ЖЕНЕ СУ КАО БАБУШКЕ ПО НЕКОЛИКО У ЈЕДНОЈ: Глумац Даниел Ковачевић о улози у најновијем филму редитеља Јурија Суходољског "Овде су сви наши"

ПОСЛЕДЊИ кадрови филма "Овде смо сви наши" редитеља Јурија Суходољског снимају се ових дана у Београду: у граду у коме је почела и филмска љубав Стефана (Даниела Ковачевића) и Олге (Марије Шербакове), Србина и Рускиње. Наш глумац већ је играо у серији истог редитеља "Омађијани": задатак је положио на кастингу, оправдао поверење и постао члан екипе на кога се рачуна.

Евгенија и Даниел Ковачевић, Фото Н. Скендерија

У шали каже да улоге добија преко своје супруге, глумице Евгеније Ешкове, која му је помогла да савлада језик и прокрчи пут ван граница земље.

- Редитељ Суходољски има невероватну љубав према Србији, а веровали или не, пре два дана први пут је дошао у нашу земљу - каже на почетку разговора Даниел Ковачевић. - Кроз историјске чињенице, чини ми се, заволео је и наше људе, менталитет, обичаје. Овај филм заправо је глорификација Србије кроз мој лик, који је апсолутни позитивац! У следећој серији коју спрема, главни протагониста ће бити опет Србин. Радња се дешава на Криму, време је руско-турског рата, али је у центру збивања наш пркосни и храбри земљак...

Сарадња и пријатељство београдског глумца и руског редитеља почели су на Криму. Тамо је пре неколико година Даниел стигао са колегом да окуша срећу на аудицији.

- Допао сам му се и још тада је обећао да ће ми у следећем филму дати главну улогу. Јуриј је, пре свега, фантастичан драмски писац и његови текстови се играју у целој Русији.

Даниел Ковачевић, Фото Н. Скендерија

Његова редитељска каријера кренула је са серијом "Омађијани", за коју је написао и сценарио, а сада је реч о лирској комедији. Док је настајао сценарио, скупљао је све детаље о српским обичајима, звао људе који су имали контакте са нама, Русе који живе у Београду, па и моју супругу да пита шта је типично за односе између мушкарца и жене. Наш филм се завршава српском славом у Сочију, на коју су запуцала моја два најбоља другара (играју их Ђорђе Марковић и Михајло Лаптошевић), јер се код нас слава не пропушта. Иначе, редитељ је одушевљен овом светковином, окупљањем родбине и пријатеља. У Русији су тако "масовни" догађаји готово незамисливи.

Филм "Овде смо сви наши" имаће осам стотина копија, тако да ће ући у многе руске биоскопе. Публика ће га видети на јесен, а тренутно трају преговори и са неким нашим дистрибутерима. Наравно, филм има срећан крај, а на питање какве менталитетске особине показује главни јунак, Ковачевић одговара:

- Иако можда тако не изгледа, ми смо веома "тврди" у свим својим навикама и укусима. На самом почетку филма, Стефан (пошто зна да га год Олге чека каша од хељде) купује пљескавицу, да се "осигура". Волимо, додуше, понекад и да експериментишемо са страним кухињама, али се на крају увек враћамо традиционалним јелима. Снимање је било на Кавказу, у спортском селу које је направљено 2014. године за Олимпијаду.

Фото Промо

За разлику од претходног ангажмана, овог пута снимање се одвијало у специфичним околностима. Да ли се атмосфера рата одразила на расположење у екипи?

- Многи ме то питају. Верујте, за све време ниједном то није била тема. Људи раде уобичајено, снимање је трајало по дванаест сати. Одговор на питање како је ово могуће, вероватно лежи у чињеници да су такве димензије земље: Сочи је даљи од фронта него Београд. Када било који рат почне, мислим да је прва реакција и емоција туга што се то дешава. Судим на основу моје супруге, људи које познајем, па и сопственог искуства.

Сцена из филма "Овде смо сви наши", Фото Промо

Уосталом, и ја сам као дванаестогодишњак у ујаковом "фићи" побегао из Сарајева... Ми најбоље знамо како је то. Родитељи су и даље тамо. Живе на мојој дедовини, на Романији.

Врло чест гост сам у завичају и стало ми је да и тамо постоје неки културни садржаји.

Недавно сам у Соколац одвео три представе, а само "Јазавца пред судом" видело је осам стотина посетилаца. Сада би требало да се у Лукавици (Источно Сарајево) отвори позориште са две сцене, било би дивно и да добију професионални ансамбл. Иначе, у Републици Српској такве театре имају Бањалука, Приједор и Бијељина.

Даниелова супруга и у реалном животу је Рускиња и он, заправо, "живи" причу проживљену у филму. Много тога је крао и из сопственог искуства и брачних односа:

- У Русији, за разлику од нас, влада матријархат. Имају снажне жене, потпуно способне да буду глава породице. Чини ми се да ми, Срби, не поштујемо мишљење и интегритет жене онако како то раде Руси. Она има апсолутно свој свет, недоступан и недодирљив за све остале. Моју Евгенију увек поредим са бабушкама: отвориш једну, а тамо још неколико. У почетку ми је била потпуно нејасна њена неприступачност. Код нас се подразумева да о својим женама знамо све. А ако не знамо, крећу љубомора и проблеми. Руске жене су затвореније и зато ја у филму стално и понављам: "Шта је то твоја ствар?!" Јер, Олга на многа питања одговара са "то је моја ствар"... Код њих је то нормално и прихватљиво, ваљда и због историје. Од Катарине Велике, имали су увек јаке жене које су, на неки начин, владале. Саме су, кроз генерације, носиле терет породице и одгајања деце.

На констатацију да су такве терете кроз ратове носиле и наше жене, али да често нити очекују нити добијају толико заслуженог поштовања, наш саговорник каже:

- Тако је, а узајамно поштовање кључ је успеха сваке заједнице. Што је оно веће, заједница мушкарца и жене је зрелија. Моје познавање језика, па и глумачки пут развија се управо захваљујући љубави према мојој жени. Иако је то прилично компликована ствар. Акценат може и да се савлада, али постоји географија формирања гласова, њихово "место творбе".

И ми и Руси имамо слово "љ", ипак, они тај глас формирају на потпуно другом месту.

Снимање филма при крају, Фото Промо

Додуше, и пре познанства са Евгенијом, одлучио сам да када први пут одем у Русију нећу говорити ни српски ни енглески. Руски уопште нисам знао, трудио сам се да се споразумем са минимумом речи. Брзо сам језик научио, чак и сленг, што Русе посебно одушевљава.

Тај први одлазак у Москву за Даниела се показао - судбински. Срео је лепу Евгенију, па се група младих у отаџбину вратила са једним чланом више:

- Евгенија је учила глуму на Руској академији позоришне уметности "Гитис", највећем и најугледнијем факултету ове врсте у земљи. Ја сам студирао у Бањалуци, на класи коју је водила Јелена Трепетова, и сама дипломац чувене академије. Љубав се родила на први поглед. По завршетку школовања запослио сам се у Народном позоришту "Тоша Јовановић" у Зрењанину, па је Евгенија дошла у посету. Данас имамо синове Давида и Григорија, а они две домовине: Србију и Русију.

ОД ЛАДАЧКОГ ДО РИСТОВСКОГ

НАШ саговорник тумачио је главну улогу, Васу Ладачког, у филму "Као рани мраз", с редитељским потписом Ђорђа Балашевића. Уследили су "Црвени месец", "Балканска међа", "Југословенка", "Јужни ветар".

После Балашевићевог остварења (у коме је Евгенија играла руску кнегињу), обоје су ангажовани у "Сенкама над Балканом". Српска снаха заиграла је и у "Пешчанику" и "Мору љубави". Крајем прошле године, поводом два века од рођења Достојевског, заједно су на сцену Руског дома поставили представу "Злочин и казна", у Даниеловој режији. Тренутно у Србији снима серију "Тунел" у режији Петра Ристовског.

ЕКИПА

У НОВОМ филму Јурија Суходољског игра престижна глумачка екипа, у којој су између осталог неки познати глумци, попут Бориса Шербакова (звезде још из доба СССР) и Татјане Орлове, једне од најпопуларнијих глумица у Русији.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације