ПУЛСИРАЈУЋЕ СРЦЕ ЊУЈОРКА: Изложба "Директна уметност - искуство Ист Вилиџа"

ОНО што је пре и после Првог светског рата био Париз - центар свих дешавања у ликовном стваралаштву, у другој половини 20. века, постао је Њујорк, прецизније, осамдесетих година прошлог века, део Менхетна који се зове Ист Вилиџ.

Фото Архива

О концентрацији сјајне и снажне креативне енергије која је одатле почела да мења поимање визуелног израза у целом свету, сведочи управо отворена изложба "Директна уметност - искуство Ист Вилиџа", у београдској галерији "Б2".

Дух Ист Вилиџа, сада већ митског места (који у свом физичком облику одавно не личи на онај кварт из осамдесетих), реконструисан је на поставци кроз радове двоје наших уметника, учесника и сведока времена када је настајала алтернативна њујоршка сцена - Зорана Гребенаровића (1952-2019) и Весне Голубовић.

РАДОВИ Зорана Гребенаровића, Фото Архива

- У Њујорку, сви се слажу, била је најважнија уметничка сцена на свету, где су сви сарађивали: сликари и песници, музичари, редитељи, визуелни и невизуелни уметници... У том котлу, почетком осамдесетих, сви учесници су веома марљиво радили, поштовали су свој, а и туђ рад - сведочио је Гребенаровић својевремено Нини Живанчевић, песникињи, прозном писцу, есејисти, критичару, преводиоцу, која је, тада, као и он, била део исте сцене.

Фото Архива

А управо ће Нина Живанчевић бити специјални гост на овој изложби. Песникиња која је у то време сарађивала са великим Аленом Гинсбергом, присетиће се 9. јула од 18 часова, у разговору са публиком, својих њујоршких дана, али и говорити стихове. Иначе, текст који је о Ист Вилиџу, као месту где је настао "рококо постмодерне", написала Живанчевићева за часопис "Момент", сада се налази у каталогу ове изложбе.

- Како је могуће описати успон, цветање и пад дела мегалополиса који је током једне целе декаде био пулсирајуће срце града, а да се при том не покуша објаснити ритам целог организма који је немогуће објаснити - питала се песникиња.

Драж декаде, између 1980. и 1990. била је у томе што је тада настајао најелектричнији и најенергичнији период постмодерне уметности 20. века, тврди Живанчевићева која је тада била уредник за перформанс и поезију при месечном часопису "Ист Вилиџ ај" (East Willage Eye):

- У периоду који је бујао самосталним и групним уметничким смотрама, перформансима, малим филмским и видео-продукцијама и књижевним вечерима - од почетка 1980. па до краја 1987. присуствовала сам и учествовала у најживљој експанзији свих естетских категорија и жанрова тог времена - носталгију педесетих сменила је жеђ за бруталним, концепт и минимализам били су потиснути од стране графити арта, и неоекспресионизма-галерије су постале одвећ мале да пруже уточиште херојском монументалном изразу који је поштовао театралност, те се простор сасвим преселио на улицу.

ДЕЛО Весне Голубовић, Фото Архива

Осамдесете су се према њеном сведочењу наслониле на традицију Ворхола и виспрених седамдесетих: разливање боје и осећања су царовали градом, измењена стања свести су опет била у моди, са радија су одзвањале култне групе попут "Сајкоделик фурса" и "Смитса"...

У Вилиџу је отворено више од двеста комерцијалних и некомерцијалних простора, клубова и перформанс центара. Галерије су дела локалних уметника продавале колекционарима из Европе и Јапана. А онда је, како тврди, уследила епидемија сиде и све се угасило:

- Велика породица Вилиџа, која се састојала од интернационалних уметника, локалних и страних новинара, раздраганих омладинаца, малих послодаваца и домаће сиротиње и бескућника сасвим се растројила и распала, остављајући на улици Вилиџа деведесетих само убоге, беспослене и бескућнике - закључила је Живанчевићева.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације