ЖИВ САМ ЈЕР САМ ГАДЉИВ НА КЕЉ: Јован Рајс, унук и наследник чувеног књижара и издавача Геце Кона, о страдању своје породице у холокаусту
ГЕЦА Кон је био брат моје баке са очеве стране, Бланке. Живели смо у Петровграду, данашњем Зрењанину. Мој отац, Хуго Рајс, држао је "Ђачку књижару" у главној улици. Могуће је да је то била и нека филијала Гецине књижаре. Геца је јако волео мог оца и мајку. Сећам се да је пре рата долазио неким великим колима, па би возач, кад стигну, ишао иза њега ка нашој кући и носио огромну картонску кутију пуну чоколада и бомбона.
Говори овако, у ексклузивној исповести за "Новости", Јован Рајс, професор емеритус судске медицине и писац из Шведске, који је, са сестром од стрица Марицом Рајс, једини од целе фамилије Геце Кона преживео Холокауст.
Његови родитељи Хуго и Јелисавета-Ержебет, као и брат Ђурица, затим баке и деке са мајчине и очеве стране, баш као и чувени књижар Геца Кон, његова супруга Луиза, обе кћерке и сестре, убијени су током Другог светског рата. Тадашњи Петровград и уопште Банат, први су у целој окупираној Европи били "јуденфрај" - "ослобођени од Јевреја". Од 1.278 зрењанинских Јевреја, рат је преживело само 38.
Како изгледа живот после Холокауста и да ли је и како могуће зацелити се, Јован Рајс и његова супруга Дина, архитекта и списатељица рођена у Руми, која је такође преживела Холокауст, описују у књизи "Вратити се у живот", у издању "Трећег трга".
Три недеље пошто су нацисти ушли у Петровград, 14. априла 1941. године, Јевреји су морали да се преселе у сабирни логор, на месту предратне касарне. Међу њима је била и породица Рајс. Ту су остали од маја до 18. августа, када су их повели до Бегеја, па одатле бродовима за Београд.
- Већ 19. августа немачке новине су објавиле да је Банат прва "јуденфрај" област у Европи, пре Пољске - прича Јова (како воли да га зову) за "Новости". - У Београду, мушкарце, а међу њима и мог оца, стричеве, ујаке и деде, одвели су у логор Топовске шупе, на Аутокоманди. Прво су рашчишћавали рушевине после бомбардовања, а онда су рекли да их воде на село, да раде. Сећам се како смо мама, брат и ја стајали на Аутокоманди и махали им док су били на камиону. Тек после рата сазнаћу да су одведени не у други логор, како смо мислили, већ на стрељање. Имао сам тада осам година.
Јова је са братом и мајком становао у изнајмљеној собици на Аутокоманди, а пре тога неко време у гаражи виле једне од кћерки Геце Кона, на Сењаку. Данас не зна да ли је то била Малвина или Елвира.
- Била је то дивна вила у којој су нас звали на ручак. Сећам се великог стола, белог чаршава, порцеланског сервиса. Једном је за ручак био кељ. То је једино јело које нисам јео. Мајка ми је шапнула да морам, да се тетка не наљути. Међутим, како сам појео, тако сам одмах ту, за столом, све исповраћао у тањир. Тетка се јако наљутила и после два-три дана рекла да не можемо више тамо да станујемо. Невероватно, али то ми је спасло живот. Три дана пошто смо се иселили, Немци су дошли по теткину породицу. Стрељани су у месту Јабука, код Панчева - сећа се наш саговорник.
У децембру су преостали Јевреји, жене и деца, добили налог да се јаве на Сајмиште. Мајка је Јову оставила код тетке Јуце и њеног мужа Браце, Србина, а она је са једанаестогодишњим Ђурицом пошла с друге стране Саве. Рекла је да ће млађи син код тетке бити преко зиме, а кад дође пролеће, замениће се. Ђурица ће код тетке, а Јова на Сајмиште. До ове "размене" никада није дошло, јер је већина Јевреја са Сајмишта убијена у специјалним колима - гасним коморама, "душегупкама", до маја 1942. Међу њима су били и Јовина мајка, брат, баке, тетке...
Он је од децембра 1941. до октобра 1942. био код Јуце, а тог лета и код неких сељака, у Батајници. Онда су се Јуца и Браца вратили у Петровград. Јова није могао са њима јер су га сви знали и било је ризично.
- Браца ме је одвео до Чоке и сам сам, скелом, прешао преко Тисе, у Сенту, код мамине сестре од тетке Анцике. После неког времена, послали су ме у Сегедин код бакине сестре Рожи-нени и њеног мужа Маркси-бачи, Мартона Вајса. Са њима сам живео и прошао кроз логоре до краја рата. Била је то мамина тетка. Тако смо је и звали Рожи-нени, тетка Ружа. Немци су 19. марта 1944. ушли у Сегедин и сви Јевреји из околине, укључујући и Бачку, морали су да се преселе у гето.
Одатле је један транспорт отишао директно за Аушвиц. Други је кренуо, али су у Словачкој партизани дигли пругу у ваздух, па је воз враћен ка Аустрији, а трећи, у ком је био Јова са рођацима, ишао је директно за Аустрију, у Штросхоф, близу Беча. Одатле су га повели у близину града Хага, где су их, све док није дошла зима и заледила земља, држали у радном логору у ком су копали земљу за прављење цигле. На зиму су сви пребачени у логор Берген-Белзен. Ту је срео и неколико деце коју је знао из Петровграда. Крај рата дочекали су у Терезину (Терезиенштату), чувеном логору и затвору, у ком је био заточен и умро Гаврило Принцип.
- Руси су нас ослободили 8. маја, буквално последњег дана рата - каже Јова.
Наш саговорник је најмлађи логораш који је водио дневник током боравка у Берген-Белзену. Тај дневник се данас чува у Немачкој, у музеју. У време када га је водио, имао је 11 година. Тек после рата наћи ће дело "Лагер", које је писао његов брат Ђурица, такође у време када је имао 11 година, о животу у зрењанинском логору. "Лагер" се данас чува у Музеју Холокауста, у Вашингтону.
После рата Јован се вратио у родни град, код тетка Јуце, а затим се одселио за Београд, где је завршио медицину и осам година радио на Институту за судску патологију Медицинског факултета. Био је тих, повучен и депресиван младић када је у Ровињу упознао Дину, 1955. Тамо су послата јеврејска деца на море. Дина је имала 17 година и била врло одлучна, чиме је привукла Јовину пажњу. Први пут су се пољубили 12. децембра 1956. и од тада се нису раздвојили. Шездесет осме одселили су се у Шведску.
- Нисам могао да живим у Београду, све ме је подсећало на породицу. На Аутокоманди бих видео оца и како му машемо. На Бајлонијевој пијаци бих видео Ђурицу, како носи неке корпе да заради који динар. И мајку сам свуда виђао. Ноћу сам се будио вриштећи, имао сам кошмаре. Морао сам да се одселим у неку мирну земљу. Хтео сам да идемо у Аустралију или на Нови Зеланд. Дина је предложила да одемо код њене тетке у Шведску, да би била ближе родитељима, у Југославији - прича Јова.
Рајсови су добили две кћерке, унуке, радили су у струци, али су, како кажу, у потпуној тишини носили сећања из рата "у затвореним, невидљивим ранцима". Њихову тежину осећали су и дању и ноћу, у слободно време и док су уживали у деци и унуцима. Пошто су отишли у пензију, решили су "да отворе ранчеве" и сећања су почела да оживљавају. Тада су одлучили да пишу о искуствима у време Холокауста. У последњих 20 година, од када су у пензији, држе предавања у школама, црквама, удружењима, библиотекама... Циљ им је не само да младе упознају са страхотама Другог светског рата, већ и да их оснаже да лакше издрже тешке и трауматичне догађаје у животу.
СУСРЕТ СА РОДНИМ ГРАДОМ
ПРЕТХОДНА књига Јована Рајса "Опуномоћник ућутканих" изашла је у Србији 2007. Јова је тада отпутовао у Зрењанин, где су се окупили преживели Јевреји, њих десетак, ту рођених, а који данас живе на разним странама света. Попели су се на мост у центру града и са њега је Јова бацио у Бегеј венац. Када је дошао на годишњицу матуре, дуго је ходао зрењанинским улицама, обилазећи места свог детињства. Његова кућа је срушена, на месту очеве књижаре је продавница текстила, а на месту некадашњег јеврејског гробља - аутобуска станица.
КАМЕН СПОТИЦАЊА
У ЗРЕЊАНИНУ је летос, испред пет сачуваних јеврејских кућа, постављено "камење спотицања" у знак сећања на страдале у Холокаусту. "Столперстаини" тада нису стављени код места где су некада живели Рајсови, у Змај Јовиној улици. У Јеврејској општини у Зрењанину кажу да су прикупили новац и да ће ускоро ове симболе страдања поставити на још два места - близу бившег дома Рајсових и код куће породице Ваги, првог зрењанинског апотекара.
УКРАЈИНА У РАТ ПОСЛАЛА РОБОТЕ БЕЗ ИЈЕДНОГ ЧОВЕКА: Битка добила неочекивани исход (ВИДЕО)
БРИГАДА Украјинске националне гарде известила је о успешном нападу у коме су учествовали само роботи - од копнених робота наоружаних митраљезима до летелица борбених дронова. Ови роботи су напали руске положаје у Харковској области, на северу Украјине, и - победили.
27. 12. 2024. у 09:04
ДРАМА У КОМШИЛУКУ: Откривена непозната летелица, становници упозорени да потраже склоништа
РУМУНСКИ радарски системи открили су синоћ мали летећи објекат, за који се сумња да је дрон, који је ушао у национални ваздушни простор до шест километара у југоисточном округу Тулчеа, саопштило је министарство одбране Румуније.
27. 12. 2024. у 09:23
МНОГИ ЋЕ СЕ ИЗНЕНАДИТИ: Знате ли колико је висока Лепа Лукић?
ДА ли сте знали овај податак?
29. 12. 2024. у 10:36
Коментари (1)