"Киш ми је дао пелцер српског": Француски преводилац Ален Капон о томе како је научио наш језик, а онда преводио Андрића и Селимовића

ЧЕТИРИ године већ нисам говорио српски, због ковида, јер смо сви били изоловани. Недостајало ми је – каже у ексклузивном разговору за "Новости" француски преводилац Ален Капон.

Фото: Горан Чворовић

Међу делима које је до сада превео и објавио су и "Афричка љубичица" и "Гласови у ветру" Гроздане Олујић, "Де бело цивили", "Уклета земља" и "Приче у нестајању", Светислава Басаре, "Лагум" и "Бездно" Светлане Верлмар Јанковић, "Судбина и коментари" и "Човек који је живео у сновима" Радослава Петковића, "Ана Марија ме није волела" и "Нигдина" Љиљане Хабјановић, "Северни зид" Драгана Великића, "Новобеоградске приче" Михаила Пантића, "Рађање фашизма" Иве Андрића и приповетке из његове збирке "Деца", "Кућа сећања и заборава" Филипа Давида, "Сто јада" Емира Кустурице, "Острво" Меше Селимовића.

- Превео сам између четрдесет и педесет наслова. Преводим и за сајт "Сербица.фр". Радим с Милиовојем Сребром. А све је почело од Данила Киша, који ми је предавао на Универзитету у Лилу. Он ме је научио српски језик. Да га нисам срео у животу, извесно, не бих постао преводилац.

• Какав је био Данило Киш?

- Било нас је пет, шест студената на Универзитету у Лилу, граду у коме сам у то време живео. Учио нас је у оно време српскохрватски. С њим је увек било занимљиво. Једнога дана је, тако, дошао и с врата казао: "Ах, ви Французи!" Погледали смо га разрогачених очију. Рекао нам је: "Доста ми је! Кад год негде представљам своје књиге, увек се нађе неко ко ће да ме пита да ли се моје презиме изговара Киш, као "киш из Лорене" или Кис, као пољубац на енглеском. Систематски су му то радили, и то би га разљутило. Тренуци проведени с Данилом Кишом представају веома важан део мог живота. Срећан сам када могу да то поделим с неким.

• Контакт са српским језиком сте наставили и након студија?

- После универзитета, а било је то само три године, учио сам га преводећи књиге. Одлазио сам и редовно у Београд, од деведесетих. Нисам био само када није било могуће да се путује. И, увек сам се одлично осећао.

• Како је све почело?

- Са мојом сада већ, нажалост, покојном супругом, и нашом децом, обилазили смо, осамдесетих, Југославију. Налазили смо се у том тренутку у Црној Гори. Купио сам својој кћерки Силви књигу "Златна рибица". Док сам возио, осетио сам како ме лупка по рамену. Окренуо сам се, а она ми је вратила књигу. "Ништа не разумем", казала ми је. Не знам да ли вам се то до сада у животу догодило, а надам се да није: дате поклон некоме ко вам је драг, а он вам га врати! То заиста може да повреди човека. Рекао сам јој: "Не разумеш? Е, па превешћу ти је!". И, превео сам "Златну рибицу".

Фото: Горан Чворовић

• Први превод сте, свакако, показали Данилу Кишу?

- Прегледао је, погледао ме и рекао ми: "Алене, оно што не знате, не можете да измислите". Али, то што сте разумели, одлично сте превели. Саветујем вам да наставите! И, наставио сам. Резултат је ту.

• Шта је најизазовније код превода?

- Изабрати наслов! То није критика или замерка, али проблем је увек исти. Наслов књига које су у објављене у одређеном поднебљу, понекад је пожељно променити. Јер, различита публика има различит приступ. Тако су и "Београдске приче" Иве Андрића, које сам последње објавио, постале "Хроника Београда". Чинило ми се тако примеренијим. 

• Како бирате шта ћете превести?

- Нешто ме је у тим Андрићевим причама погодило, а то је да су сакупљене тако, да на одређени начин формирају роман о Београду. Не роман од античког доба до данас, већ одређени, кратак део његове историје, после Другог светског рата. То је увек било моје полазно становиште. Не могу да преводим текст који ми се не допада. Можда је то чудно, али је тако. С друге стране, ако постоји нешто што ми се веома свиђа, осећам се готово обавезним да га преведем. И то је био случај са Андрићевим причама.

• Како изгледа пут од онога што се вама допада, до француског читаоца?

- Увек се ради о односу који преводилац има са издавачем. Предложите му текст и имате три избора. У првом случају, рукопис је прихваћен, и то је сјајно. У другом, одбијен је. И то се догађа. Ту је и трећа опција, да вам не одговоре. И, онда чекате одговор који не стиже. На крају, после одређеног времена, предложите неком другом. И, одговор може да буде позитиван, негативан, или да га нема. И, тако у круг. То је "драма" независног преводиоца.

• На који начин приступате преводу?

- Све иде својим током. Радим на више пројеката. Андрићеву "Хронику Београда" сам, на пример, почео да преводим пре пет година, а изашла је у марту ове.

• Има ли интересовања?

- Читаоци се веома занимају. Писали су о овој књизи и "Фигаро", "Монд", "Иманите". Одјек је веома добар. У књижарама, такође.

• Шта ћете следеће превести?

- Имам друге пројекте, такође у вези с Ивом Андрићем. Биће то "Приче о мору". Тренутно тражим издавача. 

Препоручујемо

Свет

0 2

ЗАПАЛИО ПИСМЕНЕ РАДОВЕ УЧЕНИКА У ЗНАК ПРОТЕСТА: Професору прети 10 година затвора и велика новчана казна?

11. 05. 2023. у 16:43

Свет

0 1

"ДОБРО ОСМИШЉЕН ПОЛИТИЧКИ ТРИК": Припрема блокаде предлога закона о укидању пензионе реформе у Француској

20. 05. 2023. у 15:26

Свет

0 0

ДРАМА НА АЈФЕЛОВОМ ТОРЊУ: Посетиоцу стало срце, медицинска екипа морала да га оперише - на лицу места

29. 04. 2023. у 18:00

Култура

0 0

НАГРАДА СРПСКОГ ПЕН ЦЕНТРА: Јелена Сагалович најбољи преводиоц

06. 03. 2023. у 18:45

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације