ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Давидова њивица, моји господини!

КАД год се затекнем на улицама града у коме живим (и не само овог града) пренем се као из грозоморног сна; прожму ме ледени срси деведесетих из Загреба, где сам извесно време живео по сили егзистенцијалне перисталтике, а отишашви зарана са завичајне, некад легендарне Суве међе у Крајини, у Павелићево и доцније Брозово време биолошки и идеолошки девастиране у сваком погледу.

Фото И. Маринковић

Главом проструји помисао: да нисам, можда, депортован назад, методом Теслине телекинезе?! Свашта се данас прича, планира и опробава у напредним (иновативним!) технологијама, поготово откако су Србљи жудно пригрлили свога љубљенога Николу!

Латинични натписи (у својој вертикалној и хоризонталној пројекцији) са разних фирми, зграда, стамбених портала, рекламних паноа и других урбаних рестлова, нишане ме прецизно, где треба, јер су препознали истеранога, "напипали" његове ожиљке. Истом се запитам: Који је ово град? И чији је ово град? У којој држави се он налази? И онда неизбежно, запалацају и ови упити: Ко сам ја? Коме народу припадам? Који је народ већински у овом граду, односно у Републици Србији? Којим језиком (осим енглеског и немачког, по потреби и руског!) говорим? Којим се писмом служим? Чијој култури и књижевности припадам, и чије су, коме требају, ко их чита (ако их уопште чита?) моје књиге на ћириличном писму? Јер, латинична рука, Латинични Човек, вири одасвуд, вреба с висине, стиже из низије са све четири стране света, опкољава и насељава као поплавна вода. Зајезерује све! Није, ваљда, да моје (и друге књиге српских писаца) требају само CIP-u и KOBISS-u, и од министра до министра, покојој библиотеци?!

На тек свакој десетој, скрајнутој уличици, са похабане, нахерене табле насумично зирне-зарне грешна ћириличица. И да: са аутобуса Градског јавног превоза сјакти, нападно чакари се старо писмо древних Србаља! Ћирилица у покрету! Чим се појавила одмах је упала у очи - мањинској заједници која, у области људских права и националног, културног идентитета ужива највиши могући степен, не само у Европи! И било је негодовања, повике!

Дабоме, то се и могло очекивати у постојећој констелацији регионалних и кулурнополитичких ствари. Да сам мањински моћан - и ја бих био итекако гласан! Зарад објективности, мора се рећи да се и на једном бутику, нећете веровати - Бутику чварака - задржала ћирилица! То је ретко место где се може угодити зову трбуха, и приде нахранити очи прадедовским писмом! Лепа геста, за сваку похвалу, власника ове радње. Човек поштује Устав земље Србије. За Гинисову књигу!

Осим малице државних, јавних установа - ове три локације једина су острвца где се скутрила ћириличица, дајући јоште клиничке знаке живота. Сав преостали јавни простор - што износи преко деведесет одсто - гордо је прекрила импортована латиногорица, да употребим ову метонимију. Увек се у оваквим ситуацијама, а које су свакодневне, и већ деценијама тако, са сетом присетим, али и с горчином у ове дане, речи професора Душана Старевића, председника Српског културног друштва Просвјета у Загребу, изговорених на обновитељској скупштини овога Друштва 10. фебруара 1990. године, у оно преломно време кад су умни Срби у Хрватској, снујући о културној аутономији, јоште полагали извесну наду да би још све (авај!) могло изаћи на добро: "Културна политика неодвојива је од политике културе". Рекао је тада професор. И сви су то разумели.

Ову оригиналну, луцидну дефиницију државних послова у култури једног народа, где су српски језик и српска ћирилица прва брига, нико од дотадашњих (српских!) министара културе у оној држави, а ни доцније (до данас!) од министара културе у Србији - није, нажалост, поновио, нити се је (до)сетио! Ето им прилике сада! Не знам да ли Република Србија има стратегију културне политике макар на једно десетљеће унапредак? (Да је има, не би српска ћирилица постала она њивица, ни Давидова, ни царска, ни спахијска, моји господини!) Причало се да има, да је та стратегија, наводно, требало да прође неке демократске процедуре у Народној скупштини; па се после опет причало да је тај папир "залатиничио" у фиоци нечије ладице! Ко ће знати шта је од тога истина? Истина је једино да се убрзано српска ћирилица потапа у овој земљи, као некада што су се потапали српски манастири, села, њиве и оранице, крчиле шуме, зарад изградње хидроцентрала! Није само јасно шта се, и зарад чега, сад гради, подиже! Можда Вавилонска кула Западног Балкана!

Стратегију политике културе под којом подразумевам чврсте, дугорочне националне интересе српског народа у култури - чисто сумњам да Србија то има, као што не верујем да је тако нешто икоме пало напамет! Ево им подсетнице старе преко тридесет година, која није плод ума овога аутора!

Али, да би се имала мапа културне политике као и мапа политике културе у органској целини - мора се у име тога јавно делати, имати јавни, принципјелан став неподложан трулежи ситуационог морала.

Илустрација Горан Дивац

Држава која није спремна да штити (или оклева да брани) писмо свога народа, у овом случају ћирилицу етноса из чијег је имена проистекао и назив те државе - не заборављајући притом да јој је то и уставна обавеза којом је прописана употреба ћириличног писма у укупном јавном саобраћају - бојим се да та и таква држава није спремна, неће, не дај Боже, бити спремна, данас-сутра, ни физички да брани тај народ. Јер, није ли нештићење српске ћирилице, допуштање њеног ништења - обезбеђивање међупростора хијенским асимилаторскикм силама из региона (и света) да духовно и културолошки, и на крају физички, пониште тај народ, заузму његову територију и државу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације