ИНТЕРВЈУ Ненад Јездић: Милутин се огласио из мрака нашег аутошовинизма

Вукица СТРУГАР

07. 01. 2022. у 07:00

У ПРИВИДНОМ шаренилу београдских позоришта, углавном фокусираном на трендове свеопште "коректности", крајем прошле године појавила се представа која се ни по чему не уклапа у препознатљив клише: монодрама "Књига о Милутину" на сцени Звездара театра.

ИНТЕРВЈУ Ненад Јездић: Милутин се огласио из мрака нашег аутошовинизма

Фото Никола Скендерија

За овај искорак (боље рећи позоришни инцидент) одговорна је велика уметничка четворка: редитељ Егон Савин, глумац Ненад Јездић, драмски писац и управник куће Душан Ковачевић и, наравно, писац култног романа Данко Поповић.

Прича о шумадијском сељаку Милутину Остојићу, готово четири деценије од изласка једног од најтиражнијих наслова 20. века, почела је свој узбудљиви сценски живот делећи од првог извођења, на равне части, непатворену емоцију - с обе стране позорнице. И када маестрални Ненад Јездић на крају представе високо подигне шајкачу, испраћен сузама и овацијама публике, све је јасно. Пре свега, зашто нас тако дубоко тишти тај српски сељак који је прошао, гладан и промрзао, кроз пакао три рата и албанску голготу да сведочи о патњама, мртвима, великом херојству, али и заблудама, бесмисленим жртавама далеко од кућног огњишта...

* У времену када се све ређе чују речи као што су част, поштење, племенитост - поставља се питање: шта је нама данас Милутин и кога се тиче?

- Милутин је заговорник истине. И истина је његова једина вера и познање. Како отворено рече побуњени Микан Бесни, његов млађи књижевни брат по опредељењу и веровању, из драме "Свети Георгије убива аждаху" Душана Ковачевића: "Ја сам веровао само у оно што сам могао да додирнем, а то су моји ближњи и дувари моје куће". То је, рекао бих, једини Милутинов свет - каже, за "Новости", његов позоришни творац Ненад Јездић. - Рече неко: "Кад избије рат, прва погине истина." Наше једновековно самообмањивање и лаж о томе да се херој и јунак своје отаџбине и свог народа постаје тако лако, простом жртвом, доживљава фијаско после представе. Цео и дуготрајан концепт, које масе у нашем народу живе (како данас, тако и годинама уназад) у тих сат и по представе нестаје.

* Како гледалац долази до тренутка "просветљења"?

- Схватио сам промишљајући о Милутину и у његово име да нестаје политика заборава којој смо препуштени сопственом површношћу или нечијим реалним политикантским промишљањем. А из нестајања рађа се култура сећања, како недавно рече један историчар. Култура сећања је и данас, и одувек, неопходна нашем народу и нашем трајању. Водиља која је недостајала као узор и образац у свим искушењима и падовима новије историје.

Фото Никола Скендерија

* Прича о Милутину прати се у готово побожној тишини. Верујем да сте се, као глумац, први пут са тим сусрели. Како доживљавате те дамаре у публици?

- У току представе васкрсавају племенита простодушност, част, поштење, мудрост, реална храброст, чојство и, дословце, све врлине које генерације после солунаца бојажљиво и са сетом само спомињу, уз жал што их више нема. Милутин је сведочанство да су једино херојство и реалан мит оно што се рађа у истрајности појединца за добро најближих и свог народа. Такође, осећам и једну меру колективног стида и понижења, што нам је толико дуго требало да се Милутин огласи из позоришног мрака и мрака нашег аутошовинизма... Интимно, осећам напор и одговорност пре сваког играња, али и понос због заједничке катарзе после овакве, истините исповести. Побожна тишина и неверица, сузе у публици када се говори о судбинама, бројности и величини српске жртве и сваке друге жртве Великог рата, нешто је што ову представу лишава било каквог ограничења на локално и "наше": Милутин у сваком тренутку свог војевања (ратног, животног и духовног) испред себе, иза себе, и поред себе има човека и гледа у њега. И не верује да је човек човеку толико нечовек и душманин. Милутин и његово житије у мојој, а и у редитељској концепцији је једноставно речено - антиратна драма.

* Ваша монодрама достојна је књижевног наслова, захваљујући сјајној режији и адаптацији Егона Савина који каже да нас Милутин опомиње да хероји још постоје међу нама, попут овог мудрог сељака који јасно види сву трагичност страдања?

- Десила се лепа синергија. Егон и ја, колико год са стране изгледа да смо различити и различитих интересовања, један у другом пронашли смо доброг сарадника у контексту интересовања оног основног, позоришног, а то је натурализам и веризам. Уз његову огромну редитељску помоћ и ауторитет, то је нешто што ја, чини ми се, у последње време постижем у свом глумачком изразу на београдским сценама. Егон је, као потомак народа са изузетно негованом културом сећања и политиком памћења, искрено и истинито био ганут над судбином српског сељака и његовог великог страдања. Зато се ухватио укоштац са овом причом и заједно са мном исплакао сваку сузу. И шајкача коју поносно носим у представи натопљена је тим сузама. Ипак, морам да кажем да је важније шта носимо у глави него - на глави.

Егон Савин, Душан Ковачевић и Ненад Јездић / Фото Петар Милошевић

* Зашто српски сељак и вечити страдалник, со ове земље, увек даље и дубље види од много образованијих сународника?

- Читао сам један стари интервју Данка Поповића у коме га питају како је постигао да свака реч, свака мисао и идеја, звучи као пословица и изрека. Онда он почиње да говори о Милутиновим пореклу из Старе Херцеговине и како је човек тамо, у кршу и камену, у огромном а јаловом простору, богатио и китио своју мисао. Кад се човек с таквом идејом и даром нашао на плодној шумадијској земљи, сусрео се са пољопривредом и мало му је слободног времена остало, јер је земљу требало гајити и њивити. Зато је његова мисао постала тако језгровита и пословична. Згуснуо ју је у плодној Шумадији, а и реченица му је постала много језгровитија. То је дивно. Јер, ми смо народ његошевски, ма колико то данас звучало немодерно и непопуларно.

 

Фото Никола Скендерија

ПИШЧЕВА ЖЕЉА

ЈЕДНО од најчитанијих дела послератне српске књижевности, "Књига о Милутину", од 1985. кад је настало, доживело је више од четрдесет издања.

Тек у новембру прошле године, по давнашњој жељи писца, добило је своју позоришну верзију и то управо на сцени на којој је прижељкивао да је види - Звездара театру. Пре саме премијере, прва Јездићева публика и критика биле су његове комшије којима је на имању, пекући ракију, казивао причу о Милутину.

Фото Никола Скендерија

ЗАТУРЕНИ УЗОРИ

- ВЕОМА је важно да сви наши Милутини који се налазе у породичним албумима, фасциклама, сећањима - поново оживе. У томе је највећа вредност ове представе. Питам се где смо се сви ми после таквих узора затурили и нестали? Милутинова прича у мојој глави и из мојих уста, даје целовит контекст свему што мислим, осећам и у шта верујем - истакао је уочи премијере популарни глумац, објашњавајући разлоге због којих је пожелео да Поповићевог јунака оживи на сцени.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

ЕКСКЛУЗИВНО: Ово су писма Милеве и Ајнштајна које је Србија купила на аукцији (ФОТО)

МИНИСТАРСТВО културе је, припремајући се за обележавање 150 година од рођења српске научнице Милеве Ајнштајн, на аукцији аукцијске куће Кристи у Лондону купило вредну документарну грађу коју чини серија од 43 потписана аутограмска писма Алберта Ајнштајна упућена Милеви Марић, са 10 аутограмских писама које је потписала Милева, упућених Ајнштајну.

12. 12. 2024. у 13:43

Коментари (1)

АЛТА ЗА ДЕЧЈЕ ОСМЕХЕ: Пакетићи донели радост малишанима из Дома „Колевка”