Култура

КЊИЖЕВНА КРИТИКА: Љубав пријатељa

Слађана Илић

03. 08. 2021. у 16:18

НОВА књига Михајла Пантића "Приче о писцима", садржи 39 записа о 39 писаца. Но и на основу тог свакако отвореног списка, као и онога што је сам садржај књиге, разумемо да је Михајло Пантић, писац, књижевни критичар, уредник, професор, научник, човек увек отворених чула и мисли, који ослушкује, високосензитиван, запажа танане везе и односе, као и регистар казивања саговорника, њихова расположења, доминантна осећања, атмосферу написаног, околности у којима је нешто написано.

Ти записи обично садрже конкретан догађај који је повод за готово увек благу, а веома важну причу о есенцијалним стварима јер, Михајло Пантић, то је очигледно, воли писце о којима пише или их је заволео читајући њихове књиге. За неке од њих вежу га бројне "упорне успомене", проистекле из дугогодишњих величанствених пријатељстава. И осим што нам је на основу тих записа јасно да је реч о специфичном, срећном сусрету људи којима много значе исте ствари, разумемо и природу места и времена које су пријатељи провели заједно. Увек су у питању посебни, повлашћени тренуци, у свету, а ван света, слично онима о којима је приповдао Павле Угринов. Слично, а не исто, јер је реч о љубави пријатеља, а не љубавника. Есенцијалност тих осећања, тј. узвишеност те врсте односа, појачана је најчешће чињеницом да Михајло Пантић често казује о људима који више нису са њим, ни са нама, и који и њему и нама недостају толико да је то недостајање тешко сместити у речи.

С некима од јунака ове књиге Михајло Пантић поделио је сусрете, не тако бројне, који су истовремено много значили и за њега, и за њих, и за књижевност саму. Неки сусрети су, како сам експлицитно каже, значили извесну прекретницу у његовом унутрашњем, дакле стваралачком свету. Били су то сусрети са већ живим класицима.

На основу неких описаних сусрета закључујемо о великој господствености и духовном пространству ауторовог саговорника, о његовој деликатности и спремности да прихвати различитост и уважи другачије мишљење и слободу избора. Управо наведене карактеристике, бар имплиците, имале су улогу у зближавању аутора и саговорника, а красиле су Светлану Велмар Јанковић.

Уз понеки сусрет о којем је у овој књизи реч, аутор истиче карактеристике поетике сусретнутог. За то су разлози различити. Најчешће је реч и писцу јединствене поетике, оне у којој очуђава приповедано место и сам језик, о чему размишља док седи у сопственој провинцији, као што то чини Радован Бели Марковић, о "песнику пронађеног тона, само њему својственог, неоавангардног језичког закривљења" и посебног односа према смрти, као што је то био Војислав Деспотов или пак о писцу у чијем је делу "у првом плану свакидашњи живот", "приказивање неухватљивости и непоновљивости људског претрајавања у било ком времену", као што је то Добрило Ненадић, или пак о оном који зна да "ужас свакодневице, баш као у класичној драми, претвори у естетски квалитет", као што то чини Стеван Тонтић, или пак о писцу чија је књижевност постала усмена, што је случај са делом Душана Ковачевића.

Коначно, Михајло Пантић пише духовиту причу о свом сновном сусрету са Сингером, а у причи о Борхесу о томе да "врхунска књижевност пориче постојање њеног писца [...], али зато потврђује постојање Речи Светога Духа".

Те две приче заокружују ову књигу у којој је, наравно, било места и за коментаре о причи и причању, о писању прича, као и о уређивању и издавању књига, "о многим задовољствима које је човек измислио да би заварао помисао на сопствену смрт".

Након свега, сигурно је, на основу читања ове књиге тврдимо, да у књижевности остају трајно забележена места сусрета, та места која волимо, због људи које волимо, и која баш због тога, а насупрот свему, никада не можемо напустити.