и Новосађани вас памте као ауторку и водитељку тада изузетно популарне "Музичке кутије" на НС Плус телевизији, у једно веома тешко време. Како је то било тада, а како вам данас изгледа та "кутија времена" и оно што је у њој било?

- НС Плус програм је сам по себи "чудновата епизода", како нас који смо директно у њој учестововали, тако и гледалаца, који су овај канал обожавали. Сада могу да сагледам, за мене је било уточиште у тим ратним годинама. Уредништво је знало да сам играла фолклор у КУД "Светозар Марковић", свирала хармонику и да сам похађала нижу Музичку школу "Исидор Бајић", која ме је у том смислу описменила, била сам идеални кандидат да осмислим и водим емисију народне музике, која је тада била потребна медијском тржишту. Бар сам ја то тако желела да видим. Истина је да то нико није желео да ради, јер је био "врућ кромпир". Научила сам тада нешто јако важно: "Кад ти живот да лимун, а ти направи лимунаду". Нисам много познавала народну музику, бар не ону актуелну, али сам прихватила изазов и тако је настала "Музичка кутија", која се памти дан-данас. Захваљујући њој упознала сам многе људе "битне" за естраду и угостила их, а многи данас познати извођачи прве наступе имали су баш у мојој емисији. Променило ми је живот и усмерило га у, очито, предодређеном правцу, кога сам тек касније постала свесна.

*Имате огромну архиву телевизијског материјала, коју објављујете на свом Јутјуб каналу. Колико је она драгоцена "кутија успомена", како се и зове канал? Има ли нешто од материјала, што нисте успели да сачувате, а значајно је?

- Кажу да сам највећи архиватор своје генерације и имам сачувано безброј сати свега што сам радила. Захваљујући мом тати Илији, који је уредно све снимао на ВХС траке и водио евиденцију о свему у првих десет година моје каријере. Има и неких момената које немам сачуване. Један од њих је и мој први важан интервју, који сам радила са Момчилом Бајагићем Бајагом. Остао је у мојој успоменама, у посебној фиоци и у личној меморији.

*Које су неке посебне песме у вашој личној музичкој кутији?

- Одрастала сам уз тамбураше Јанике Балажа, који су у комшилуку вежбали скоро свакодневно, па сам, седећи на прагу своје куће и слушајући их, научила много тамбурашких песама. Тамбураше обожавам, а у добром друштву и атмосфери волим да чујем песме као што су "Верка калуђерка", "Станите дани, станите ноћи", "Циганка сам мала", "Моја мала нема мане", неретко их и сама запевам.

*Које телевизијске минуте никада нећете заборавити?

- Ово су само поједини тренуци: Када сам први пут најавила програм на ТВ НС, камера и ја у малом студију, одузеле су ми се ноге од треме; Када ме је 1992. године као младу нову водитељку публици представио Веца Дејановић у квизу "Знати како" на НС Плус; Фестивал "Месам" 1993. године, који сам водила са колегом Војиславом Војом Недељковићем; Хуманитарни концерт у оквиру емисије "Музичка кутија", пред 10.000 људи, на стадиону у Црвенки и Емисија "Једна песма, једна жеља" на РТС, коју сам радила у Лепосавићу на тргу.

*Били сте на РТВ Пинк, РТС, ТВ БН, у "Гранд продукцији", где сте радили емисију "Гранд парада", али сте се пре десетак година вратили у ваш Нови Сад и на Радио-телевизију Војводине. Шта је било пресудно да донесете ту одлуку?

- Било је више мотива, пре свега чињеница да ми је кћерка Катарина "улазила" у пубертет и да сам јој у том периоду одрастања била потребнија но икад. Послушала сам свој инстинкт и нисам погрешила. Вратила сам се у "своју" медијску кућу, у жељи да се мало одморим од сталних путовања. Доживљавам је тако јер сам ту почела и захвална сам неколицини изузетних људи због којих сам на овом медијском путешествију и данас.

*Памтите ли неки интервју који бисте посебно издвојили као омиљен?

- Емисију коју тренутно радим, "Нека песма каже", у којој сам пред крај прошле телевизијске сезоне угостила барда тамбурашке музике Звонка Богдана. Довео је најбоље тамбураше које има регион и посветио ми концерт. Изразио је жељу да пред камерама пева само мени у знак захвалности за све што сам урадила за тамбурашку музику. Назвао га је "Концерт који се више поновити неће". Тако је и било, јединствено и непоновљиво. Била сам ганута, почаствована, поносна и то је нешто што се памти. Захвална сам му на највећем признању, које је могао као телевизијском аутору водитељу да ми да. Поред свих награда које сам добила за свој рад, ова ми је најдража.

*Добили сте и бројне награде за свој професионални рад. А шта су ваше најзначајније личне награде?

- Лична награда и велика срећа је моја кћерка Катарина, која је израсла у самосталну, храбру и способну младу жену, на коју сам поносна. Такође, супруг Синиша, који је мој најбољи пријатељ и глас разума. Захвална сам му на стрпљењу и разумевању у безброј ситуација. Након много година у овом послу, закључујем да се ова професија живи. Није класичан посао, након ког могу да затворим врата канцеларије, одем кући и не мислим на њега до сутра ујутру. Неодвојив је део приватног и пословног, преплићу се константно. Личном наградом сматрам и дар који ми је дат, а то је таленат и прилика да га радим. Водила сам квизове, недељна поподнева, радила ауторске емисије о позоришту, кувању, козметици... Била сам део и радија, где сам "шлифовала" дикцију и боју гласа.

*Шта је најлепше, а шта најтеже у вашем послу?

- Волим свој посао и свесна сам да је срећа и дар од Бога када радите оно што волите и у чему уживате, а истовремено од тога и живите. Најтеже је пронаћи баланс у специфичности овог заната. Узлети су муњевити, али зато падови изузетно болни. Амплитуда је у јавном послу кривудавија него у неким другим занимањима. Остати у менталној равнотежи је "кунст" (вештина уметности), али није немогуће, уколико на време повучете ручну кад је потребно.

*Нема оних бедема преко којих сте као клинка брали кајсије, али шта волите у Новом Саду? Шта вам је омиљено?

- Нови Сад је мој родни град и волим га свим срцем. Имала сам прилике да се због посла селим, како бих олакшала себи и породици, али нисам. Безброј километара сам прешла да бих урадила овај или онај посао, дружила се са дивним колегама, радила интервјуе, али сам се увек враћала у мој Нови Сад. Свуда пођи, кући дођи.

*Где волите да шетате, где да попијете кафу, а где да изађете на музику?

- Волим Петроварадинску тврђаву, Штранд, летњу вреву у центру града и у Змај Јовиној. Обожавам Дунавску улицу, која је једна од ретких која одише енергијом Српске Атине.