Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Хипнотисани свет

Слађана Илић

25. 05. 2021. у 13:10

НОВА књига Бојана Јовановића "Долазеће доба" садржи све стрепње и прозорљиве наслуте, па и резигнацију, попут његових претходних збирки, но, у њој су, на песнички начин, садржана велика и разноврсна знања овог полихистора, као и његова непосредна искуства садашњости на основу којих се стичу увиди о долазећем.

Тим увидима припадају и сваковрсни губитак идентитета, национални и лични самозаборав, дехуманизованост, обезбоженост, потреба ужурбаног, заправо изгубљеног човека, склоног свим компромисима, да нађе нов објект вере који нема ништа са светошћу.

Ти увиди, мотиви и теме, у оквиру ове, медитативне поезије, која проистиче из дубине бића и саопштава њену истину, често су смештени у оквире савременог града, у свет културе којем лирски субјект по природи ствари припада, али од којег има и нужан одмак, из много разлога.

Најпре, са дистанце је поглед изоштренији и објективнији. Поред тога, примери манифестности у култури у актуелном тренутку, казују о законима, ако су то закони, и законитостима на којима почива читаво друштво.

То можемо закључити на основу низа појединачних случајева, узорака, који, попут испитаних капљица крви, дају комплетну дијагнозу.

Та дијагноза каже да стварност има симптоме дехристијанизације, да уредници неких угледних часописа за културу ни о благданима не желе да објаве нешто о овоземаљском животу / и страдању Васкрслог, али да су, наравно, заинтересовани за спектакле, као што су, на пример, Манцонијеве конзервиране фекалије.

Осим о потреби светине или пак хипнотисаног света за сталним спектаклима, тај пример нам показује и какви су чувари капија, они који проглашавају шта је уметност, они који одлучују о свему, који су, по друштвеној или пак сродној неумитности, са зачеља дошли на прочеље, а са прочеља отерали прве.

Безбожништво поменутих и њима сличних је слојевито и сваковрсно, убедљиво и примамљиво, јер је обећавајуће. Отуда је, ваљда, будућност младих безбожника заслепљујућа, како се у једној песми каже. Ако су ти безбожници млади, а јесу, онда, осим актуелног тренутка увиђамо и какав је однос готово читавог једног народа према сопственој историјској и културној традицији, као и то каквој се будућности, ако је то будућност, тај народ може надати, ако је то нада.

Прозирући његово нестајање, лирски субјект дочарава ново божанство тог народа. Појавно, оно је сасвим модерно, елегантно и моћно, суштински, у потпуности припада традицији и историји бешчашћа. Симболично је, и духовито, представљено колима црњим од ђавола, и истоветним, другим возилима, која га прате, али и оним који, уваљан у брашно, настоји да придобије народ.

Имплиците је ту указано на опасност дочаране мимикрије, на манипулацију непрепознатљиву обичном човеку који свакодневно гаца по амбисима без дубине, са понором у себи. Такав, он не може да види ни први ни последњи знак. Какво је тек долазеће доба.