НАД ТВОЈОМ ЗИДАНИЦОМ ЗВЕЗДА СЕ УКАЗАЛА: О великом књижевном господину и пријатељу Радовану Белом Марковићу

РАЗМИШЉАЈУЋИ ових дана, не мање него обично, о великом књижевном господину и пријатељу Радовану Белом Марковићу све више разумевам зашто ми његово дело пружа велику утеху. Оно не подразумева никакав растанак.

Слађана Илић и Радован Бели Марковић, Фото Приватна архива

У њему се Р. Б. Марковић већ јављао иза својих "такозваних смрти". Верујем да је и овога пута тако.

Толико је места на којима смо већ бивали заједно - реалистичним, фантастичким, страшним и лепим, ониричким, делиричним, сакралним и десакрализованим, повлашћеним, у зиданицама, у меланхолији или смеху, у књижевности и ван ње. То су "места која волимо" и која зато "не можемо напустити./ Места која волимо заједно, заједно, заједно."

Радован нам је казивао "краљевским језиком српским", увек лирски, као што то чине најбољи песници, како свет није један, како их је много и како у миру могу постојати једни поред других. Тек један од примера за то јесте његова приповетка "Ноћ у белом сатену", по много чему јединствена у његовој прози, између осталог и по томе што се у њој преплићу еротика и смрт. Специфичност и самосвојност њеног приповеданог света свезнајући приповедач одређује његовим позиционирањем, тј. приповеданим простором и приповеданим персонификованим временом: "Далеко од свега, далеко од себе, у зимској ноћи, излапелој и без саосећања". Са специфичностима, тј. хтонском природом јунака, упознаје нас карактеришући их физички - епитетима, служећи се метафором и парадоксом: "три прозирне госпожице и три танковијаста бојара, хладовитих очију и помало туђих бркова, оживљавајући око огњишта своје мртве прсте".

Фото Приватна архива

О осећању складности тог света и оног стварног, сам приповедач експлицира: "Дунавом су, узводно, у стварном животу, текле рибе. На овом и на оном свету није се могло знати откуд то да се све одвија складно" (подвлачење С. И.).

Једно од страшних и лепих места на којем сваки читалац прозе Радована Белог Марковића мора опчињен да застане и да удахне како би могао даље, налази се у приповести "Паликућа и Тереза милости пуна". Да подсетимо, због те приповести, читајући је у рукопису, велики српски писац Данило Николић није могао да заспи читаву ноћ јер је дошао до открића о младом човеку с перчином којег до тада није познавао - Бокте, писац! Након његове ватрене несанице, која је свакако била и "просунчана", та приповест је објављена у позивној едицији у Слову љубве. На том страшном и лепом месту, у тој приповести, високоосетљиви, усамљени и злостављани дечак Илија Аночић посматра своје непочинство - паљевину:

А пролажење времена и лепоте, које се открива једанпут у веку, никад нисам доживео тако јасно ни тако болно.

Тај кљук пламена увис и то, кад видех где је у наранџастој светлости, као небески вртови, плове крошње црвено и бело расцвалих јабука, плове нечујно, док ми се по трепавицама слеже свуда присутни поленов прах, залога будућег цветања!

Биле су ми високо над главом, те крошње, и све док живим нећу умети да се покајем, због тог чуда и лепоте, макар ме у пакао и међу ђаволе гурнули.

У истој приповести налазимо изузетне примере ониричког, делиричног, сакралног и десакрализованог у Илијиној молитви пред зидом пећи у којој се "скрива рањеник", као пред олтаром, док лете крилати дечаци, док се обраћа свима које воли - без Молитвеника сахрањеном дедици Танасију, плитко сахрањеној мајчици Стефанији, с потребом да окаје грехе читавог света.

У роману "Последња ружа Колубаре" удвојени приповедач(и) Р. Б. Марковић и Р. Вајс Марковић приповеда(ју) о ваљевској Лудој кући, тј. о спиритистичким сеансама на којима, осим што становници Луде куће призивају духове, и ови призивају призиваче. Већ због тога закључујемо о очуђености тога простора, а и на основу неколиких исказа јунака, о повлашћености света ваљевске Луде куће. Наиме, из Луде куће не желе никада и никуда да оду ни њен управитељ, ни литерата Р. Б. Марковић, јер им је она "скривница" од лудила спољашњег света.

Пред лудилом тог света, како сазнајемо из прозе Радована Белог Марковића, ни сама природа није поштеђена, јер за њу не постоји скривница. Она је увек у дослуху са психичким стањем јунака. Осим што је у свету романа "Последња ружа Колубаре" један багрем полудео, у свету приповетке "Милутин и Реља кољу крмка", коњ Звездан извршава суицид бацивши се у дубоку проломачу. Tим чином потврђујући бесмисленост и мучност бивања у свету.

О бесмислености бивања и племенитих настојања људског духа у прози Радована Белог Марковића сведоче све залуд грађевине (циглане, ветрењаче...), док градитељи, занесени, лирични, мистериозно нестају. Један од њих је и Миахило Бунарџија ("Лимунација у Ћелијама"): "Михаило је Бунарџија, кроз своје тамо време, бунар и у Ћелијама копао и сви су му се у брк смејали, зато што је увардао да копати се мора све док се под риљем звезда не укаже".

Најдражи Радоване, над твојом зиданицом звезда се указала. Нисам је видела само ја. На том путу много је ходочасника који јој стреме с великом љубављу. Пишем ти и у своје и у њихово име. Твоја зиданица је axis mundi јединог света у којем боравим. Чекам један од твојих појава, призивам те.

Препоручујемо

Култура

0 2

НА ВЕЗИ СА СВЕТОМ, А НИКАД САМЉИ! Велики српски књижевник Радован Бели Марковић (1947-2022) радо је и често говорио за "Новости"

24. 01. 2022. у 11:00

Култура

0 1

ВЕЛИКИ МАЈСТОР ПРИПОВЕДАЊА: Опроштај од Радована Белог Марковића (1947-2022), моћног и оригиналног пера српске књижевности

22. 01. 2022. у 09:37

Култура

0 0

ЦРНИ ДАН ЗА ЛЕПУ КЊИЖЕВНОСТ: Одлазак Радована Белог Марковића (1947-2022), прозног писца ретког кова и језика

21. 01. 2022. у 11:33

Култура

0 2

СМРТ БЕЛОГ МАРКОВИЋА ОГРОМАН ГУБИТАК: У својим делима овековечио родне Ћелије, Лајковац, реку Колубару и “бело” Ваљево

20. 01. 2022. у 09:26

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације