Култура

ИНТЕРВЈУ Ненад Јездић: Милутин се огласио из мрака нашег аутошовинизма

Вукица СТРУГАР

07. 01. 2022. у 07:00

У ПРИВИДНОМ шаренилу београдских позоришта, углавном фокусираном на трендове свеопште "коректности", крајем прошле године појавила се представа која се ни по чему не уклапа у препознатљив клише: монодрама "Књига о Милутину" на сцени Звездара театра.

ИНТЕРВЈУ Ненад Јездић: Милутин се огласио из мрака нашег аутошовинизма

За овај искорак (боље рећи позоришни инцидент) одговорна је велика уметничка четворка: редитељ Егон Савин, глумац Ненад Јездић, драмски писац и управник куће Душан Ковачевић и, наравно, писац култног романа Данко Поповић.

Прича о шумадијском сељаку Милутину Остојићу, готово четири деценије од изласка једног од најтиражнијих наслова 20. века, почела је свој узбудљиви сценски живот делећи од првог извођења, на равне части, непатворену емоцију - с обе стране позорнице. И када маестрални Ненад Јездић на крају представе високо подигне шајкачу, испраћен сузама и овацијама публике, све је јасно. Пре свега, зашто нас тако дубоко тишти тај српски сељак који је прошао, гладан и промрзао, кроз пакао три рата и албанску голготу да сведочи о патњама, мртвима, великом херојству, али и заблудама, бесмисленим жртавама далеко од кућног огњишта...

* У времену када се све ређе чују речи као што су част, поштење, племенитост - поставља се питање: шта је нама данас Милутин и кога се тиче?

- Милутин је заговорник истине. И истина је његова једина вера и познање. Како отворено рече побуњени Микан Бесни, његов млађи књижевни брат по опредељењу и веровању, из драме "Свети Георгије убива аждаху" Душана Ковачевића: "Ја сам веровао само у оно што сам могао да додирнем, а то су моји ближњи и дувари моје куће". То је, рекао бих, једини Милутинов свет - каже, за "Новости", његов позоришни творац Ненад Јездић. - Рече неко: "Кад избије рат, прва погине истина." Наше једновековно самообмањивање и лаж о томе да се херој и јунак своје отаџбине и свог народа постаје тако лако, простом жртвом, доживљава фијаско после представе. Цео и дуготрајан концепт, које масе у нашем народу живе (како данас, тако и годинама уназад) у тих сат и по представе нестаје.

* Како гледалац долази до тренутка "просветљења"?

- Схватио сам промишљајући о Милутину и у његово име да нестаје политика заборава којој смо препуштени сопственом површношћу или нечијим реалним политикантским промишљањем. А из нестајања рађа се култура сећања, како недавно рече један историчар. Култура сећања је и данас, и одувек, неопходна нашем народу и нашем трајању. Водиља која је недостајала као узор и образац у свим искушењима и падовима новије историје.

* Прича о Милутину прати се у готово побожној тишини. Верујем да сте се, као глумац, први пут са тим сусрели. Како доживљавате те дамаре у публици?

- У току представе васкрсавају племенита простодушност, част, поштење, мудрост, реална храброст, чојство и, дословце, све врлине које генерације после солунаца бојажљиво и са сетом само спомињу, уз жал што их више нема. Милутин је сведочанство да су једино херојство и реалан мит оно што се рађа у истрајности појединца за добро најближих и свог народа. Такође, осећам и једну меру колективног стида и понижења, што нам је толико дуго требало да се Милутин огласи из позоришног мрака и мрака нашег аутошовинизма... Интимно, осећам напор и одговорност пре сваког играња, али и понос због заједничке катарзе после овакве, истините исповести. Побожна тишина и неверица, сузе у публици када се говори о судбинама, бројности и величини српске жртве и сваке друге жртве Великог рата, нешто је што ову представу лишава било каквог ограничења на локално и "наше": Милутин у сваком тренутку свог војевања (ратног, животног и духовног) испред себе, иза себе, и поред себе има човека и гледа у њега. И не верује да је човек човеку толико нечовек и душманин. Милутин и његово житије у мојој, а и у редитељској концепцији је једноставно речено - антиратна драма.

* Ваша монодрама достојна је књижевног наслова, захваљујући сјајној режији и адаптацији Егона Савина који каже да нас Милутин опомиње да хероји још постоје међу нама, попут овог мудрог сељака који јасно види сву трагичност страдања?

- Десила се лепа синергија. Егон и ја, колико год са стране изгледа да смо различити и различитих интересовања, један у другом пронашли смо доброг сарадника у контексту интересовања оног основног, позоришног, а то је натурализам и веризам. Уз његову огромну редитељску помоћ и ауторитет, то је нешто што ја, чини ми се, у последње време постижем у свом глумачком изразу на београдским сценама. Егон је, као потомак народа са изузетно негованом културом сећања и политиком памћења, искрено и истинито био ганут над судбином српског сељака и његовог великог страдања. Зато се ухватио укоштац са овом причом и заједно са мном исплакао сваку сузу. И шајкача коју поносно носим у представи натопљена је тим сузама. Ипак, морам да кажем да је важније шта носимо у глави него - на глави.

* Зашто српски сељак и вечити страдалник, со ове земље, увек даље и дубље види од много образованијих сународника?

- Читао сам један стари интервју Данка Поповића у коме га питају како је постигао да свака реч, свака мисао и идеја, звучи као пословица и изрека. Онда он почиње да говори о Милутиновим пореклу из Старе Херцеговине и како је човек тамо, у кршу и камену, у огромном а јаловом простору, богатио и китио своју мисао. Кад се човек с таквом идејом и даром нашао на плодној шумадијској земљи, сусрео се са пољопривредом и мало му је слободног времена остало, јер је земљу требало гајити и њивити. Зато је његова мисао постала тако језгровита и пословична. Згуснуо ју је у плодној Шумадији, а и реченица му је постала много језгровитија. То је дивно. Јер, ми смо народ његошевски, ма колико то данас звучало немодерно и непопуларно.

ПИШЧЕВА ЖЕЉА

ЈЕДНО од најчитанијих дела послератне српске књижевности, "Књига о Милутину", од 1985. кад је настало, доживело је више од четрдесет издања.

Тек у новембру прошле године, по давнашњој жељи писца, добило је своју позоришну верзију и то управо на сцени на којој је прижељкивао да је види - Звездара театру. Пре саме премијере, прва Јездићева публика и критика биле су његове комшије којима је на имању, пекући ракију, казивао причу о Милутину.

ЗАТУРЕНИ УЗОРИ

- ВЕОМА је важно да сви наши Милутини који се налазе у породичним албумима, фасциклама, сећањима - поново оживе. У томе је највећа вредност ове представе. Питам се где смо се сви ми после таквих узора затурили и нестали? Милутинова прича у мојој глави и из мојих уста, даје целовит контекст свему што мислим, осећам и у шта верујем - истакао је уочи премијере популарни глумац, објашњавајући разлоге због којих је пожелео да Поповићевог јунака оживи на сцени.