ВИШЕ ИСТИНЕ НЕГО У УЏБЕНИЦИМА ИСТОРИЈЕ: Књига Ани Ерно "Године" даје нам одговор на питање како смо стигли овде где смо

ДО сада је у Србији објављено седам књига француске нобеловке Ани Ерно у издању београдске куће "Штрик", међу којима и њен магнум опус "Године". У овом делу Ерно, како сама каже, покушава да сачува "нешто од времена у којем више никада нећемо бити".

Фото Танјуг/АП

Књига је пуна промишљања о једном добу и клизавом путу којим иду и појединци и човечанство. И када пише о себи, Ерноова пише у трећем лицу, махом кроз фотографије, прво девојчице са наочарима, а онда жене, која сведочи ратовима у Алжиру, Вијетнаму, Ираку, сексуалној револуцији, терористичким нападима ЕТА-е и групе Бадер-Мајнкоф, и много касније нападу на њујоршке Куле близнакиње. Вешто слика пут којим западно друштво из послератне беде клизи у фазу благостања, и из ње у конзумеризам, где људи на полицама маркета и модних радњи не траже робу, већ "храну" да утоле глад своје усамљености.

V.C.S.

Због чега су "Године" важне и шта их одваја од осталих књига које говоре о епохи. Љубица Пупезин, власница издавачке куће "Штрик", примећује да постоје романи у којима су обрађени "већи временски блокови и друштвена збивања кроз рефлексије појединачних јунака или читавих породица као субјеката и/или објеката тих историјских тренутака":

- "Године" припадају том корпусу, али не и добу у ком су такви романи настали. Објављене су 2008, у времену у ком нема времена ни за писање, ни за читање тзв. великих прича. Међутим, тај, сада редак, ретроспективни увид који иде даље од јуче, делује као неопходан да бисмо разумели и, претпостављам, поднели оно шта нам се догађа. У том смислу "Године", које бележе период од краја Другог светског рата до почетка 2000-тих, могу да пруже одређене одговоре на питање које, сигурна сам, често резигнирано постављамо: како смо стигли овде где јесмо - каже Љубица Пупезин.

Друга ствар која издваја "Године", јесте то што је у њима промењена перспектива друштвеног субјекта односно друштвеног објекта, главна јунакиња и ауторка је жена:

- То роману обезбеђује оригиналност с једне стране, а с друге, ослобађа глас половине човечанства који је донедавно био сасвим утишан или сасвим ућуткан. Због тога су "Године" једна од оних књига које омогућавају да чујемо једни друге, да бисмо се као људи боље разумели. Треће, зна се да Ани Ерно пише свој живот, њени по обиму краћи романи, приказују појединачне догађаје или односе који су се збиља десили, због чега се њено писање жанровски одређује као аутофикција. Будући да "Године" укључују и друштвену димензију, жанровски су одређене као аутосоциофикција. Реч је, дакле, о аутентичним и приватним и јавним чињеницама, о истини. Шта је онда ту фикција? Она се одвија управо у процесу читања односно интерпретације. У "Годинама" је више истине него у неким историјским уџбеницима. А важно је то, да се сад вратим времену у којем живимо, јер смо у дефициту са истином, у толикој мери да нас то дехуманизује.

Фото Штрик

Према проф. др Николи Бјелићу, преводиоцу и предавачу са Филозофског факултета у Нишу, у питању је једна од најзначајнијих књига у Француској, у 21. веку.

- Намерно кажем књига, јер се воде дискусије о томе да ли је реч о роману, аутобиографској или документаристичкој прози. А она је све то. "Године" су роман по томе што приповедају о интимном животу једне жене, њеним надањима, успону, самоосвешћивању и проналаску идентитета. Аутобиографска проза су зато што је та особа о чијем интимном животу се говори сама ауторка. А документаристичка зато што паралелно приказују најважније моменте из историје западноевропског друштва у последњих седам деценија - каже Бјелић.

Филозофски факултет Ниш

Иновативне су и по наративном поступку, како примећује наш саговорник, пошто се фрагментарно приповедање одвија у два наративна тока: интимном и колективном.

- Аутобиографско, интимистичко, или, како неки кажу, номбрилистичко приповедање, приповедање које долази "из пупка", данас је врло распрострањено и њему прибегавају сви, од старлета, политичара, па до великих писаца. Зато оно често изазива отпор међу озбиљним читаоцима. Међутим, у "Годинама", супротно већини других дела аутофикције, интимни део, коме је својствено прво лице, исприповедан је у трећем, чиме ауторка жели да покаже да личном приступа са дистанце, и то не само временске, док за део који приказује развој заједнице користи прво лице множине, хотећи тиме да се идентификује са важним догађајима који су имали утицај на све припаднике колектива. На тај начин постиже да колективно постаје интимно и лично, а интимно колективно, што и условљава да критичари њено дело тумаче као социолошку аутофикцију, односно ауто-социобиографско дело - закључује овај професор.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације