СВЕТОМ ВЛАДАЈУ ФИЛОЛОЗИ: Најтачније огледало друштва јесте језик - речи, а не бројеви!

НЕДАВНО сам имао прилику да разговарам са једним врло значајним филологом, чуваром старина. То је било у Пушкиновом дому - књижевном срцу Русије, филолошком, може се рећи, Кремљу; декорисан необичним старинским предметима, он изнутра подсећа не толико на музеј антиквитета колико на јазбину џејмсбондовског зликовца-ексцентрика који зна цену својим ћефовима и не преза ни од чега ради задовољавања прохтева.

Фото Википедија/Dmitry Rozhkov CC BY-SA 4.0

Између осталог, мој саговорник се пожалио на то да је деведесетих година царинска служба бацила око на зграду Пушкиновог дома - некад, још за време царског режима, она је поседовала чувено здање на Макаровљевом кеју. На аутомату - памет је брза, као што нам објашњава лауреат Нобелове награде Д. Канеман, то је још и "глупа" памет - ја сам помислио да, у принципу, овде постоји зрно разума: царина је, на крају крајева, царина, док су сви ти доктори наука - тек једни ескаписти, који одлазе да проу чавају текстове давно умрлих људи, као у унутрашњу емиграцију... ту се већ, истина, прикључује спорија права правцата памет - која ме је подсетила на Блокову песму, како "и за срца је родног звука - име Пушкиновог дома у Академији наука", и на Битовљев роман; не-не, не треба је дати царини, нека тражи себи другу зграду. Ипак сам га упитао, па дабоме, али како он објашњава "простацима" зашто је друштво дужно да храни филологе? Замисли да су сви филолози, одговорио је мој саговорник, одједном нестали. Укочио сам се, за трен ока опчињен том перспективом. И? Шта и? - па филолози се баве чувањем речи. А наша је цивилизација ло-го-цен-трич-на! Упоредо са филолозима, нестаће и саме речи. Људи ће да цене једино оно што је материјално - то јест новац; врло брзо, ти ћеш се обрести међу створењима која ће само да звецкају новцем и мучу; али без речи ће брзо нестати и новац.

Апокалиптички сценарио ме је запањио својом убедљивошћу; посебно упечатљиво било ми је очигледно обелодањивање везе између филолошких и економских криза.

У последње време филологија - могло би се рећи, маргинализована област науке која је, током многих година, филмским режисерима-комедиографима испоручивала ликове за улоге симпатичног тиквана (Гајдајевљев Шурик, Данелијев Бузикин, Ко заковљев Хоботов) - добила је сасвим другу тежину, непропорционалну њеним очигледним заслугама у друштву. Управо филолози - анализирајући спискове претраживања на Google - објашњавају како је заиста све устројено; филолози - сачињавајући спискове "речи године" - дају футуролошке прогнозе; они постају истакнути новинари, то јест представљају четврту власт; филолози - посредно, располажући књижевним наградама (чији укупни буџет у Русији несумњиво превазилази буџет просечне афричке државе) - задају друштву морални план; ми смо се обрели у свету којим диригују филолози. У суштини, ово чак није хипербола - они истински владају светом: довољно је подсећање на бекграунд председника Савета директора "Росњефта". Ма какав ескапизам, каква унутрашња емиграција, какви бакрачи. Дабоме, у друштву у коме су речи сакралне, у коме је још деведесетих година прошлог века (по гласинама) једини човек чија писма-реферати нису никад отварана пре него што их ставе на сто Jeљцину, био је експерт за стару руску књижевност, академик Д. С. Лихачов - ништа није чудно. Ко има монопол на правилан језик - тај и располаже средствима за материјалну производњу.

Успон статуса филологије заводљиво се повезује са падом статуса економије: криза 2008. показала је да се с економистима не може рачунати - њихови рејтинзи су нетачни, прогнозе им се не остварују; они су преспавали кризу, а Насим Николас Талеб је доказао да је једини начин на који економисти прогнозирају вероватноћу наступања овог или оног догађаја - учесталост његове појаве у прошлости; с обзиром на то да црни лабудови и даље излећу један за другим, сва економска наука, испоставило се, није ништа друго до шарлатанство.

Филолози - нова каста жреца - напротив, предложили су јаснији критериј за анализу дешавања. Најтачније огледало друштва јесте језик - речи, а не бројеви! Човек јесте онакав какве текстове (у ширем смислу) производи: и хајде да се кладимо - у томе постоји логика.

Па ако је тако, филологија се претвара у начин за прецизно мерење моралног стања друштва - и контролу над друштвом. Филолози - и кад би сад само прави научници, у суштини, сви постали филолози - све своде на језик; они верују у то да човекова делатност може бити дешифрована помоћу језика - баш као што су марксисти некад били уверени да се човек најбоље открива у својим економским поступцима. То је својеврстан филолошки детерминизам: каквим речима људи говоре, такви су и сами људи. Отуда произлази да је језик - основна покретачка снага напретка: довољно је назвати милицију "полиција", Далеки исток - Тихоокеанска Русија, и после можете да се завалите у фотељу. Избор правилне речи јесте решење проблема.

Боже мој, Боже мој: а шта да радимо ако они и заиста нестану? Сви доједног? Само не то, не дај Боже, молим те. Чини све, што год ти је воља - само немој то.

(Есеј "Монопол" из књиге
"Куда очи воде", издавач "Граматик",
превод Радмила Мечанин)

Препоручујемо

Култура

0 3

ЗАШТИТА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ: До ноката догорело

07. 09. 2021. у 12:21

Култура

2 9

ЗАШТИТА ЋИРИЛИЦЕ МОРА БИТИ БЕЗУСЛОВНА: Ђедови нас не би разумели

31. 08. 2021. у 11:24

Култура

0 3

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Залутали смо на путу у нигдину

24. 08. 2021. у 11:13

Култура

0 0

ЗАШТО ДРЖАВА НЕ ШТИТИ ЋИРИЛИЦУ: Давидова њивица, моји господини!

17. 08. 2021. у 11:25

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације