Култура

ПОГЛЕД ИСКОСА - Грандиозна емпатија Пуношевца

Дејан Ђорић

25. 05. 2021. у 11:33

МЛАДИ уметник Антанасије Пуношевац (Крушевац, 1992) поново је изненадио публику сликама већих формата на изложби коју је назвао "Грандиозна емпатија".

ПОГЛЕД ИСКОСА - Грандиозна емпатија Пуношевца

Ту грчку реч из античке старине са значењем "душевна наклоност или саосећање", најбоље су на савремен језик превели немачки естетичари као Einfhlung. Смисао јој је уношење у уметничко дело или, како Енглези преводе емпатија, мада је најпрецизније можемо са немачког превести као "уосећавање". Није реч о симпатији, као пасивној психолошкој активности, већ о дубинском уношењу и доживљавању. Никада није довољно саосећања, па тај начин доживљавања уметности, како примећује Мира Вујовић у каталогу "По природи ствари, никада не прелази и кич, баналност и дегутантну категорију".

Реч је о изразитом таленту, младом лаву који је у новој генерацији цртача међу реткима који су успели да освоје слику. Тешко се може рећи да ли он слика лице или лик, реално или измаштано. Антанасије је ма колико полазио од реалности и тежио реалистичком изразу пре свега имагинативац, дела решава тако да је стварност само повод. Некада су скоро сви бољи сликари били имагинативци, сликали су као Пуношевац на основу свога знања, сећања и утиска, а не преношењем података са узора, са модела на слику. Свестан да вулгарно копирање компромитује уметност и банализује је, млади мајстор не помишља на помоћ фотографије и епидијаскопа. Слику решава чисто ликовним средствима, он је сам наспрам платна које исликава цртачки. Премда су на граници монохромије, нове слике су каткад суптилног колорита, пастелног неутралног тона, делујући као сплетови енергетских струјања, назначених усковитланом мрежом линија које формирају телеса. То је потпуно другачији тип рада од социјалистичког реализма у коме су најприсутнији ликови на великом формату.

Увећани портрети вођа револуције су техничка решења, слике мртве појавности, док су код Пуношевца то живе и хуманозоване фигуре, осетљиве, крхке и осећајне упркос своје масе.

Његови радови се не би могли у правом смислу назвати портретима, већ пре ликовним истраживањима у медију слике, изведеним у форми фигурације. Колико су ти људи приказани на реалан начин, толико су и измаштани, снолики, на ничијој земљи између реалности и фантазије.

У генерацији нових српских стваралаца њему припада истакнуто место, успео је разлику од многих да створи, развија, надграђује и унапређује само свој тип слике. Он је другачији од других који се ослањају на великане из Медиале, или на амерички хиперреализам увећаних ликова, а није ни један од бројних настављача апстракције. Реч је о музејским сликама, али су наши музеји затворени за откупе овакве врсте. То је чисто сликарство, као некада на врхунцима (пост)модерне, које није стварано са задњом намером, да служи купцу или захтевима тржишта, већ само унутрашњем диктату уметника.