СРБИ, ЖРТВЕ СВОЈИХ ЗАБЛУДА: Остао ангажовани посматрач, али и критичар политике великих сила

ЦЕНЗУРИСАНО и прескочено о варљивим и тешким годинама крвавог распада Југославије и гледишта која нису смела тада да се јавно изнесу, сабрао је Милован Ђилас (1911-1995) у свом дневнику. Књига "Распад и рат - Дневник, 1989-1995) уздрмала је јавност, иако је последњу страницу писала већ мало дрхтава рука пре безмало три деценије.

Фото Вукотић Медиа

За кратко време распродато је прво издање, а издавачка кућа "Вукотић медија" већ штампа ново.

- Када у јануару 1989. почиње да води дневник, Ђилас има близу осамдесет година и озбиљно нарушено здравље - каже историчар др Вељко Станић. - Стари револуционар и дисидент који је толико пута био у драматичним бурама историје осећа да Југославији предстоје крупни догађаји. Ако у њима не може непосредно да учествује, зашто да не бележи мисли и разговоре, да кроз њих проживљава историју која се убрзава и одвија пред савременицима. Његов дневник је и хроника убрзаног пропадања једне земље и суноврата једног друштва. Пред енигмом времена и историје, у њему се сусрећу интелектуалци и политичари, мудри и наивни, амбициозни и опрезни, нагли и суздржани, лукави и добронамерни. У њему можемо да пратимо корене југословенске кризе, трагање за алтернативама, анализу политика њених главних протагониста.

Ђилас пише о општој дезоријентацији тих година, вулкану очаја и мржње, безнађу и хаосу, неизмерној беди, експлозији међунационалне мржње. Надао се да ће умрети с Југославијом, а касније записује како је, нажалост, преживео њен распад само да би био сведок крвавог грађанског рата. Разочаран је Ђидо политичким лидерима од Словеније до Македоније, посебно српским и хрватским. Осуђује "Милошевићево властољубље" и "Туђманове злокобне концепције", не изоставља ни Алију Изетбеговића. Ђилас сматра да они (с)носе највећу одговорност за догађаје који ће убрзо ескалирати, говори о "запаљивању Срба и Хрвата у крв - крв своју, будући да су у бити ако не исти, а оно сличан народ" и "види и осећа Југословене у безумном, бесциљном међусобном истребљивању". Највише, ипак, тугује над српском несрећом. Једно од његових пророчанстава је да ће Срби бити највећи губитници.

Фото: М. Анђела

- Ђилас види велико бреме одговорности које национални покрет у Србији на себе преузима, али и његову политичку и друштвену моћ - истиче Станић. - Иако је у блиској вези са интелектуалним представницима тог покрета, он остаје по страни. Његово мишљење се више тражи него што се слуша. Ђиласове симпатије су на страни очувања Југославије и неопходних реформи.

Предвидео је Ђилас да ће Запад помоћи антисрпску коалицију, да ће се рат проширити на Босну и Херцеговину, да ће се Србији осветити погрешна политика које су комунистичке власти годинама водиле на Косову и да ће други уређивати односе између Јужних Словена, јер ће они бити немоћни.

- С обзиром на његове године, мало је вероватно да је прижељкивао неку улогу - сматра Станић. - Али, такође није вероватно ни да би човек његове духовне конституције, у сталном покрету и размишљању, одбио улогу посредника и преговарача за окончање југословенске кризе да му је она била понуђена. Чест саговорник дипломата, што ипак није био случај у његовим дисидентским годинама, Ђилас је остао ангажовани посматрач, али неретко и критичар политике великих сила.

Фото: М. Анђела

Наводи Ђидо са ким се дружио, дискутовао, коме је дао интервју и шта је мислио о ком политичару. Пише о Шувару, Момиру Булатовићу, интерпретира разговоре са Добрицом Ћосићем, Бориславом Михајловићем Михизом, Милованом Данојлићем, Драгољубом Мићуновићем, Љубом Тадићем, Латинком Перовић, Мирком Ковачем... Највише пише о Матији Бећковићу са којим се, упркос различитим ставовима о политици, готово свакодневно дружио. О њему је 28. марта 1992. написао:

- Матија крвопролића у БиХ доживљава, сада, с неким болним, резигнираним миром. Мада, свакако, највише жали Србе, истовремено види лудост тамошњег ратовања. Рекао сам му: Ако дође до великог рата тамо, свршиће се тако да ће свак остати на своме: крвављење без резултата... Рекао сам Матији да пишем дневник и да у њему има свашта о њему. Заборавио је да ми је он дао сугестију да водим дневник... Наши односи су блиски, али некако уозбиљени - због трагичних прилика око нас. Причали смо о Крлежи: слажемо се да је то моћна рушилачка реторика, али без много белетристике. Поменуо сам Михизову оцену: Крлежа је дао жал и несрећу малог народа на периферији европске цивилизације.

УНИШТЕНИ РУКОПИСИ

- МНОГИ Ђидови рукописи имали су тужну судбину - написао је Ђиласов син Алекса (на слици) у предговору. - Пописивани су и задржавани, заплењивани и губљени, нестајали без трага, спаљивани, цепани, бацани. Режими и полиције, робије и ратовања, неодговорни пријатељи и уплашена родбина - све се уротило против њих. А, понекад су страдали и од руке свог аутора. Честе жртве су били дневници и дневничке белешке, писма и литерарна дела надахнута стварним догађајима. Нестајало је све оно што је Ђидо желео да остане запамћено. И судбина "Дневника 1989-1995" била је неизвесна. Главна опасност претила му је од онога који га је водио. У мају 1994. године, одлуку о судбини дневника препустио је мени. Није му било тешко да погоди како ћу поступити.

Препоручујемо

Познати

0 0

АДМИРАЛ ПАНОНСКЕ МОРНАРИЦЕ: "Лагуна" објавила биографију великог песника из пера Ивана Ивачковића

18. 06. 2022. у 13:23

Друштво

0 3

СПОМЕНИК ЖРТВАМА И ОПОМЕНА: Представљена књига о етничком чишћењу срба у Тузли

18. 06. 2022. у 10:33

Култура

0 1

УПУТСТВО ЗА ЧИТАЊЕ МИХИЗА: У Матици српској представљена књига Др Владана Бајчете

14. 06. 2022. у 17:05

Србија

0 0

"ЖЕНА ОД МАРЦИПАНА": У Параћину сутра промоција књиге Саше Миловановић

09. 06. 2022. у 13:03

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације