У СРБИЈИ ЈЕ ПОРОДИЦА И ДАЉЕ УТОЧИШТЕ: Франк Касторф, један од највећих позоришних редитеља данашњице, говори за „Новости“

ГЛЕДАЛАЦ има право на своје мишљење и став, право на звиждук или овације. Надам се да ће и овде бити тако.

Фото Н. Скендерија

Ништа није горе него једногласје, не само у позоришту него у друштву у целини - поручио је новинарима Франк Касторф, уочи премијере Дантеове "Божанствене комедије" која је синоћ била на репертоару Београдског драмског, у четири и по сата извођења.

А онда је један од највећих европских редитеља и управника (берлинско позориште Фолксбине на чијем је челу био четврт века, у то време проглашено најбољим на свету) наставио:

- Многи немачки медији живе од тог једногласја и једнодушности. Не може баш бити тако, ако помислимо на немачку историју: да је немачки човек само онај који помаже другима, добар и мудар, који хоће да спасе свет и свакој другој нацији каже како треба да живи... Позориште је раније било отворено за полемику, нудило одличне представе и редитеље (попут Пине Бауш или Петера Штајна), у Западној као и ми у Источној Немачкој. Имао сам привилегију да ми је свака друга представа била забрањена. Као редитељ, разбијате нешто што је важно у друштву, јер свака политика има своје интересе. Не смете развијати страх и сами себе цензурисати. Сваког ко има моћ морате нападати. Нека сте врста усамљеног тркача на дуге пруге.

Фото Н. Скендерија

Касторф (1951) деценијама "разбија" и бриљира у европском театру, а у ексклузивном разговору, за "Новости", говори о својим уметничким и друштвеним начелима.

* Ваш став је да је човек слободан док се игра, и обрнуто. Колико смо уопште данас слободни?

- Људи нису облик државног уређења. Облик уређења је диктатура или демократија, а ви имате одговорност за самог себе. Морате да се изборите за слободу. Најдосаднија је слобода која вам је поклоњена. Али, то онда и није слобода у правом смислу. Стари Рим јесте био корумпиран хлебом и играма, али људи су у свим временима одговорни сами за себе. И увек постоји нада. Када су Грци победили Персијанце, када се њихов тријумф наговестио на Егејском мору, један човек је кренуо и претрчао четрдесет километара. И то се назвало маратон. После тога човек је умро, али био је то подухват у олимпијском духу. Некада морате да трчите четрдесет километара у свом животу, све до краја. Док се борите, ви се и играте. Шилер је рекао, што је заиста истинито, да је царство слободе - царство игре, само у њему је човек истински слободан.

* Имамо ли довољно простора за игру?

- Морате себи да створите тај простор. Можете да га нађете свуда, па и у Холивуду. Јако мало, додуше, али понекад и тамо постоји одређени облик слободе да нешто урадите или да настане нешто необично, јединствено, као нека врста "Орестије"... А између тога постоји много других облика у којима можете то да пронађете. Шездесетих година рокенрол је био нека врста фронта у култури. Била је то велика нада. Па и "култура дрога", психотерапија. При томе, увек постоји опасност ако немате повратну карту у реалност, такав експеримент може да значи смрт. И онда човек губи над свим сувереност.

* Кажете да вас са Хандкеом веже осећај "изгнанства" у сопственим земљама. Он радије живи у Паризу, ви у Бечу уместо у Берлину. Да ли и тиме плаћате своју слободу?

- Не. То је поновно откривање нечег исконског, прастари момент уметничког позоришта. Молијер је већину времена путовао кроз Француску. Путовање је кретање, а кроз кретање упознајемо нешто ново. Ништа није горе него устајала вода и ако се у њој налази човек. Таква мочвара била је и гвоздена завеса. Али, постоји супротност томе. Један Имануел Кант је током целог живота остао у Кенизбергу. Лично, када сам упознао Бразил, схватио сам да сам сувише дуго живео са неком врстом животне лажи. Јер, свет је већи од властите главе и властитог разума, властите филозофије, па и властитог схватања света. Или, као што је Маркс рекао: "Хегел, да, али га поставите наопако."

* Метафорички, нека врста гвоздене завесе је и прича о свеопштој "политичкој коректности" која често ускраћује право на индивидуалност и лични став?

- То су одређене фабрике мишљења које су се развиле у друштвеној надградњи и спојиле се међу собом, што поново представља покушај мањине да се њени интереси представе као интереси већине. И увек је важно да се каже да су оне често једноставне алегоријске поставке. Андерсен је написао бајку "Царево ново одело". И у њој постоји само један човек, односно дете, које устаје и узвикује: "Цар је го!" Е, то је данашњи задатак уметности, да у "друштву надградње" каже: "Ово није тако, ово није тачно!"

* Ипак, живимо у доба када је спорна граница и разлика између светла и таме, добра и зла, правде и неправде...

- Да, истина није само рационалан процес већ и нешто што се ствара срцем. Фауст каже свом ученику Фамулусу: "Ако то не осетиш, нећеш успети ни да уловиш". Једноставно, нешто знате. То је и интуитивна перцепција, јер интуиција је нека врста интелектуалног подухвата. А исувише јој мало верујемо... Ми сви, у такозваној демократији, желимо неку врсту баланса између различитих интереса. Можда је ово некада политички неопходно, али је и опасно.

Фото Н. Скендерија

* Да ли је интерес постао једина истина у овако разједињеном свету?

- Па, да. Кад посматрам Европу, видим са колико страсти се сви боре за своје интересе. Нажалост, због њих ће већина људи испаштати. У Немачкој су раније постојале институције заштите - у породици, цркви, партији, синдикату. Сад се све разградило, човек у Немачкој постао је усамљен. Када стари, ако нема новца, одбацују га и шаљу у неке институције. Овде, у Србији, породица је још јака: у њој сте сигурни и мирни, на једном месту. У Западној Европи породице полако нестају, постају све слабије, а људи "болеснији". Такође, људи се не мире са неуспехом. Не траже кривицу у себи већ само гледају да ли је неко постигао нешто више. То значи бег у очајање и психо кауч. У богатој Швајцарској, као нигде у свету, велики број људи тражи помоћ психијатра. Флоскула да нас новац чини срећним доведена је дефинитивно у питање.

* А шта није?

- Нада постоји све док смо живи. И свако од нас, појединачно, требало би да је има. Као неког белог анђела. У уметности, када стварате и радите онако како желите, није вам битно шта хоће структуре моћи. Никада ме нису интересовале, јер све је мој слободан избор. Нисам зависан од Београдског драмског или Бург театра у Бечу. Моје ноге могу да ме однесу далеко...

* Поменули сте Белог анђела, знате ли да је наша фреска с његовим ликом једна од најлепших у византијској цивилизацији?

- Знам. Бели анђео бео као снег…

ДОСТОЈЕВСКИ И АНДРИЋ

ДАНТЕОВА "Божанствена комедија" била је један од три избора за први ангажман Франка Касторфа у овом делу Европе: током преговора са Београдским драмским позориштем у "игри" су била још два писца - Достојевски (чији је редитељ врсни познавалац) и Иво Андрић.

Иначе, једна од последњих представа које је урадио са нашим сценографом Александром Денићем (од укупно четрдесет током десетогодишње сарадње) је Хандкеов "Зенек Адамец" у бечком Бург театру.

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ

Препоручујемо

Култура

0 1

СПЕКТАКЛ У ЧЕТИРИ И ПО САТА: Вечерас у Београдском драмском мултимедијална, премијерна "Божанствена комедија"

29. 10. 2022. у 10:44

Култура

0 0

СРБИ ЗАИСТА УМЕЈУ ДА СЕ РАДУЈУ ЖИВОТУ: Јуриј Суходољски, драмски писац и редитељ, за "Новост"

17. 10. 2022. у 12:00

Култура

0 0

ФУДБАЛ МЕ НАУЧИО РАЗЛИЧИТОСТИ: Редитељ Мухамед ел Хатиб, о представи "Стадион" у којој је окупио педесет навијача на сцени

10. 10. 2022. у 14:11

Култура

0 0

ВЕЛИКАН ФИЛМА: Циклус у Кинотеци посвећен Годару

10. 10. 2022. у 12:11

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације