Култура

МОЋ НЕЖНЕ РУКЕ: Камен узвраћа својом лепотом, снагом и природношћу

М. Краљ

26. 06. 2021. у 13:24

КАМЕН је један од најтежих материјала за обраду, потребне су године проучавања, као и дужи временски период за израду уметничке форме у овом материјалу.

МОЋ НЕЖНЕ РУКЕ: Камен узвраћа својом лепотом, снагом и природношћу

Ово тврди Татјана Каравелић, млада вајарка, чија се изложба "Полихромија у камену", у Галерији РТС Клуба, у Хиландарској улици, која је изазвала велико интересовање публике, затвара данас. Реч је о поставци коју чини више од 20 скулптура, насталих током четворогодишњих докторских студија на Факултету примењених уметности.

Ауторка која је на ФПУ, на предмету вајање, од 2017. године сарадник у настави, опробала се, како каже, у различитим материјалима, савременим и традиционалним.

- Камен поседује одређене карактеристичности као што су компактност и отпорност у различитим условима, па су скулптуре од камена захвалне и у смислу трајања у било ком простору - наставља саговорница, за коју је рад у камену био подстицајан и као кореспонденција са старим мајсторима али и духом традиционалности. - На крају, камен узвраћа својом лепотом, снагом и природношћу, а оно најважније са аспекта вајарке, условљава посебно тумачење форме у скулптури и њен коначан изглед.

Дела која је представила, настала су од камења различитих својстава, текстура и боја, односно, како уметница објашњава "темеље се на вишебојним потенцијалима унутар тродимензионалне форме, путем склапања, усецања, стапања, спајања и преклапања различитих врста стена у засебне апстрактне, асоцијативне, скулпторске целине":

- Свака стена за себе поседује сопствену вишебојност, у вези са тим, изведени су радови путем интегрисања природних материјала, тачније стена различитих генеза. Кроз историју уметности полихромија је заступљена у другачијим принципима компоновања, док се у овој изложбеној целини може наслутити супротан смер изражавања. У скулпторској пракси, боја нема приоритет у односу на тумачену форму. Међутим, у овој поставци покушај је да боја допринесе динамичности и комплементарности форме зарад јединственог скулпторског израза.

Изведене у најчвршћем материјалу, скулптуре Татјане Каравелић, ипак, делују мистично, готово, прозрачно, што намеће питање, да ли се и у вајарству може говорити о "женском рукопису":

Скулптуре изведене руком вајарке делују сензибилније и нежније - сматра саговорница. - Ликовни језик је прочишћенији и углавном је сведеније кретање форме. Верујем да је неопходно да уметнице негују естетику која им је природом дата.

Велике вајарке које су стварале на нашој ликовној сцени у другој половини 20. века, на различите начине су утицале на њу:

- Ангелина Гаталица ми је важна због истрајности у скулптурама од камена, али и лепоти у тумачењу форме, а Олга Јанчић је на неки начин симбол женске скулптуре које су углавном сферичног садржаја, али и врло интимне. Олга Јеврић је допринела снажним и радикалним стваралаштвом у скулптури, док се код Ане Бешлић се уочава радозналост и слободна корелација идеје и материјализације у складу са модерном скулптуром. Све ове вајарке су карактеристични примери "женског рукописа", али и велики узори за нас младе уметнице - закључује Татјана Каравелић.

АСОЦИЈАЦИЈА НА ВЕЧНОСТ

КАМЕН, као традиционални материјал, се користи од праисторије па до данас, сходно томе, овај материјал је део колективног памћења али је и асоцијација на вечност - истиче вајарка. - Свакако да је и камен већ унапред одредио улогу у скулптури, али највећи значај поседује почетна идеја... Заправо, реализоване идеје и камен делују заједнички и неодвојиво.